детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТАРИ ВУЧЈАК НА КОНЦУ СВОЈЕ БАЛАДЕ

ИЛИ

ПОСЛЕДЊА БДЕЊА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

Алекса Ђукановић

„Ја сам дошао до непробојног зида, до огромне камене громаде од гранита, главом сам и носом уз тај гранит и немоћан сам да тај зид прескочим. Та сила, та непробојна снага препријечила ми се на путу. Мене земља зове...”

Мирослав Крлежа, 15. X 1981.

У две последње године свога дугог и књижевноплодног живота, Мирослав Крлежа је, у многоме нарушеног здравља, готово, самозатајно, прекинуо скоро све своје друштвене и културне активности, те се повукао из свих збиља југословенске културне сцене – у властиту осаму свог дома у Загребу.

Са Гвозда – тихе улице на загребачком Тушканцу – у град више није силазио; њему су долазили: пријатељи, колеге, познаници, књижевници, новинари.

Поодмаклих година, уморан, презасићен, болестан, све снажније је, оштрије, силовитије и доиста песимистички проматрао сав свет око себе: дневник је престао писати године 1977, од почетка седамдесетих није објавио нити једно ново значајније дело: песму, роман, новелу, илити особито значајан есеј или пак куриозан и осебујан критички приказ – како је у свом маниру пуних шест деценија стварао; круг блиских му сарадника и верних пријатеља из године у годину се нагло смањивао и сужавао; и даље је Крлежа био директор Лексикографског завода – али више није долазио у свој уред у Франкопанској бр. 26, вид му је рапидно слабио као и онај големи вулкански књижевни елан, који је створио и у људску цивилизацију довека утиснуо: Заставе, Банкет у Блитви, Дијалектичког антибарбаруса, Филипа Латиновића, Баладе Петрице Керемпуха, Галицију, Вучјака, Аретеја – највећа уметничка дела Европе двадесетог столећа скупа са делима Орвела, Мана, Хесеа, Музила и Хамсуна; а особито и на концу Крлежа је уметнички и животно утихнуо након смрти супруге му Лепосаве – Беле Крлеже (23. ИВ 1981). Средином седамдесетих година почела су му у Сарајеву излазити Сабрана дјела у педесет свезака – Крлежин последњи објављени – и надасве – непотпуни опус; добио је овај велики хрватски и југословенски литерата, за педесет својих големих и вулканских књига све значајне и највеће награде које један генијални литерата може примити у својој земљи, од свога друштва – као признање за своје уметничко делање; јер доиста, Крлежа је на највећа врата, у најранијој младости, као најватренији метеор, ушао у хрватску и југословенску књижевност; у књижевности је до задњих дана живљења свог авантуристички обитавао и свестрано стварао, пуним плућима! Живео је Крлежа, и градио је уметност пера на овом поднебљу најпосвећеније, најистрајније и најсмелије од свих. Мирослав Крлежа је посвећено цели свој живот храбро стварао и подизао уметничку литературу до највиших висина, као неугасиви, вечни и еруптивни вулкан непресушне снаге, дара и смелости.

Крлежа, уз десетине својих метафизички сугестивних и великих дела, дао је највећи учинак да се хрватска, и југословенска књижевност, у двадесетом столећу могу уравнати без икакве двојбе с највећим оновременим књижевностима европских народа – немачком, енглеском, француском, италијанском и руском књижевношћу.

Но, и такав се ерудицијски, дубокоумни и велеуметнички вулкан, једном, по природи ствари, морао, ипак, загушити и примаћи своме неупитном крају.

Тешко се Крлежа у болести својој пред смрт кретао, носио је већ дуже уза себе штап и на њега се подупирао, још од запетљаја црева (Паралитички Илеус) што је чудом Божјим преживео концем шездесетих на одмору у Словенији – у Тржичу, носио се са озбиљним стомачним тегобама – чиром и повременим крварењем улкуса; мигрене је добијао још од ране младости, такорећи од дечачких дана; мрачни окупацијски дани (1941–1945) фатално су постојано и стресно утицали на Крлежин увелико израбљени организам: оболео је од алопеције (губитка косе, ћелавости) и периодонталне болести, тачније – трајног губитка зуба; срчана слабост, аритмија, болови у костима, уморност, непокретност – само су природно-последично дошли и слепили се на стари, оронули организам; Крлежини дневници с краја шездесетих сведоче и о једној, сасвим необичној и особитој бојазни великог писца којом је у то време био обузет: канцерофобији – често, а понекад и доиста уплашено Крлежа је писао у својим дневничким свескама о овој, за двадесети век, новој и страшној болести – у трећој и четвртој књизи Застава (хронолошки писаним управо током педесетих и шездесетих) Крлежа је Пресветлог Микулу Јурјавешког на хартији створио као романескну личност која болује – од „карцинома дуоденума”. Од краја четвртог месеца године 1981, тачније од смрти му вољене супруге Беле, Крлежу је готово опсесивно почело обузимати непрекидно промишљање о смрти – властитој, Белиној, давних смрти драгих пријатеља, сарадника, уопште – Крлежа је постао фатално свестан своје трошне земаљске материје која се све више крунила, и тањила његове крхке везе с овоземаљским животом и светом; и од ове, за сваког човека особито страшне спознаје, Крлежа се у своме поодмаклом животном добу скаменио – имао је тада близу деведесет година, био је вршњак Црњанскога, а годину је био млађи од свога пријатеља Јосипа Броза и колеге му по перу – Иве Андрића – и сви су они тада, већ – били мртви. Мрачна и доиста депресивна расположења дрмала су Крлежин огроман ерудицијски и полемички велеум који је створио осамдесет књига, и у великој мери га испуњавала тамним мислима последњих неколико месеци живота, нешто више од годину дана. О томе је писао обимно и веродостојно, истинито и „из прве руке” Крлежин „Ецкерманн” – Предраг Матвејевић.

Пролећа године 1981, Матвејевић је записао:

„Тема смрти често је присутна у Крлежиним дјелима. У послиједњој години живота, особито након смрти Беле Крлеже, смрт га је опсједала. (…) На тренутке је имао сузе у очима. Правио сам се да их не видим. Уздахнуо би дубоко, па онда дуго шутио. Пушио је или бацао тек запаљене цигарете у пепељару. (…) Готово сваки разговор с Крлежом из тога времена дотицао се смрти.”

Крлежине новеле у којима је црна госпа звана: С м р т имала ту особиту и грандиозну почаст да носи наслове ових великих и знаменитих дела хрватске и југословенске књижевности, вероватно су тих дана и ноћи, недеља и месеци биле, више но икада пре, присутне у Крлежиним мислима: Смрт Томе Бакрана, Смрт Фрање Кадавера, Смрт блуднице Марије, Смрт Рикарда Харлекинија, Смрт Флоријана Крањчеца, и Хиљаду и једна смрт.

Матвејевић 30. XИ 1981, бележи:

„Крлежино је здравље почело у новембру нагло слабити. Наступила је прва криза. Освануо је билтен о његову здравственом стању у новинама, који га је разљутио. Затражио је да се више такви билтени не објављују. После тога се донекле опоравио, али не задуго.”

„Јесте ли видјели онај идиотски билтен о мом такозваном здравственом стању?”, разгневио се Крлежа пред Матвејевићем.

Тог 30. XИ 1981, Крлежа ће, резигниран, измучен и опхрван тешком болешћу, утучен својим али и општим стањем друштва, водити последњи разговор са Предрагом Матвејевићем у своме дому на загребачком Тушканцу:

„Управо је константовано да ми улцус крвари. Крв се разлијева по утроби. Послиједњих дана ме стално пекло, чим сам нешто ставио у уста повраћао сам. Сад знам од чега.”

Матвејевић је тога часа говорио Крлежи како је управо потписан уговор са швајцарским угледним издавачем Л’Аге Д’Хомме за објаву Крлежиног путописа Излет у Русију у Швајцарској, те да се и француски Галлимард недавно јавио с истом молбом за објаву ове књиге у Француској; но, унтаоч таквим вестима, Крлежу више ништа није темељито и опсежно животно-људски занимало, био је телесно уништен, духовно ослабљен и тај се грандиозни и полемички вулкан силовите снаге доскоро угасио:

„Не знам слуша ли ме”, сећао се Матвејевић. „Склопио је очи. У послиједње вријеме то је чешће чинио. Онда ме погледа и спомену Марка Ристића: јесам ли можда с Ристићима разговарао ових дана? Ових дана нисам, али ћу их данас назвати. (Ристиће је Крлежа звао кад је Бела умирала, желио је да дођу у Загреб као некад док су друговали, али Марково здравље такођер није било добро. Нису доиста могли.) Опет тешко дише. Кружим унаоколо погледом по зидовима големе старинске купаонице с неким необичним огледалом, столићем испод њега и не знам још чим. Осјећам да бих требао нешто рећи.”

Матвејевић тихо упита:

„Боли ли вас, Крлежа?”

Крлежа:

„Ја сам сведен на нулу. Потпуно сам потрошен. На ништици сам.”

При опросту Матвејевић је меланхолично Крлежи изустио:

„До виђења, драги Крлежа…”

„Не будите притворни. Нема до виђења, ово је збогом.”

„Ипак, ипак, до виђења Крлежа”.

„Поздравите ваше. До виђења на небу. На не–бу…” узвратио је Крлежа.

Мало доцније, 1. XИИ 1981, Крлежино здравље ишло је јединим и коначним путем – оним са кога нема повратка: цело Крлежино биће проживљавало је своју задњу и финалну катастрофу: након крварења из стомака, настале су додатне комликације, те је Крлежа, палог имунитета, оболео и од упале плућа – некадашњег празничног дана (пропале грађанске Краљевине Југославије) хитно пребачен у градску болницу „др Младен Стојановић”, у Виноградској улици у Загребу (негдашња болница „Милосрдних сестара”, у којој је Крлежа и 1917, такође боравио и лечио се од туберкулозе плућа).

Крлежа је за земаљске збиље заувек склопио своје очи увече 29. XИИ 1981, а покопан је на Мирогоју следеће 1982. године; 30. XИИ је проглашен Даном жалости у СР Хрватској, а Матвејевић се питао:

„Зашто само у Хрватској? За неке мање значајније људе било је то у цијелој земљи.”

Јосип Ваништа, без двојбе велики хрватски и југословенски уметник, урадио је неколико Крлежиних цртежа из болничке постеље – и они су једини сликовни траг последњих Крлежиних мучних самртних тренутака; иза ковчега на укопу, по Матвејевићевом запису, није било обитељи, „најпре политичке личности”, па „војне почасти: лафет и три плотуна, знакови којима се недисциплинирани питомац Лудовицеума није могао надати.”

Ковчег с Крлежиним телом био је јавности изложен у просторијама ЈАЗУ, у Загребу, а 4. И 1982, Крлежа је покопан на загребачком Мирогоју. Смрт и погреб великог југословенског књижевника раздвојили су новогодишњи празници. Погреб је уживо преносила ТВ Загреб, и по Матвејевићу, Крлежа је покопан као пучистички генерал, а не као књижевник и вишеструки кандидат за Нобелову награду – са почасним плотунима, државно-војним почастима, укопно-церемонијалним „фанфарама” и хрпом ордења у узглављу ковчега; на погребу је било неколико хиљада људи, а Матвејевић је забележио:

„Примјећено је да се врло мало људи заплакало, тек понека жена. Било је и знатижељника. Испред мене су ишла двојица, посве одсутних и непристалих овом чину, какве је Крлежа још у Давним данима описивао: говорили су о томе како је пре неколико дана на погребу једног бившег члана ЦК (смјењеног 1971–1972) било много више свијета. Вјероватно је и било.”

На црно-мермерној гробници у облику богумилског стећка из босанског тринаестог столећа, по Крлежиној жељи и у пројекту архитекте Никшића, на загребачком Мирогоју, белим је словима уклесано:

К Р Л Е Ж А

БЕЛА рођ. КАНГРГА 1896 ∙ 1981

МИРОСЛАВ 1893 ∙ 1981

А около, вани, на зраку, где славуји своју песму певају, све бејаше као у Крлежиној Ускрсној пјесми:

…Зелене заставе висе по шумама божјим, и брескве пале цвјетове ко скрлет-огањ кандила, и псета лижу млазове топлих мирисних зона кроз које плови кугла наша самотна. И псета лају и вода сребрен-клокот аллегретто звони – и све је свијетли свети ускрсни тријумф!

2020.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: