О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МЛАДОСТ

Ненад Симић-Тајка
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Младост



Хотел “Младост” на Миљаковцу, година осамдесета.
Музика трешти по добро познатим нотама старијег брачног пара са хармоникама. Ту смо свако вече а понекад неколико пута у току дана свратимо на тек постављене флипере и коју руку шлаге*, не би ли ако смо талије* прикупили довољно пара за музику и вечерњи излаз са девојком, или ако смо без ње, намрштени ушетамо у задимљену салу, љуљајући раменима своје прве струкиране тегет сакое на преклоп па најпре гледамо где ћемо и са ким сести, јер то је тако важно и престижно.
Омах десно кад се уђе у салу на челу стола резервисаног за редовне посетиоце, леђима до зида седи ‘Дебел’, наш идејни вођа, мангуп са позамашним затворским стажом на најјачем гласу у крају. До њега је Креза, њему сличан пајтос по навикама, који тек што је изашао из творза3. Шапућу један другом на уво мале, поверљиве тајне, правећи нову комбинацију и прослављајући тренутну слободу. Војник из пајсер бригаде вождовачког клана ни вечерас није ту, ретко свраћа, а иначе би могао да бира место које хоће у кафани! Са двојицом проверених кримоса, повратника седи од пре неколико дана пунолетни симпатичан момак за сад још без *дела. Већ се наметнуо и усталио своје место у друштву јер је омиљен код старијих мангупа и вешто их опонаша. Шацује придошле рибе, које су први пут дошле то вече да слушају локалног певача, нашег Тому из краја. И те како је битно ко, где и са ким седи због реномеа миљеја који је свакодневно променљив, али још није тако опасно по живот. Зашто би било? То питање се не поставља док скоро сви гости кафане, углавном млади у хору еуфорично певају са подигнутим рукама у вис. ”Штоооо је тужнаааа, тако,ова ноћ!”
А још и не сањамо зашто је и колико је стварно тужна, јер увелико се прича по граду да је код нас свако ама баш свако вече урнебесно весело. Често између столова пред фајронт заталаса “пијано коло”, окићено напудерисаним локалним лепојкама, које поносно и у ритму слободно трескају своје затегнуте за један број мањим прслучићима груди. Ту је младић који има више робијашког стажа од дана проведених ван затворског круга ишаран је разнобојним тетоважама к’о насловна страна Политикиног забавника. Стално иде са лоповима, јер им је ортак, прави зид понекад, а штимунг увек, а не зна шибицу да украде, како кажу злобници. Он намигује певаљки и наручује песму за песмом за добродошлицу својим продуктивним ортацима, који свакодневно вредно раде на линији4.
За разлику од њега, европском славом овенчан џепарош са ожиљцима по лицу али уредно избријан, опрезним погледом као притајени вук који не жели ни један непотребан покрет да направи преко укоченог рамена и задигнуте крагне кошуље испод елегантног карираног сакоа зна свој посао и често седи сам за столом како сама песма каже а тако он хоће скоро свако вече, док се смешка певачу који пева гледајући у њега. Естрадни уметник добро зна где је лова. Шампањцем у кофи на свом столу, шаље нам поруку да је ‘био вредан’ и да је поново пун к’о брод. Пету столицу на време је привукао кратко ошишани тип, касније прозван Бравица, будући да су му специјалност вале5. Буцкасти, разроки конобар му придодаје “пола од стола”, да се отмени шеф сале не би љутио што наводно нарушавамо имиџ престижне кафане, мада се шушка да је већина особља овде по казни строгих директора предузећа Стадион. Наилазе редовно и ови млађи бубуљичави посетиоци, са црним јакнама и задигнутим крагнама, па прођу до пола сале у нади да има слободних столова. Једном од њих већ виси скоро неупотребљива лева рука повређена у некој забелској тучи, а његов намргођени брат провокативно гледа около тражећи као хијена слабије жртве и разлог да се потуче па да