детаљ слике: КРК Арт дизајн

Три рецке

“Нисам, деце ми“ правда се бечи и куне мој тата комшији док играју таблић за кухињским столом, а очигледно задовољан добијеним картама и развојем догађаја мења израз лица и мени добацује шаљиво: “Пиши таблу, пишко по трњу”.
То им је као нека фора шатро, коју ја не разумем? Ја пишем, гледам их како спретно увлаче дим из цигарета, мењају гримаце како које делење пролази и заповедају, не одвајајући очи од магично привлачних карата. Изборио сам се за улогу записничара у њиховој игри уз образложење да тако вежбам рачуњање и сабирање за школу а у ствари хтео сам да будем ближе тати и да га гледам како задовољан и побеђује не хајући на дим од цигарете који је он испуштао око своје главе.“Не куни се у дете Мића”, опомиње мама тату већ трећи пут као да зна нешто што остали не знају док помера шерпе лево десно са нашег топлог шпорета Смедеревца. Мени прија и татино заклињање у мене и мамина брига за мене и могућу случајну грешку у клетви. Осећам се као неки јак *штих у картама испред мене!“Пишеш ли табле мали”? Е добро, подвуци је сад. Сласно се церека комшија Аца са танким *Клерк Гебл брчићима, купећи једним потезом кеца, малу двојку и дуплу десетку са глатке, шарене мушеме. Облизује се као да је смазао сочну кобају, па пљесну понесене карте о сто да нас све преплаши, а ја ревносно записах нову важну таблу. Недуго затим тата је потом узвикнуо ФОРА што значи да је коначни збир прешао сто један и да је он победио на нашу заједничку срећу па сви прионуше у гласно пребројавање *штихова и исписаних табли проверавајући коначан збир. Не дајући превише времена да победник ликује поражени брже боље исписују нове колоне за наредну игру и започињу ново делење. Они бројеви и кратке линије такозване табле из претходне партије су застареле и више никог не занимају. Бележе се нове рецке које су страшно важне само док картање траје.
. . …..........................................................

Дошао је у чету као каква авет. Ни са ким не проговара и сви га се клоне као куге, чекајући да оде одакле је стигао иако је њихов и носе исту униформу. Његов потмули пуцањ чује се тек сваки трећи дан за разлику од локалних маскираних нишанџија, који расипнички праште около као каубоји у лошем вестерн филму. Кад га чују и препознају сви престану да дишу на кратко, јер знају да не притиска незнанац ороз ако није сигуран у погодак. Тим пре што после пуцња брзо мења положај и одлази на сигурно, одавајући утисак да је очигледно успешно обавио посао. На дршци снајпера кога он загледа, чисти, расклапа и проверава по цели дан нема рецки као на пушци оног веселог момка са Баније, који је постиђено бацио јакну прекро свог оружија кад је он ушао у собу. Не виде се, али се јасно назиру.
. . ….........................................................
Средовечни лепи Цане годинама обележава сваки свој љубавни успех на доњим држачима кауча. Још од момачких дана је сам у гарсоњери и од тад ревносно уписује линије после сваког љубавног доживљаја мада се увек плаши да је неку рецку испустио, да није на време уписао па се често преслишава на глас и пребројава на прсте као ђаче у школској клупи. Другом руком прстима пролази кроз лепо обликовану проћелаву главу усмеравајући преостале већином седе длаке са свих страна на угрожено теме. За дубоке залиске нема адекватно решење за сад. Већини партнерки је позаборављао имена али скоро свакој девојци или жени памти понеки детаљ са рандевуа. “ Она црнка са широким куковима коју је смувао у аутобусу баш је попила доста вињака”. Медицинска сестра из лифта као да је јела сардину пре него што ју је пољубио и заказао спојку? Шта тек рећи за ону ‘луцкасту’ са којом је гледао француски љубавни филм из последњег реда биоскопа ‘Славија’, зато јој је рецку подебљао као значајну и била је док није стигла следећа, па наредна па још једна ...а њих је сад већ толико да се носи мишљу да их тање и гушће обележава. Велике су празнине између њих.
…................................
*Амерички глумац педесетих , *штихови- карте које се броје

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: