детаљ слике: КРК Арт дизајн

21. јануар 1671. Островица код Бенковца

ЗОВ БРИБИРА

По завршетку Кандијског рата свако осјети неко олакшање, међутим, Стојан је све више заузет обавезама у Задру. Сваког јутра устаје рано и одлази на своје редовне дужности официра коњичке јединице, како за потребе обуке, тако и за потребе почасти. У касно поподне враћа се кући, а успут свраћа до свог новог имања, да обиђе и види како напредују радови.

Ангажовао је четири радне групе. Једна чисти објекте, друга дограђује старе и изграђује нове, трећа чисти њиве и живице, а четврта уређује воћњаке и винограде. Већ је ковао планове да прошири виноград и организује производњу вина, али само када буде бољих услова и довољно времена за то.

Једног дана Стојана позва у свој уред на разговор Петар Ћивран (Петер Цхивран), замјеник главног провидура Антониа Приулија (Антонио Приули) задужен за све параде, почасти и прославе у кругу главног штаба млетачке војске у Задру и Стојанов први претпостављени.

- Видим да имаш много обавеза и једва састављаш крај с крајем – рече му. - Можда би ти било лакше да за пут користиш малу кочију умјесто јахаћег коња. Мала кочија је лака и један коњ је лако вуче. Свог јахаћег коња остави код куће, а одавде из ергеле узми једног вучног и данас већ крени кочијом, јер је нешто удобнија, па ћеш се успут бар мало одморити до свог градилишта. Можда би то било само привремено рјешење, јер како видим, најбоље би било да се са породицом смјестиш у Задар. У ствари, то ћемо тако и уприличити, али за сада учини како ти предлажем. Помози себи, помоћи ћеш и свима око себе.

Видјевши да човјек збори прихватљиво, Стојан пристаде и већ је послије подне ишао кући кочијом, за којом је лагано каскао и његов вранац. Кад стиже на градилиште сви се изненадише, али кад стиже кући још и више.

Сада је, прије распремања коња и одлагања кола најприје морао добро провозати Николу и Ђурђа. Дјечаци су се толико радовали томе да су све вријеме успут пјевали. Опет новост код Митровића.

И сљедећих дана како би Стојан стизао кући, без обзира на умор, синови су га салијетали захтијевајући вожњу, а он им је и уморан чинио задовољство. Опет пјесма и весеље дјеце, али сада још и мала Анастазија, тако да Стојану не бијаше ни комотно ни пријатно поред њихове галаме и урлика. Но, без обзира на све, није ни помишљао да дјеци ускрати весеље, макар његов одмор чекао колико чекао.

Тако потраја све до јесени, а онда једног дана, по повратку с посла, Стојан код куће саопшти да је добио породични стан у Задру. Сљедећег викенда с њим ће преселити сви, жена Винка и све троје дјеце, Никола, Ђурађ и мала кћеркица Анастазија.

И чим је завршено кречење и допуна неког основног намјештаја, Стојан преведе породицу у Задар.

Стан је био на спрату једне фине куће, кориштене само за смјештај официра и њихових породица. Налази се у мирном дијелу града, међу мноштвом кућа са великим травнатим двориштем и у позадини с простором за малу башту. Овдашња баштица је омеђена високом живицом, уз коју се разгранава неколико смокава и једна хладовита липа. Испод липе хладује један дрвени сто с двије кратке клупе, а све прикривајући се иза неколико грмчића рибизле.

Приземље куће је економски простор, све неке оставе којечега, од намирница до дрва, а у дворишном објекту на крају баште, лијепо је уређен смјештај за два коња. На прилазном углу зида изнад капије стоји повелика табла с натписом: Улица Рајска 16.

Дани су пролазили, а Стојан је у својој служби све више ангажован двојако, као официр у коњичкој јединици у Задру и као чувар реда и закона у широј околини Задра, односно у Равним Котарима и Буковици. Први и главни сарадници у чувању реда бијаху му чланови уваженог дома Смиљанића у Ражанцу, као и Павле Унчевић и Матија Миљковић, а у коњичкој јединици у Задру, бијаху му потчињена два брата рођена, по имену Петар и Митар Николић. Видјевши да се обојица разумију у много шта, да су веома способни, поуздани и људи на које се може ослонити, Стојан је са њима постајао све отворенији и блискији.

Једног дана, када је кретао кочијом да обиђе јесење радове на градилишту и у винограду, двојица браће понудише своју помоћ. Онако успут док је он у кочији, а они поред њега у седлима, мало по мало, развеза се прича. Стојан је био знатижељан:

- Никад вас не упитах, откуд вас зову Пивљанима, када сте презименом Николићи, и да ли сте у сродству са чувеним Бајом Пивљанином?

Одговорише готово углас:

- То нам је рођени брат. Његово право име је Бранко Николић. Надимак Бајо је добио од нас двојице током раног дјетињства, још кад није знао изговорити своје име Бранко, већ Бајо. Надимак Пивљанин, добили смо по ријеци Пиви у Црној Гори, гдје нам бијаше и родни дом.

- Откуд да се нађете у Задру?

- Родни дом нам бијаше на обали Пиве, тек један километар узводно од ушћа у Дрину. Сав наш свијет бијаше на неколико њива на малој заравни између обале ријеке и караванског пута. Ту живјесмо срећно и мирно, све док у једном проласку Турци не покушаше силовати наше сестре. У кући смо увијек имали оружје и стално били приправни на најгоре. Тог кобног и несрећног дана, неким случајем, били смо сви код куће. Наш отац и нас тројица још голобраде браће, долетјели смо као вјетром ношени и све их сравнили са земљом. Било их је седморица а међу њима и два бега.

Исте вечери смо се спаковали и кренули у бијег од освете. И код нас су исти услови као и широм Балкана. Чим ти је неко од фамилије нападнут, истог трена већ мораш да се бориш на живот и смрт. И када преживиш и кад не преживиш, ниси преживио. Ниси преживио ни опстао на свом имању, па се осјећаш као да више и не постојиш. То је та наша несрећна судбина, несрећни усуд, у ком није крив онај што те ни крива ни дужна напада пред твојом кућом, већ си крив ти који се браниш. То је та наша несрећа вјечна, балканска.

Заустављали смо се више пута, све уз Далмацију до Истре, Пуле и Насеља Перој. Ту се задржасмо код познаника и рођака, али утаман, без икаквог занимања и корисног рада, те се вратисмо скроз до Задра док не нађосмо запослење. Нас двојица у овој коњици, а најмлађи Бајо, као највећи бунтовник, оде у хајдуке, па у Морлаке, а сада је након двије године већ сердар сердарије Морлака из реда српског народа у граду Задру. Ето сада је мало јаснија слика о нашој невољи и потуцању.

- Често се питам, има ли ико од нашег народа да живи срећно, спокојно, мирно, нормално? Има ли иког да није крварио и горио, прогоњен попут дивљачи, а да у ствари ни сам не зна због чега? Прогоњен вјечно од истих похлепника, који вјечно правдају свој злочин, а истовремено оптужују и осуђују твоју одбрану. Најсрећнији дан за наш народ биће кад отјерамо душмане, када их разбијемо толико да се не могу ни опоравити ни вратити.

- А, кад ће то бити?

- Вјероватно када наш народ роди синова и изгради кућа више него што их душманин може уништити.

Петар Николић га ћутке погледа испод ока, док Стојан настави започете мисли.:

- Јер бројан народ је и моћан, без обзира на то колика је територија и какве су околности...

Стигоше и у Ислам Грчки, на градилиште Стојаново.

Бијаше ту мноштво људи у акцији. Једни су зидали и малтерисали, други покривали већ озидано, трећи детаљно чистили двориште и ширу околину, четврти уређивали живице, воћњаке, њиве. Све имање је било у великом замаху уређивања. Како су многи у разговору умјели рећи: „Све за Стојана“. „Коначно да и ми учинимо нешто за њега“. „Добро је да нам се указала икаква прилика, да се бар дјелимично одужимо, за сав тај његов несебични однос према нама“.

Мајстори нису дозвољавали ништа да им се плати, све су усмјеравали на куповину материјала и само градили. Између свег дешавања, тог дана на том мјесту срела су се и два погледа. Тај дан је мијењао ток живота Митру Николићу, Пивљанину и Анкици Митровић, Стојановој сестрии старијој. Обома ће се појавити онај чудни и мио осјећај, након првог погледа. Анкицу ће задивити Митрова љепота. Митру ће се појавити осјећај као да ту особу познаје већ одавно. Нарочито након њене отворености у првом шаљивом разговору, када је прозборила на свој начин:

- А не, не, не шали се, не надај се. Моја млађа сестра Манда и ја договориле смо се да се удамо за два брата рођена, како бисмо вјечно остале блиске. Будући да је твој старији брат Петар већ ожењен, немаш наде за било какву могућност и не долазиш у обзир за било какве моје планове. Дружи се са заборавом, како ти је и суђено.

- Не можеш пресуђивати на основу половичних сазнања. Ви жене сте чудан свијет и мислите да све знате и да се све врти око вас.

- Шта хоћеш да ми кажеш?

- Имам ја и млађег брата, и то каквог!

- Да чујем?

- Можда још ниси чула за Бранка Николића, али за Бају Пивљанина вјероватно јеси.

- За тог твог Бранка Николића баш и нисам чула, али за тог чувеног задарског ускока и сердара Бају Пивљанина ко још није чуо, ако мислиш на њега.

- Да, управо тако.

- Не хвали се. Била би теби велика част да си његов брат. За њега је чула већ сва Далмација, за тебе нико, а он је још млађи од тебе. И још би хтио да ја повјерујем у такву причу. Ма, хајде богати, не шали се са мном.

- Нико те не тјера да ми вјерујеш. Сљедећи пут ћу покушати лично га довести на ово имање, само да се увјериш у истинитост свега и да нисам лажов и петљанац како си већ замислила. Јер Николићи, или Пивљани, никад не лажу, у то ћеш се сама увјерити. Уосталом, довешћу га из поштовања према Стојану. Желимо да му помогнемо и учинимо да што прије дође до свог крова над главом. А ти мисли како хоћеш, то је твоје пуно право.

Осташе њих обоје у неком чудном размишљању и надању да ће се опет видјети.

Но, кад и Баја чу за ту причу, оте му се неодређен смијешак, али у сваком случају ради Стојана обећа сљедећу суботу и он у акцију на његово имање.

Било како било, сљедеће суботе на имању Стојановом појави се и Бајо Пивљанин и заподјену се поново прича између Митра и Анкице. На крају су се већ шалили на рачун Баје и Манде, који нису улазили у шале, али нису се ни љутили. Тако се некако отвори једно ближе расположење између Митровића и Николића, односно Јанковића и Пивљана.

Те јесени, 1670. љета господњег, Пивљани су много пута долазили на акције, а поткрај се већ осјећала велика блискост између два брата и двије сестре.

Стиже и зима, хладна, магловита, подбурила. Смирише се радови на имању Стојановом. Смирише се и његови чести одласци у варошицу Митровића у Будиму. Већина Митровића се већ прије зиме вратила у ослобођени Жегар, у Надводе. Успјели су некако да поново окупе и свију та своја дворишта да за почетка подигну макар колибе за своје фамилије, као и за благо. Све су то жива бића, ваљало је пред зиму добро запети из петних жила и све организовати и поново свити у постојбину, у коријен одакле и изникоше.

Сви бијаху јако измучени и преуморни, али задовољни и презадовољни. На крају свих мука окупљали су се на прелима гдје се увијек чула једна посве домаћа прича: Нека Стојана... Бог му срећу дао. Руке му се позлатиле. Да не бијаше њега и његових ускока, још бисмо ми били у избјеглиштву. Колико ли само човјек има идеја, угледа и моћи. Од немогућег направи могуће. Већ под зиму, када нико не би ни повјеровао, он покрену акције на све стране. Покрену мобе и помоћ једних другима, како се нико не би ни надао. Све се покрену у обнову, какву никад нико није видио. Колико ли нам ускока посла у помоћ. Током септембра и окробра све се изгради и људи се вратише на своја огњишта. Тако нешто још никад нико није успио. Све ослободити, све обновити, свима на лице вратити осмијех. Од Бога је дат. О хвала ти, Боже, на оваквим поклонима! О хвала ти, Боже ,на оваквим људима!

Много је пута Стојан отишао и у своје родно двориште, испод три липе. Дуго би чистио и гланцао све зидине, остатке велике спајлене очеве куће. Чистио је све двориште и околину по њивама, иако због обавеза није ту и нема могућности да их обрађује и части усјевима. И те њиве бијаху посебно драге, исто као и родна кућа и огњиште, јер бијаху оне и хљеб насушни и колијевка. Бијаху оне све најдраже у срцу и души, на посебном мјесту спаковано и ушушкано, баш као и сва дједовина, што се увијек осјећа и воли више него што било која ријеч може рећи.

Док год је зимско вријеме или невријеме дозвољавало, Стојан је суботом и недјељом одлазио у Митровиће, а кад око Задра све застуди и заснијежи, осташе драга сјећања.

Једног хладног двадесет првог јануарског дана, Стојана позва провидур Далмације Антонио Барбаро, и пружи му саопштење у ком је јасно писало:

„Због потребе учвршћивања одбрамбене моћи одлучили смо се на формирање јаког упоришта на најзначајнијој стратешкој тачки за Равне Котаре, Буковицу и средњу Далмацију, на Брибирској главици. Ту намјеравамо основати јаку коњицу, од неколико стотина, а највјероватније и више од хиљаду коња. За главног и одговорног заповједника планирали смо Јанковић Стојана.“

Стојанов поглед изненађено клизну са папира на Барбарово лице, који само уз благ смијешак проговори:

- У име тога, ослобођен си обавеза у коњичкој јединици у Задру, а обавезе у области чувања реда и закона ти остају. Молимо те да ову улогу прихватиш без поговора. За узврат ћемо ти омогућити повећање плате и седмични превоз од Брибира до породице у Задру и назад. Можда би још и најбоље било да једну седмицу боравиш на Брибиру, а другу код породице у Задру. Тако би без проблема могао обављати и ову функцију и нову која ти се додјељује.

Стојану не оста ништа друго, већ да прихвати. Ма колико је напорно, не може да одбије, јер од тога живи, од тога се нада, од тога и примирје дође.

Сутрадан ујутро је већ био на коњу, а по подне и на Брибиру. Ту је већ било једно велико градилиште. Људи су посвуда журили као у мравињаку. Настојали су да што прије припреме и уреде смјештај како за људе, тако и за коње.

И ту је већ био његов први претпостављени, Антонио Барбаро, провидур Далмације. Како га Барбаро угледа, тако му приђе и прозбори:

- Добро дошао! Да ономад не бијаше тебе и твоје чудне идеје за ослобађање Брибира, можда ни овог свега данас не би било. Али овако нека све буде, како твој народ каже, у славу и част, твоју и нашу. У знак наше пажње према теби и твом великом и несебичном дјеловању, одлучили смо да ти додијелимо улогу заповједника свег овдје што видиш. Мислим да не намјераваш одбити. Мислим да ти је ову тврђаву и ово фантастично мјесто много драже гледати одозго, него одоздо и са твојом заставом неголи са туђинском, турском. Сјети се само тих неколико ојађених погледа прије ослобађања и овог сада, па одлучи сам шта ти је боље. Овај младић до мене је Антонио Зено. Њега већ знаш из коњичке јединице у Задру. Он ће ти бити замјеник, односно десна рука у свему и главна веза са нама у Задру. Желим ти сто срећа, и теби и њему, те да догодине развијете и увјежбате брибирску коњицу, тако да постане чувена. Мислим да то нико други и не би успио у овом тренутку као ти. Тако је и пао избор на тебе.

Зено је био веома млад, средњег раста, смеђ, мршуљав, отресит и необично енергичан, уствари, рођен за официра. Сва његова појава је била таква, одисала вођењем и управљањем, али и искреним поштовањем према Стојану.

Дани су пролазили, коњица је већ комплетирана и опремљена, честе вјежбе доље у пољу и око потока све више су изражавале слику једне веома увјежбане и истински моћне коњице. Убрзо она постаде, понос свег далматинског народа, али и Млечана, као важно упориште према Турцима. Бијаше то једна велика одбрамбена моћ, злу не требало.

※ Историјски подаци:

У временима мирним Стојан Јанковић је настављао да врши службу у интересу Републике Светог Марка. Он је, на пример, заједно са ражначким и поседарским харамбашама био задужен да открива пљачкаше и убице на својој територији и да их приводи правди. Такође, вршио је пленидбу опљачкане робе и друге послове, који данас спадају у домен полицијске делатности. 22. јануара 1671. године је постављен за заповедника тврђаве Остворице.

Извор: Ненад М. Јовановић (објављено „Збиља“ бр.81-82-83; јун - јул – август 2002; стр.9-12 под насловом „Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима“, с освртом на рад књижевника Владана Деснице и истраживачки рад његовог оца Бошка Деснице. ※

Стари град Брибир - рушевине

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: