детаљ слике: КРК Арт дизајн

САГРАДА ФАМИЛИА

Суморни дани ковитлају небом већ годинама. Разљевају се емоције као боје натопљене гријехом. Са сјевера вјетар доноси хладоћу под којом преткоморе и коморе неуједначено раде. Ретроспектива живота грца у сузама мијешајући се са понеким осмјехом, а сретни дани магле у прошлости. Тишина постаје све гласнија док кроз вене тече непресушна туга сударајући се са крви која се срами тог носиоца насљедних особина.

Рођен ниси сам. На свијету не егзистираш сам. Човјек је друштвено биће потекло из породоце у којој је пустио коријен и раширио гране. Фамилија је ослонац кад изгубиш тло под ногама па умјесто пада дочека те столица за сјести. Бар тако би требало бити у теорији. Пракса је у већини случајева показала да се дијаметрално разликује од теорије. Као вода и ватра неке породице и фамилије никада нису могле опстати у заједништву. Расапад се углавном догађа када се спомену новци, када имовина дође на подјелу, кад ти постане важније материјално од тог гена којег носиш у себи. И чини ми се да је та корист одавно постала неизљечива болест од које се број обољелих свакодневно узнемирујуће брзо размножава. Та потреба да изоставиш онај дио насљедних гена који преживљава од данас до сутра постала је тако биједно очигледна не знајући да те у будућности можда чека та иста страна недовољног имања за купитити и платити неискрену љубав. А она права, искрена, неупрљана, прегажена је и остављена да испусти душу.

И ево, по ко зна који пут наиђе ова горчина што ми не да прогутати неправду и удхнути злобу говори Јулија док је слуша само спокој родне куће. Изгледа да је већина превише загледана у небо па не зна да је сваком дато исто право да ужива под његовим сводом, да је кора круха довољна да би показао поштовање према сваком, да је живот који  нам је дат дуг који се преноси са кољена на кољено, да са овог свијета не можеш да одеш  на други, онај бољи, док не дође судњи час, да кад летиш високо можеш ниско пасти и тако јако главом ударити о тврду земљу и тај ожиљак понијет ћеш са собом у рај или пакао.

Јулија се удала у касним тридесетим. Иако није имала превелику жељу за удајом њени нису дозволили да остане стара цура па да служи за ругло онима што не виде даље од свог носа. У породици у којој је живјела и из које је отишла мајка је имала улогу оба родитеља. Научена да ради и да буде слуга свима Јулија је тај ген понијела са собом.

„Нисам бирала, изабрали су ме, а ја сам пристала отићи не знајући куда идем ни шта ме тамо чека“ говори сад већ након четрдесет година брака. Родила сам и одгојила дијецу. Нека су била уз мене, нека нису, некима су бранили долазак јер све је било битније од мајке. На врата су долазили и куцали беспомоћни у потрази за уточиштем, преваранти и лопови у жељи да украду, родбина са ријечима у императиву као казна коју треба дочекати, као робија коју треба одлежати. Та столица, преко потребна, увијек се измицала, намјерно или случајно, зар је сада битно? Била је без подршке, препуштена немиру који је опкољавао са свих страна, немоћна да промјени сутра, ако не може ово данас, а на сваком сутра је писало данас. Отимали су од ње ко је шта стизао, подмукло, неморално и без кајања, а она је свима поклањала осмјех јер једног дана, знала је Јулија, њен осмјех ће бити оружје које ће ранити и оставити траг. Узалуд ће бити кајање, узалуд ће тражити опрост гледајући њену урамљену слику, узалуд ће погнути главу и спуститит поглед пред кољена. Опрост није опрост ако садашњост брани прошлости да оде у заборав.

Генетика носи крст срамоте на својим леђима јер невиност душе коју је Јулија имала ломит ће им нечисту савјест до сржи као кору круха која живот значи. Читат ће се ријечи као писма, препричавати и извргавати руглу бол којој нису дали да оплакује, жали и умре. Музика њиховог гњева постат ће гласна, јутра ће им бити неприкладно обучена за буђење, пратит ће их несаница као сјена али никада неће признати да су поражени њеном моћи да трпи, живи и наџиви њихову злу крв.

„Не. Ништа ми не треба“ одговор је када је питају. Не очекујем, не тражим, иако Бог каже „тражи и даће ти се“, ослањам се на себе и плутам на површини вјерујући само својим откуцајима који понекад прескачу. Живим са својим боловима, са ранама које говоре док се не уморе од причања. И чекам свој ред из којег ме упорно избацују. Нико не зна колика је њена снага да надјача себе кад и сама дигне руке од свега што може бити.

Сад видим, кад човјек проживи голготу живота, кад кроз прсте прођу губитци, кад у очима пламти равнодушност, кад тијело дрхти заробљено у сјећањима, да све стоји са ове стране границе, гдје је већина користољубље и неправда, да не треба тражити превише разлога нити објашњења зашто је крв себична, зашто су те свете везе грешне и самодовољне.

„Све сретне породице личе једна на другу, а свака је несретна на свој начин.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: