детаљ слике: КРК Арт дизајн

       БОГОРОДИЦА  ЉЕВИШКА

Окади Призрен куд је неман газила –

Љевишка Богородице!

Растјерај орлушине и Бијелог орла

у гнијездо врати.

Капије своје широм отвори

и  прогнану дјецу окупи,

охрабри паству,

ту им је вјера прастара.

Засјај у висине,

од твога сјаја нека ослијепе џелати.

Љепота Твоја у наше зјенице је стала –

Спаситељко вјечна и фина

најљепше што имаш лице.

Призрен је српси и довијека

тако ће се звати.

Србија опет васкрсава

у име Христа, Божијег сина.

По свијету расуто стадо скупи -

нека се одмори мука.

Олтару своме небески народ призови,

у краљев путир наточи призренског вина

па своју дјецу причести:

у име Оца и Сина и Светога Духа.

Куполе твоје што их небеса славе

звонима у рану зору

нека краљу Милутину јаве,

да су ти опет фреске засијале,

да псалме јече и звона

и да си још увијек - метохијска икона.

А када Оливер сестру Оливеру

са  кућнога  прага, дјеверу преда

и крене дуга сватовска колона,

тада нек  јако, најјаче

Твоја  зазвоне звона

и нека јаве широм планете,

да знамо бранити вјеру

и да се Светиња никоме  не да.

Па када младенци Твоме  олтару приђу

са крунама на глави

(да врате српски обичај прави ).

Благосиљај их - Пречиста

да им се Душан роди.

Да напаћену Србију из пепела дигне,

да род свој води.

Да врати што је отето

(било им проклето )

да на три мора стигне

у име Бога и Христа.

И не дај Метох никоме више,

Љепотице!

Од  Бога и од људи заштићена.

Сјаји у висине за сва времена.

Јер такве љепоте у свијету није

као што је лица Твога љепота

и мајке Србије.

МОЈ  НАРОД

Кад видиш да ти пружају руку

и на прагу те са хљебом и сољу

дочекују

уз добродошлицу

да не улазиш у туђи

него као у дом свој

три пут у образ љубећи те

и за јуначко здравље питајући,

то је народ мој.

Кад видиш на зиду икону свеца

што домаћину чељад и стоку чува,

бранећи их од демона и вампира

у доба глува,

у чије име слава се слави

и свијећа гори и мирис тамјана се шири

и када видиш да за своју софру приме

да напоје, нахране и у торбу спреме

и госта и путника и просјака

што носи просјачко бреме,

то је мој народ.

Кад видиш да се пред олтаром кају

нафору примају и са Три прста

Богу се моле

у име Оца и Сина и Светога духа

и када видиш да је и непријатељу

исто као и пријатељу

у несрећи пружена рука,

то је мој народ.

Кад видиш да брат брату

у загрљај трчи

и крвавом Дрином

на другу обалу плива

( којој сте име граница дали)

са испруженом лијевом руком

да својом крвљу из вена

брату живот спасе

а десном Богу се моли

дозивајући Светог Николу и Христа

док ваших граната пада триста,

то је мој народ поносан,  мали.

И када видиш да живи зид праве

стојећи спокојно, мирно

на бранику Отаџбине

спремни да гину,

бранећи част, образ и вјеру

у смрт као у цвијеће гледају

животе своје дају,

док им се небо над главама руши.

Умиру с пјесмом

као да љетину беру

носећи Божур и Косово у души,

то је, то је, МОЈ НАРОД.

  НЕ ДАМ НИШТА ШТО ЈЕ МОЈЕ

Не дам језик рода мога

за богатство цијелог свијета,

не дам вјеру прадједова

што је мрзе, што им смета.

Не дам химну Светог Саве

од свега је више волим,

не дам свето јеванђеље

гдје се кајем, гдје се молим.

Не дам моју Крсну славу

чуваћу је ко зјеницу,

ни икону Крститеља

не дам Бадњак. ни Чесницу.

Не дам Врачар, звијезду сјајну

род ми води кроз вијекове,

ћирилицу не дам Вука

не дам гусле Филипове.

Ни анђела Бијелог не дам

под крила ми род склонио,

не дам Жичу, ни Дечане

гдје је Лазар вино пио.

Не дам земљу метохијску

што је туђин својом зове,

не дам Божур ни Косово

не дам круне Душанове.

Не дам моју Свету Гору

ни њезине свијетле лавре,

не дам ништа што је моје

не дам моје Православље.

Семберија, околина Бијељине, поља сунцокрета

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: