детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дорћол, Тамара...

Чега се сећам? Шта памтим из времена када сам био препун снаге... Само срања, гомиле срања које се из дана у дан увећавало, постајало несносно. Тамо негде је рат, ту близу, ако напрегнеш уши можда можеш чути гранате, пуцње. Ако разбистриш пијани поглед, шта ћеш видети , лешеве, колоне људи које беже, тамо или овамо...

      А улице, биле су „вреле“, мртви су престали да се броје у миру, како одвратно, мир... Који курац мир, која курац држава где коло води талог, олош покупљен по разним јазбинама и ... Олош који је постао „елита“, са ланцима око врата, огромним пиштољима за појасом тренерки. Олош у бесним возилима са значкама служби. Свет, који нисам сањао да може постојати.

      Оне које сам волео, нема их! Побегли су главом без обзира, погинули су, подигли руке на себе или само нестали. Рупа која је имала мање људи од шест цифри, постала је џунгла где би се изгубио, нестао. Привид, привид је био да живим у огромној пространој џунгли начичканој гомилом и , како смешно звучи, путовање с једног на други крај џунгле личило је на путовање кроз временске зоне, кроз читав континент. И да могао си у лутању, заборавити на време, залутати, не стићи.

      Распадао сам се. Личио на кост и кожу, без жеље да било шта учиним са собом. Посао и назад у своју рупу, скривен, а ако би се нашла нека флаша жестине, јефтине ракије као дар, да се опијем као свиња и што пре заспим. Да, и горе од тога, у ретким ... можда бих успео да скупим за џоинт, два. Сав мој свет, путовања између пијанстава и порока.

      Прећутно као да смо се договорили, ко? Ми, пријатељи, илузије, неки некада људи, као да смо направили договор да нећемо се сусретати, да избегаваћемо јадне, понижавајуће погледе једни других... Лагали смо ћутећи, да чекамо неко време које ће се вратити као некада. Лаж, и то је лаж, какво црно срећно време. То за чим смо жудели, била је лаж и илузија, младост, али и та лаж била је боља од свега чему смо били сведоци.

 .....................

      Дорћол или тако некако звала се рупа звучног имена. Трошна кућа у центру града скривена иза неке старе напуштене куће.... „Рај“ за нас алкосе, јефтина жестина и за сићу се могло добро опити. Нема у тим пијанствима уживања, то је призор трке да се налијеш, то је слика јефтине самодеструкције којој припадаш у једној ноћи, до неке следеће када ћеш поново имати за целовечерње пијанчење. Између бројиш дане, памтиш претходно и сањаш недодирнуто.

      Избегавам гужве, а када се нађем окружен трудим се да ме што мање људи додирне, гурне, гаде ми се додири пијанаца попут мене, исколачене очи, муцање док причају причу коју никако не могу да заврше или још горе, понављају је испочетка. Мрзим ону лажну срдачност, руковање које траје где попиздиш и истргао би руку. Све мрзим, али долазио сам у ту рупу. Била ми је потребна после дугог одсустовања из свог живота.

      Долазио сам и ... Она је била ту. Другачија, дивља, разуздана, али увек у правом тренутку знала је да заустави тај корак, додир неког беспризорца који би помислио да има право на њу зато што је бацао туру за туром.

       Осмехнула ми се једном. Онако тужно, као да погледом говори откуда и ја и ти овде. И одлутала би.... Али био је знак. Обостране потребе.

      Знам да сам био много пијан , толико да нисам могао стајати. Главом сам се ослањао на зид да не паднем, док сам пишао по панталонама. И глава ме је болела, повраћало ми се од помешаних пића, и само сам желео да несносни бол прође и да наставим, да се усвињим и ...

      Нисам ни осетио додир, али осетио сам јак угриз левог уха од кога сам поскочио. Помисао док сам се окретао да видим која је то будала којој ћу звизнути...

       „ Шта је, уплашио си се...“ осмехнула се. „ Тамара...“ пружила ми је руку.

       „ Мислим да ти није место овде и сада... И ...“

        „ Не сери. Хтела сам да те на препад уловим.Слатка си, пијана свиња....“ одједном поче се смејати заразно. „ Дај, који ти је курац опусти се... Ниси ми рекао ни име.“

        „ Мартин. „ покушавао сам да изађем из тоалета.

         „ Фрајеру куда. Плашиш се, нећу те силовати, стани. Видим ја, ти си културан клошар, ниси као она багра тамо. ... Стани, хајде повуци дим, опусти се. Немам момка нећеш добити батине, ја нећу вриштати. Који си ти дебил, збуњени дечак, постидео се.... „

       Тамара. Отрезнио сам се и ... Не сећам се те ноћи, ње се сећам, нисам је заборавио. Неко време проводили смо за шанком, неко дуже време и онда, нестала је. Као и многи што су нестали. Али није отишла као ... Оставила је писмо конобару. Запечаћено, исцртано срце, отисак усана, ваљда знак да нешто је било слично љубави, макар и бледој.

      Писмо, не нисам га отворио, не волим да читам претпостављено. Није потребно читати исписане редове који у неколико минута читања могу да ставе време које је трајало. Не волим банално, срцепарајуће, не воилим објашњена, претпоставке и шта би било када би било.

      Или не волим описаног себе и сећања јер она нису живот. Нисам писмо одмах бацио. Ставио сам га у џеп, носио га данима ,правило ми је друштво у усанљеничким шетњама. Бацио сам га , када сам схватио да је пресликана, поновљена прича...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: