детаљ слике: КРК Арт дизајн

Још једно писмо на адреси у неповрату

Морам ти рећи једну златну реч

од милион ситних делова,

сад, када те више нема...

Сасвим сам сама у безнађу своје душе

и тражим своје гнездо.

Можда ћу се сасвим случајно свити

на нечијем рамену или…

пасти крхка на туђе груди,

у горкој и јасној промисли да нису твоје.

Једном сам сањала твој одлазак

у сивом кошмару,

како ми те време из загрљаја отима.

Али, јутро је учинило да ти опет

у радости очи видим.

Неко ми је недавно причао о нитима

по којима смо кројени, у једно.

Неко ми те недавно помињао,

као да одвећ

иза неких наших углова

срећан излазиш,

док те ево и сад

у сећању кришом посматрам.

Ја се само плашим

да ми не избледиш у мислима,

које сам чворовима за срце везала.

А ноћас...

Причиних се себи

на врхунцу среће,

док наглас у сузама изговарам:

- "Па.. ето те... опет пред мојим грудима",

којимa ћеш, сад већ свесно, заувек фалити.

Волим те

У сасвим обичном дану,

у сасвим обичном сату,

у једној пролазној минути,

у ко зна којим мимоилажењима,

очима твојим изазван

и сасвим безразложно,

ја те волим.

Чедо мирује

Једном, доћи ћеш и ти, чедо, испод срца,

да тихујемо и да нам мисли у љубави ћуте.

Ти одувек душу препознајеш,

па јој на рамену спаваш,

и крв моју, и мене целу знаш.

А мирујеш...

Док за Благословом ти и ја жудимо,

највредније се чекамо.

И време у којем ћеш доћи,

једнако чека те колико и руке.

Једине руке као крила раширена,

за наручје прво и голо.

Спремам ти снове од свиле и пера,

и за глас твој живим.

Суштина

Наћутах се свега.

И правих речи и оних тешких зареза,

и њеног имена...

И док сам ћутањем у њеним очима

добро одглумио све знакове интерпукције,

схватио сам суштину.

На крају се сведе на то

да једино онај што искрено грли,

најбољи је човек.

После мене

Ја сам у твом времену,

и ти си у мом.

Чудно, зар не?

А ако одем путем неким,

низ неке долине своје неизбежне,

ти знај да сам и сам тако смео и хтео.

Божије је наше све, и ја идем тамо где сам цео.

Буди срећна што сам драг,

и блесав,

био твог живота део.

Видећеш кад одеш кроз долине лепе,

да је ова кожа стварно била тесна.

Да се сада лепше лети кроз облаке и кроз време.

Никад нећу заборавити једну, једног тебе,

никад немој ни ти мене.

И ако се у сну твоме вратим,

то је само моја силуета,

ја сад срећан у свом гнезду певам,

на неком другом крају света.

Знај да овде живи лепша рујна зора,

ти не тугуј,

живети се мора.

Ја сам ту док једним ритмом дишеш,

када ме певушиш,

кад ме негде пишеш...

Ја сам све што овде с тобом живи,

и кад Сунце обасјава,

и кад мрак посиви.

Кад је хладно срцу,

ту сам да га грејем,

кад зажмуриш,

ту сам да се смејем.

А кад свратим кроз сећање,

Нечија је воља теби дата...

Е, таквог ме у мислима чувај,

па пољуби крстић око врата.

Сад се само радуј, будној, о том, свести...

да ћемо се опет једном хтети,

да ћемо се опет једном срести.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: