детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сенке

Сенке са једног Дворског бала,

љубавне жртве, две дворске луде,

једни их славе, други их куде,

а они се воле.

Сенке прште, дабоме, дабоме,

у љубавном жару,

у своме сјају, виоре смеле,

гледах у њих, заљубљене.

Мирише љубав на вечност слатку,

сенка не говори, ал' причи је склона,

у вртлогу плеса са сивог бетона.

И све тако, до њих сене,

у раскош су своју одевене.

О њој

Рекла је, тад, идем да окупам своје одело,

мислећи на удове своје и ону лепу плаву влас,

расплетену до струка.

Живела је у духовном свету, сама у својим истинама,

забројана у сопственим годинама.

Слушала је своје драгоцене мисли и била пријатељ судбини.

Волео сам је више од љубави, слично као и она свој мир.

Била је моја слабост сразмерна храбрости.

Загрлио сам је последњи пут једног озбиљног децембра

неких прошлих, тешких година, а срео јуче...

Полустар за нове почетке, већ потрошене две речи,

одавно нечије, ипак јој изговарах као први пут.

Боже, знао сам да си ме одувек слушао.

Даљине

Ја ћу се већ негде снаћи

у трену земље туђе,

испод кровова неких страних глава.

И док сâм негде луташ,

ја далеко негде спавам и сањам,

сасвим сама.

Ти ме немој наћи нежну

и не тражи да се поново рађам,

за твоје исте грубе руке

и за иста безнађа.

Не тражи ме јер сигурно доћи нећу

пред исти поглед тих очију мутних...

Срце сâмо иде и бежи,

од оног ко тугу слути.

Ти ме само немој наћи

нежну,

од свиле беле,

изгубљену у пољима нада,

јер још увек негде луташ сам,

док ја спавам и сањам,

сасвим сама

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: