|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Писмо мртвој жени Последњи наш разговор био је непријатан и кратак. Упутила је неколико увреда и претњи, чак рекла је да ћу најебати ако још само једном позовем је. Ћутао сам знајући да немам никаквих изгледа да изговорим реч, и да је узалуд супротставити се бујици хистерије. И глас, био је хладан, она боја гласа која чак улива страх или непријатност. Да био је то наш последњи разговор негде у позну јесен док сам се возом враћао назад. Осетио сам и некакву тугу, била ми је драга и волео сам разговоре са њом, умео сам да трпим и њен бес. И догађале су се непријатне сцене више пута, али сада је крај. Знао сам то , ту горку потврду тихо говорио је мој унутрашњи глас, глас разума. Понекад, помислио бих на њу, пожелео бих да позовем број да чујем глас, али одустајао бих брже од жеље. Једноставно, само пустио сам да време учини своје, да све избледи и када будем старији, сећаћу се, то је сувенир када се човек гаси, нестаје. Једног сасвим обичног празног дана, до мене је дошла порука. Смео бих се заклети, да је и тачна мада у први мах одбацио сам ту могућност. Једноставно нисам желео да поверујем у то, али... Са неког непознатог броја, стигла је подужа порука да тај који ми пише пронашао је мој број у телефону Д.С. и да ме обавештава да је несрећним случајем, ван земље погинула и да знам да... На моју узвраћену поруку у којој сам потражио више детаља, о смрти... Добио сам одговор да она је сахрањена на гробљу, тог и тог датума у кругу породице и да је мртва и на крају чинило ми се обојеним тоном љутње порука да више не позивам број. Горко сам се осмехнуо, пожелео сам да јој изговорим оне речи које ми није дозволила да изговорим, да... Осећао сам тугу и празнину и онај осећај да када неко нестане, само остаје жал што време у коме смо постојали није било без увреда, тешких речи, одбачености. Узалуд, једино сам то понављао њеном лику који је плесао у соби и себи............... Године избројане су. Сећам се, завршавао сам свој рукопис, куцао последња слова, КРАЈ. Осећао сам се задовољно, чинило ми се да по први пут могу себи рећи успео си. „ Добар ти је овај роман. Од првог тренутка знала сам да ћеш успети. Када би отишао да спаваш, ушуњала би се из мрака, села за сто и читала сам. Скоро сваке ноћи. Пре твог буђења уредно би све оставила и нестала бих. Поносна сам на тебе, ниси се предао.“ „ Ти си ...“ „ Да ја сам. Слагали су те у једној кишној вечери да сам погинула. Да су ме сахранили. Морала сам те преварити, као што сам и своју породицу преварила, режирала сопствену смрт и нестала. Лутала сам, радила све и свашта и ево пре неког времена сам се вратила. И све је онако како сам замислила, уверила сам се да људи који сам чинила све, говна су. Обилазила сам свој гроб, запуштен је и скоро да нико не остави цвет, нема остатака свеће мени намењене. Стан су рашчерупали, поделили новац и живе своје бедне мале животе. И новац ће им ускоро нестати. Не шири тако очи у неверици. Да сусретала сам их на улици у пролазу, чак сам се и сударала са њима. Ма нису ме препознали. Знаш зашто, зато што никакав осећај не живи у њима. Ни мој уцвељени муж није препознао мирис тела жене са којом је живео. Мирис увек остаје, по мирису памти се све. Али нисам тужна, знала сам да ће тако бити и ево живим свој други живот, као неко други и ...“ „ Само чујем глас који је сличан твом, бар тако се сећам гласа из оне кишне вечери, али не видим те.“ „ Видиш ме. Неким другим очима видиш ме, чујеш ме, мислиш о мени и тако ја сам жива. Помучила сам се да те пронађем, али нашла сам те, оставио си траг који је био довољан. Реци ми нисам видела насов књиге, како се зове роман?“ „ Писмо мртвој жени.“ „ Одличан наслов, прави наслов ... Желим ти пуно среће. Жао ми је што нећу доћи на промоцију књиге, али знам сигурно блистаћеш.“ „ А зашто нећеш доћи када си се вратила. Пронашла ме. „ „ Идем да умрем. Сада стварно. Знаћеш где је гроб, некада остави цвет, или боље напиши неке стихове, знаш ти то. „
|
