детаљ слике: КРК Арт дизајн

Данило Марић: Сваки човјек треба упознати себе

Данило Марић је рођен 1938. године у Kосору, Мостар. Дипломирани је инжењер стројарства, магистар техничких наука, академик и књижевник. Школовао се у Благају, Мостару, Трстенику, Сарајеву и Лос Анђелосу. Члан је Српске духовне академије, Удружења писаца „Десанка Максимовић“ из Торонта, Удружења књижевника „Charlotte Writers Club -“ Charlotte, Друштва писаца БиХ, Удружења књижевника Србије и Удружења уметника Мостара. Дела су му превођена на турски, енглески, француски, немачки, шведски, шпански, каталонски, руски...

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Мостар, 12. Мај 2023.

Шест деценија писања је иза Вас. Иако сте много времена у свету књижевности Ваши приоритети нису били константно објављивати већ константно писати. Колико нас заправо схвата ту важност а и победу квалитета над квантитетом?

У вријеме мог озбиљнијег почетка писања био сам млад инжењер. У мом окружењу било је схватање да су писци само наставници и државни службеници. Био је један инжењер, мој колега, који је писао пјесме и у окружењу се говорило: ``Тамо неки блесави инжењер пише пјесме``, и нико га није схватао као пристојног инжењера. Под овим околностима писао сам али нисам објављивао, објављиваћу касније, рекао сам себи и тако се понашао. Једном сам се дрзнуо, 1973. Године, и послао проповјетку на конкурс приче Иво Андрић у листу ``Ослобођење``. Од 612 приспјелих прича моја је освојила треће мјесто. Био сам наружен од директора Томе Тодоровића... Другима сам се бранио говорећи да је то неки други мој имењак. Ја сам желио објављивати, увијек, али не по сваку цијену. ``Плаши`` сам се критике.

Вашу прву књигу унијели сте у рачунар 1981 год. , у доба када је мало ко на овим просторима и знао за рачунар. Заправо сте годину пре формирали Рачунски центар у предузећу ``Алуминиј``, а информатиком се почели бавити и много пре тога. Реците нам нешто више о том периоду?

Био сам 1973. Године у Француској на специјализацији примјена компјутера у управљању производњом. На постдипломском студију 1976. године одслушао сам 4 предмета из информатике. 1980. формирао сам компјутерски центар у ``Алуминију`` (рачунар платио 750.000 долара) и у канцеларији имао терминал. 1988. купио сам лап топ. (Фирма ДЕЛ је увезла 8 лаптопова у Југославиу, цијена је била 8.000 њемачких марака, а нама купцима дато за 4.000.) До 1992. године, када сам емигрирао из Мостара, имао сам у рачунару око 70% својих дјела. Оно што није било у рачунару било је у орману у мојој канцеларији. (У то вријеме био сам савјетник генералног директора, а како је мало ко требао савјет, ја сам имао на претек слободног времена, па сам на радном мјесту уносио дјела у рачунар, и писао нова, и словио као најраднији човјек у предузећу, што сам и био.) Кад сам кренуо у бјежанију понио сам лаптоп, и што је било у њему и сачувано је.

Ваш први роман био је Мајстор Ђуро, који са собом носи једну заиста интересантну причу и судбину. Давно написан али пронађен тек после двадесет и три године. Која је , заправо, историја настанка овог романа а која проналсака рукописа?

Предузеће ``Фабрика авиона СОКО Мостар`` имало је око 7.000 запослених. Један радник, Ђуро Морјак, знан као Мајстор Ђуро, био је авиолимар којега је познавао сваки запослени и прихватао га као далеко најстручнијег у предузећу. Што очи виде Ђуро направи, говорило се. И ја сам се дивио његовим мајсторијама и био ми је инспирација да напишем роман о развоју ваздухопловства на Балкану. Србија је, између два рата, имала фабрике авиона у Вршцу радионицу, фабрике `Рогожарски`` у Новом Саду, ``Рогожарски и други`` у Земуну, ``Змај у Земуну, Фабрика Авиона! У Краљеву. Прва ваздухоипловна војна жртва била је у српској војсци 1912, у Блканским ратовима, када је вјетар из кабине избацио и усмртио пилота у извиђању изнад Скадра. Мајстор Ђуро је радио на свим југословенским авионима, а у Њемачкој је био у логору и радио у фабрици авиона, и отуда донио велика знања њемачке технике.

Уз приповјетке, пјесме и драме и рукопис романа ``Мајстор Ђуро``остао ми је 1992. У канцеларијском роману. Годинама сам покушавао доћи до ових рукописа, и кад сам од потраге дикгао руке, после 23 године, добри људи у предузећу ``Алуминиј`` позвали су ме и изненадили већином од изгубљених рукописа. Наравно, врх сретне пирамиде био је рукопис романа ``Мајстор Ђуро``.

У рату сте изгубили доста рукописа прича, песама, драма. Шта сте од тога успели да пронађете?

Изгубио и пронашао један роман. Не знам колико сам изгубио а не пронашао приповједака и пјесама. Процјењјујем да је то око 20 приповједака, око 50 пјесама и 5 стручних књига. Од 5 позоришних драма имам само рукопис ``Буков лист``, коју сам написао у вријеме рата.

У Америку сте отишли у зрелим годинама, као већ остварен човек и на приватном и на пословном и професионалном пољу. Како је било почети све испочетка, поготово у толико далекој земљи, без познавања језика, културе и обичаја тог народа?

У Америку сам доспио у својој 58-ој години живота без знања енглеског језика. Шта сам могао радити без језика, могао сам само физичке послове, а ко ће за физичке послове запшослити старца. Почетак је био ужасан. Супруга и ја смо чистили станове и прали судове по разним кухињама. Кад сам се запослио као чистачица у једној цркви у Лос Анђелосу обрадовао сам се као том дару с неба. Чудним околностима постао сам менаџжер 32 луксузна стана у Пасадени и онда је кренуло све путањом господина човјека.

У Америци објављујете трилогију, три романа: Вуле Jелић, роман о Американцу Србину, Палата изнад Бел Kањона и Лешинарке. У ком периоду Вашег живота у Америци настају ови романи?

Као чистачица у цркви `` Светог Стефана Првовјенчаног`` у Лос Анђелосу, гдје је за ручком сједало по 1.200 људи, упознао сам их много. Познанство са Вукадином Вулом Јелићем, југословенским пилотом, њемачким логорашом, америчким милионером и масоном 32 дигриа, инспирисао ме је за овај роман. Кад је прочитао рукопис одушевио се и одмах однио у штампарију. На промоцији књиге било је 27 масона, а он при честитању даје ми кључеве од чудесног аутомобила ``Кадилак``. (На 100 километара трошоио ми 24 литра бензина.)

Другог човјека, Драгана Ђурковића, који је и масон и Србин и милионер и Американац, упознао сам на једном црквеном ручку који се плаћао 20 долара. Дјеца нису плаћала. Драган је наводио двојицу дјечака, старих по 7 година, да и за њега украду један ручак. Ја сам био једини који је то уочио и пратио. Сјео сам до њега и распитивао се о њему. Фрапирао сам се кад сам схватио да му је један дјечак унук а други син. Наставио сам се дружити с њим, у свему је крајње необичан. Почео сам писати роман о њему, ``Палата изнад Бел Кањона``, за који сам добио награду Академије Иво Андрић, кад сам мало поодмакао морао сам разговарати с њим. Он ми је предложио да отпутујемо у Мексико на десетак дана, он тамо има љубавницу, и тамо ће ми испричати о себи све што ме буде занимало. И отпутовали смо и напричали, и до 2 мјесеца бијаше и роман написан.

Трећи роман ``Лешинарке`` говори о Српкињама старости око 50 година, које по Америци траже и налазе онемоћале самотне старце, лешине, како их мазивају, и са њима праве бракове, да би наслиједиле богатство.

Романи су објављени 1997. и 2004 године, а писани су, први у мојој 58-ој, години живота, други у 60-ој и трећи у 62-ој години живота.

За овај други роман, 2006. године добили сте Високо интернационално признање Академије Иво Андрић, и две године касније добили захвалницу од брачног пара Лауре и Џорџа Буша, прве даме и председника САД-а. Ваш статус у Америци, као странца, био је на завидном нивоу. Из ове перспективне гледајући, колико сте на самом доласку у Америку могли и да замислите све оно што сте боравком тамо успели?

Прије поласка за Америку имао сам богато интернационално искуство и добро сам процјењивао шта ме чека у Америци. И кад би било бирање само за мене и супругу никад не бих отишао у Америку, која је сурова земља са истином и да нуди много, и да је ствар индивидуе колико од тих силних понуда умије заграбити. Међутим, поћи у Америку са 6 деценија живота и без знања језика, оцјењивао сам да је то будалаштина. Међутим, ако сам свакако већ изгнаник, а у Америци ме чека кћерка и унучад, онда одлазак у Америку је изнуђен и од два зла ипак је мање.

У Вашој књижевности неговали сте Херцеговину, као и херцеговачки хумор, те ликове људи из тог дела БиХ? Колико књижевници данас уопште желе да негују културу, обичаје и карактер из својих родних крајева? Много читате, срећете ли се често са сличном тематиком?

У животу сам имао много посебних животних околности које су обликовале моје животне оквире. Једна од тих околности је и прва година живота изван породице. Имао сам 11 година када сам пошао у први разред ниже реалне гимназије, из села преселио у град и живио као подстанар. Газда ми је дозволио први пут да посјетим породицу тек након 3 мјесеца. Сваки дан сам плакао за мајком. Плакао сам са сестром, браћом... Плакао сам и за кравом Шаруљом око које сам годинама чобановао. У раном дјетињству ме јутром будила сунчева зрака која се пробијала кроз процјеп распуклих собних врата. У породичном изгнанству су ми се груди грчиле и очи сузиле, ноћи су се претварале у снове туге и жала за родбином, за кравом, коњем, псом, кокошима, паткама и мачком. Сањао сам крушку на којој сам вјешао љуљашку и љуљао се, сањао сам зекана на коме сам јахао и касао, сањао сам и трешње рањке и виноградске гроздове слатке. Сањао сам и баку Илинку која никад у животу није отишла од куће даље од пола километра, али која ми је напричала неброј дивних народних прича.

Живећи у Америци, нарочито она прва 3 мјесеца, у мени је живила она тромјесечна туга једанаестогодишњака и вапај за родним крајем је као мостарски вјетар велештак струјио и у мени и око мене.

Био сам шестогодишњак када сам слушао старије како расправљају о једној од шала мостарског весељака, лиске, по имену Васа Kиса, и та загонетна шала ме обхрвавала данима, а гласила је: Риба ипо динар ипо колико је пет ипо риба пита Васа Kиса. Мостар је имао посебне феле људи који су живјели са жељом да насмију људе. Најсмјешније су лиске, а Васа Kиса им је родоначелник, њихово је било да свакога намагарче, али да то буде толико духовито да се намагарчени не смије наљутити већ ће се највише смијати. Мало лошији засмијачи су мостарски трехаши, а доста лошији су мостарски ублехаши. У Мостару се сваки дан свако смијао, ово ме досељавањем у Мостар чудесно дојмило. До данас ме није напуштало. А кад сам почео да се бавим прозом почео са да истражујем и биљежим лиске, трехаше и ублехаше, те написао роман Васа Kиса, роман Радост и туга мостарског духа и збирку прича Мостарска треха.

