детаљ слике: КРК Арт дизајн

Могућност

... Покушавао сам да се присетим који је пресудни, бесмислени тренутак, један од мноштва у многим данима, многим годинама био тај? Затварам очи, правим се да спавам, да неко од путника не би пожелео да започне разговор. Искрено, нисам расположен за приче, било какве чак и смислене, можда корисне. Одбијам могућност да догодиће се чудо и да ћу сазнати нешто ново, корисно, преко потребно. Нека ми опросте, не желим разговор. Желим бити сам са својим мислима док бежим од себе и одлазим себи.

Увек се догоди то што желимо, не тада када горимо и нестрпљиви смо, када убедимо себе да сада или никада. Сада је сада када се догађа, када се укрсте путеви, када се сложе све коцкице, сада је када ... Веовао сам да сада је било у некој празној, давној фебруарској ноћи, и све што се догађало из вечери у вече говорило је да корак ме дели... Али није, један испаљени бес, сувишна реченица и све је избрисано, заувек. Данима који су следили, осећао сам кривицу, покушавао да пронађем изгубљено. Понављао сам ритуално радње, ходао испод магле, бирао време , све сам чинио да буде као пре али узалуд. Најзад после неког времена одустао сам. Сећање је бледело и сасвим ретко, са подсмехом и глупим изразом лица бих се присетио дана... Сећао сам се само сјаја празнине, изрезане клупе и града који је спавао данима не будећи се.

Ко сам? То питање свакога часа себи постављам, тим питањем баналиујем себе, пређени пут и уживам, у наметању кривице. Прихватам изречено од људи, да празан сам, незадовољан, гневан и неуспешан сам. Постајем стварност у себи коју су речи хора осликале. Да нико . Празни човек, који гневом немоћно исијава , мрачи...

Данима не успевам... Не, не желим јадиковати. Ко зна, можда ... али изненада, неочекивано стигло је дуго ишчекивано.

„ В., ово је вредно моје пажње. Неколико пута сам од прве до последње речи прочитала сваку реченицу. Мислим да постоји... „

Могућност! Реч која ми је повратила заборављени израз лица.

Отварао сам очи, спавао сам сањао. Назирем велике солитере и још мало дели ме до судбоносног сусрета. Понављам испрекидано реченице из писма које напамет знам, храбрим себе између редова које сам прочитао нема ништа двосмислено, скривено. Неко написао је јасно, и ...

Сива зграда ми делује пријатно, чак је светла и ... И кораци су ми сигурни, ма то је, не храбрим себе лажно, ту иза врата чека ме... Могућност...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: