О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


СЕНКА СА КРАЈА ХОДНИКА

Владимир Радовановић


Сенка са краја ходника


 

        Очајање, лењост и јадиковање. Пад, патетична игра ћутања . Једно тело које нараста, постаје празна надувена мешина која помера се с краја на крај и ништа више или највише то. Мерење истицања времена, брисање зноја који дави... Понекад, али ретко успевао је да натера себе, да пробуди се и прошета то прозора, да на тренутак погледа свет. Сужени свет у погледу који постоји. Довољно, без жеље да поглед разбуди залеђене мисли. У том погледу смењивали су се краткотрајни призори, кише, сунца које буди живот, белине покривене тамом... Годишња доба која су промицала баш као и заробљени живот.
       С., забрањеног имена, алијас ... Дивља, грозна и чежњиво потребна. Супротност њему, супротност себи, С. ужасна и нежна. Зла вештица и најневиније лице, пронашла је замрачену собу лутајући. Трагови до циља њој су се отворили и допутовала је. Развалила је врата, ушетала дрмала је кревет и пушком ударала по њему. Онда заплакала би, молила је за опроштај , побегла би и вратила би се. Он ћутао је, чак нису га болеле ни речи, ни ударци, само би празно гледао кроз њену сенку и поспан окренуо би се на другу страну кревета и наставио да живи празним постојањем.
       „ Дебилу, теби се обраћам. Јеби се, устани кретену.“
       „ Здраво.“ Развучено јој је пожелео добродошлицу настављајући да тупо и празно посматра њено лице .
        „ Хармс.“
        „ Хармс?“
        „ Ти. Као он си. Читам, уживам, па мрзим те. И некада имам жељу да те мучим на корак дођем да бих те убила... А онда обожавам те, пробудиш све у мени, најлепше и најодвратније. Ја сам жена ратник, и извадила бих цев и разнела ти то тупо лице, избрисала тај нејебавајући поглед. А...“
         „ Уради то.“ Сасвим мирно, ваљда желећи да неко најзад прекрати агонију .
         „ Волим те. Не знам зашто, једноставно, слино те волим и тај твој одвратни изглед буди ону другу мене у себи да ...“
           „ Волиш. Не буди смешна, то су само празне речи. Насмејао бих се, али заборавио сам како то да учиним.“
            „ Кретену. Нисам ја овде случајно. Не губим ја време узалуд. „
           „ О ти си изабрана. Да пробудиш, да не дозволиш да нестанем, умрем. Пуст ме, ја желим то и доста ми је свега. И нисам те позвао, закључао сам врата и паучина је по њима, овде већ дуго нико није дошао. И добро је то, једноставно свет је заборавио на мене, ја на свет. Идеално, прећутни договор између мене и спољашњости. Ти си дошла непозвана, развалила врата и још ми претиш... Само иди, остави све ово и само иди...“
        Ћутала је, гризла је усне суздржавајући се да не изговори сувину реч или да не бризне у хистерични плач.
         Долазила је, правовремено, чешће, мање бесна и са више нежности. Некада би ми причала о дугим празним ходницима болнице, О уморним људима које су сви напустили и којима је била једина утеха. Слушао сам њене приче из лутања, ратовања, до танчина ми је описивала мирис спаљених градова, мртва тела која су трулила на врелини. Знала је да ми може веровати и да једини сам коме сме ужасе сећања осликати.
      Понекад, имали смо ужарену љубав. Врисци и тишина, упарени били су светло у мраку наше скривености. Осећао сам пријатност, иако мој поглед био је празан док бих посматрао њене ужарене очи.
      „ Тооо. Желим те... Јошшшш...“ складно, увијала је своје тело призивајући крај. Гребала би ми лице као израз задовољства док из ње је излазила последа кап страсти и најзад, загрлила би ме . Осетио бих и капи, сузе, срећу.
      „ Уживала сам. Пријаш ми, заборавила сам да постојим, а ти. Мој кретен, тупог погледа, а знам ја верујем у тебе, једног дана бићеш славан. Сасвим заслужено....“


............


    С. последњи пут је дошла последњих дана лета. Ћутала је, није то била она. Ћутао сам и ја. Трајало је ишчекивање и ...
      „ Не тражи ме више. Нећеш ме пронаћи. Сада је крај. Готово је .“
       „ Зашто?“
        „ Будалоооо, зато што ја кажем тако. Пун ми је курац твог изгледа лица, тог хладног израза који ништа не показује. Гади ми се то твоје ћутање и прихватање сваке моје речи као коначне. Мрзи ме једном, покажи ми мржњу. Не, ти само ћутиш и ништа...“




     

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"