|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ципеле Пролеће је 1946. Некако сте преживели рат, ти и твоја мајка.Tри дана после шестоаприлског бомбардовања, пуким случајем,испод рушевина мајку извукоше живу. Њен си јединац, сироче без оца, и увек ти је на Ускрс куповала нове ципеле и „матроско“ одело. Током окупације Београда, никад је није напуштала зебња због тебе. Склон „несташлуцима“—сети се: са неколицином другова, као млади скојевац, искрао си се ноћу и са једног зида бацио камени блок на немачког војника који се са девојком осамио у унутрашњем дворишту; после сте се дали у бег, не сазнавши никада шта се с њим догодило. И ево, месец је мај. Мајка се поздравља са сином, свршеним гимназијалцем Треће мушке реалке у Београду, који иде на радну акцију, у изградњу пруге Брчко — Бановићи. Спушта поглед да јој не види сузе у очима. Она не разуме овај „хир“ младости, али беспоговорно слуша и уважава све о чему јој говори. Неосетно, љубав се преображава у послушност. Одавно је већ тако. И њу је увукао у ту сулуду причу о једнакости и правди, њен заслепљени Павле Корчагин, њен изданак, кога здушно следи. И она ради за земљу као добровољац. Данима рашчишћава рушевине. Наслућује, ако већ и не зна,да их само патње чекају, јер овај пут није њихов, они нису пришли да узимају..., али ћути и извршава, јер ван синовљевог света, она као да не постоји. Уместо „матроског“ одела које је осамнаестогодишњак одавно престао да носи, спремила му нове панталоне, сако, белу кошуљу и ципеле. За све се некако побринула, али због ципела које је било тешко набавити, поприлично се намучила. Рат је оставио пустош и немаштину. Ипак, успевала је, па итада, када је около фијукало, на ветрометини, у годинама пуним одрицања и горчинесвог удовичког сналажења у условима окупације, да му обезбеди достојанствен и пристојан живот, док је њен остајао скроман и чамотан. Само, нека је њему добро, мислила је. А сада, снашла се и за ципеле, које је ставила на новине испод сточића са радиом, у малој гостинскoj соби, задовољна што су му таман, а и лепо му стоје. * Онога дана, када га је видела са заставом и ударничком значком на челу бригадирске колоне, мршавог и препуног рана по рукама и исповређиваним ногама, у поворци озарених лица, јадној, и напаћеној, а тако величанственој ― колони деце која су голим рукама направила пругу, срце само што јој није стало. Сазнаће, тек касније, да је ципеле одмах по доласку поклонио девојци која је на градилиште дошла боса. Нико никада није поменуо колико је ципела уграђено у темеље отаџбине, која се подизала из пепела.Слава им. Ноге које су, тих година, остајале босе заувек ће их се сећати.
|