уграби на брзака мало престижа и славе. За њима каска њихов верни пајтос, а мој проблематични комшија. Амбициозни, храбар, бивши јуниорски боксерски шампион и велики таленат за посебним столом са својом клапом6већ прави нове грандиозне планове за своју будућност. Осећа се да је дечко који обећава, а и видело се кад је циглом гађао неприкосновеног краља београдског подземља Гишку испред ресторана. Значи има срце за велика дела. Сви су они одавно на оку строгих инспектора мрачних погледа и црних мантила, који увек али тек на крају баладе, изненада улазе у највећу гужву, са пар жандара приде, у акцији званој рација!
Млађани комшија је први добио метак упозорења за све своје другаре посред груди у пуцњави са момцима из ривалске банде “Браће Јерковић”.
“Било је баш као у филму са Жан Пол Белмондом и Делоном”,
како је узбуђен причао. Два дана после тога радио је склекове у болници да докаже и покаже како му метак, то мало парче олова не може скоро ништа. Баш тада се први рањени регрут ‘планинске инжињерије’ из улице, склон алкохолу вратио из војске без десне шаке. Кренуло је. То вече, док је певао и шарао са девојкама, тада пунолетни, допадљиви момчић није могао да зна да ће бити убијен десетак година после, баналном грешком. Дошавши у једну познату градску кафану, придружио се познаницима и сео случајно на место једног од највећих криминалаца европских размера који је на тренутак пре тога отишао у тоалет. Да малер буде већи, веома је личио на човека који је био мета нападача! Иако му се пословни сан остварио и постао власник ланца коцкарница, 'амбициозни' није слутио да ће га, због нелојалне конкуренције професионално изрешетати плаћени убица када се расположен враћао те кобне вечери са рандевуа из стана познате лепе спортискиње, где су га у мраку рутински чекали плаћеници да седне за волан. Робија није ни у сну није сањао да ће се предозирати јер је деловао врло срећно после женидбе са певачицом и редовног седења за столом резервисаним само за музичаре и ВИП. Бившег војника Београдских пребијача и утеривача дугова неизвесност хазардног барбута7 одвела је на иглу, а ова га убрзо упознала са модерном болешћу, сидом. Експресно је из корпулентне супер тешке категорије бивши боксер Радничког са Црвеног Крста прешао у најлакшу мува, да би убрзо потом потпуно нестао. Да умиру од срчке само тамо неки други мислио је наивни 'Креза' док је обилазио коцкарнице у граду, не дочекавши да седне на зубарску столицу и проба већ урађене нове порцуланске зубе. Не би веровали у реалну могућност живота у подземљу ни рођени буразери да ће старији брат добити метак у Земуну, а млађи умрети како се проносе гласови вероватно отрован у затвору у Италији, јер је без размишљања нокаутирао италијанског карабињера при хапшењу.
Последњи је отпутовао Дебели, природном смрћу и то из старачког дома. Пре тога је у свом стану просвирао себи груди пиштољем, али нажалост ритошек метак је на свом путу ранио његовог сина у мошнице, јер је дете на несрећу седело преко пута тешко рањеног тате. Нисам ли почео причу о важности места где седиш?
- Спасили су се! Каже ми за своју кћерку и бившу жену које живе у Немачкој, кратко ошишани у тренуцима искрености, кад на слободи седи у својој омиљеној коцкарници две станице од Младости. Зна да је за њега већ одавно касно, да су се његова светла већ три пута гасила као у кафани када се означава фајронт за окаснеле госте.
О младости, шта си ти још знала док си се са нама нехајно играла? Док си са нама заједно варљиво певала, а ниси искрено причала.

..........................
*шлаге-коцкарска игра са бројевима на новчаницама.
*Талија- срећа, дело-кривичан поступак пред судом, на линији-џепарење по превозу, вале-провале у станове шатровачки, клапа-дружина

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"