У ово несретно доба Информатичке револуције долази до базних промјена околности и начина људских живота, гдје се гаси породична топлина, гдје нема мјеста дангуби и засмијавању и колективној радости, у Америци се дјеца одвају од породице након средње школе, упознао сам много људи који не знају број телефона свог дјетета, чак не знају ни у ком граду живе. Све је ново и отуђено, а ја, а ја нисам могао издржати да се не вратим из такве Америке... И да се не заваравамо, наши исељеници само у почетку његују своје, а касније, поготово друга и трећа генерација, потпуно заборављају и одбацују све своје.

Ваш роман Чемерика написан је чак на 1500 страница. О Чему нам Чемерика тако „детаљно“ говори?

Роман ``Чемерика`` прати два ипо стољећа живот породице Солдо из билећког села Плана, а која се развијала и живила на 3 континента и 4 религије. Наравно, у њему су историје Херцеговаца, Балканаца, Индијанаца, америчких досељеника, Златна грозница, десетине ратова, раскол српске цркве и нарочита биједа и раскош у Америци. Посебно је обрађен јад Индијанаца и АфроАмериканаца, Црнаца, и посебно историја Калифорније. У роману је главни лик имао, не зна се тачно, али свакако око двије стотине дјеце.

У свим мојим дјелима био ми је циљ да читалац сазна нешто ново, а ово је најбоље објаснила једна студентица из Мостара која је рекла: Највише сам у животу научила читајући Марићев роман ``Чемерика``.

Иако сте у Америци били веома цењени и успешни Ви сте ипак, чини ми се, првом повољнијом приликом, вратили се тамо где су Вам корени?

На ово питање сам већ одговорио, али ћу и додати и ово, био сам у тридесетак држава, али на прсте бих могао избројати бистре ријеке које сам видио, а у мом мостарском крају, у пречнику десетак километара хуче бистре ријеке: Неретва, Радобоља, Јасеница, Посрт, Буна и Буница. Е може се само замислити колико уз те ријеке пјева и цвркуће птица, таласа бехара, одлијеже пјесама и смјехова... Па како да се не вратим и уживам у љепотама мога завичаја.

Са Илијом Шаулом књижевником и сликаром 2009. оснивате Kњижевну радионицу „Kордун“. Одакле је потекла идеја за оснивањем? До данашњег дана, књижевна радионица Кордун има огроман број сарадника, аутора, промоција, публикација, часопис...Шта је оно на шта сте ви посебно поносни, од дана њеног оснивања до данас?

Ову издавачку кућу, ипак, треба везати за име Илије Шауле, а мене као његовог помоћника. Илија је врло занимљив лик српске културе, који се стално од ране младости успињао и постајао културни радник са широком лепезом многих дјелатности. Једна од њих је и издаваштво. У почетку он је улагао задњи свој залогај да објави књигу млађаног почетног писца, а ја сам му био од руке у уређивању и приређивању текстова, вршио прелом, писао уводнике и рецензије. Користим прилику да овога пута пријатељу Илији шаули честитам на резултатима које је постигао у нашој култури.

Било би добро, поготово за младе људе, да нам кажете и поделите са нама, како да негујемо свој таленат и љубав према писаној речи? И наравно, на који начин да чувамо своје корене?

У животу сваког човјека, без обзира чиме се бави или ће се бавити, базно питање и задатак је упознати себе. Нажалост, ово, ма колико изгледа једноставно питање, питање је на које има путпун одговор веома мали проценат људи. Због непознавања себе многи људи кроз живот вуку тешке проблеме, једнако бравари и зидари колико и правници и политичари, а посебно умјетници, дакле, и писци. Писци, који имају потпуну спознају о себи, већ послије пар првих радова, упоређујући своје радове са радовима афирмисаних писаца, препознаје свој рејтинг и чини напор да га подиже.

Сабрана дјела Данила Марића у издању АЛМА, Београд и Књижевна радионица Кордун, Вест Честер, 2022.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: