(прича о екологији)
Сећам се како нас је учитељ, у првом основне, одвео да посадимо дрво у школском дворишту. Садили смо га неких десетак минута, можда и мање. Једни су имали задатак да донесу воду, други да копају, трећи да саде, док су остали гледали и учествовали свако на свој начин. Након тога смо направили малу таблу, на којој је писало – “Наше дрво” и оставили је поред њега. Учитељ нам је објаснио да смо управо присуствовали рађању живота и да ће нас врло вероватно то мало дрво све надвисити и наџивети…
Заиста, то дрво је расло исто као што смо и ми расли. Цветало је и мирисало као што смо и ми цветали и мирисали. Имало је своје фазе, успоне и падове, налик на оне наше, само у некој другој димензији. Оно је и даље у том дворишту као што смо и ми тамо. Бар сећањем ако не другачије…
Та лекција о садњи и расту јача је од свих теорија које су касније уследиле и које смо морали на силу да научимо. Имали смо однос према њему као према човеку, као према најбољем пријатељу. Оно је било део нас, радовало нас је и подсећало да смо сви ми исте године кренули у живот. Тако смо га уосталом и звали – “Наше дрво”, или “Дрво наше генерације”. Лети смо одлазили да га посетимо и полијемо водом у страху да нам се не осуши, док смо га зими грејали на све могуће начине да нам се не смрзне.
Заиста је неважно да ли смо то требали да радимо, јер оно има своју природну заштиту, важно је да смо га волели, а то је довољно. То дрво је постало део нас, део нашег идентитета, симбол нашег одрастања, наше једнакости, а тиме и различитости…
* * *
Недавно сам упознао Јелу и провели смо поподне заједно. Обилазили смо Београд у потрази за што тишим местима која ће нам омогућити да будемо што гласнији и слободнији. Понашали смо се необавезно, пријатељски, а постојало је обострано интересовање. Сложили смо се у много чему, мада смо се понајвише трудили да се што више приближимо једно другом…
Пред сам растанак смо свратили до продавнице, купили нешто да поједемо и Јела је, и не осврнувши се, почела да баца отпатке по путу. Прво је испустила пластичну кесу, затим полупразну флашу од сока а на крају и све оно што није могла да поједе… Док је бацала једно за другим, и то, ноншалантно, кроз осмех, имао сам утисак као да ми удара шамаре. Заправо, да ме је стварно распалила насред улице, било би ми лакше.
Све ми је то било невероватно, мислио сам да се игра са мном. Стидљиво сам прокоментарисао да то није лепо и да треба да улепшамо град, а не да га прљамо још више. Она ми је спремно одговорила да је њу баш брига, да је ионако нико није ни видео, и да она уопште не размишља о томе. Пошто сам наставио са негодовањем почела је да се правда како сви бацају и зашто би се она понашала другачије?! Цинично је још додала, да жели да направи посао људима из градске чистоће како не би примали плате за џабе…
Прокључао сам!. Било ми је горе него њој. Схватио сам да је њу, заиста било баш брига . Не само да није осетила трунку гриже савести него је сав осећај кривице свалила на мене што се уопште мешам… Није је ни занимало моје мишљење, хтела је по сваку цену да буде у праву и да се осети важном. Занимљиво је како сам је сатима уназад идеализовао. Отворено сам се дивио неким њеним особинама и онда сам, одједном, доживео шок. Све вредно што је причала срушило се за тили час.
Дрзнула се да је њу баш брига и за мене и за град. Љутито је рекла да ионако сређује папире за Шведску, да њу и не занима ова депонија овде и да је тамо све другачије. Уместо да је прихватила пријатељску критику, напала ме је, исмејала и назвала лажним моралистом… Покушао сам да јој објасним да се не ради о култури као нечему виртуелном већ о гесту који у буквалном смислу нарушава хигијену града и људско достојанство. Питао сам је чему онда вишечасовна прича о хуманизму, напретку цивилизације и људским слободама, када она није у стању да уради најбаналнију ствар - да баци отпатке у корпу?!
Она не схвата да је свет једна целина, а да су границе измишљена категорија. Земља је глобално село где смо сви међусобно повезани, док је планета наша друга природа. Када човек загађује планету загађује и себе самог. Планета није само сировински извор, она је наше једино боравиште. Без ње ми не постојимо.
Постоје тренуци када неко потпуно непознат доведе све наше у питање. У почетку сву кривицу света сваљујемо на њега, међутим после, тешком муком признајемо да смо погрешили и остајемо му вечнио захвални.
Тек што сам кренуо у осми разред... враћао сам се из школе са друштвом и у једном тренутку сам кутију кекса набио у неко жбуње. Трудио сам се да је гурнем што је могуће дубље, да се не примети. Непун минут касније нас је сустигао човек средњих година и крајње пријатељски је покушао да ми укаже на грешку. Прво се представио, затим показао руком у правцу контејнера, а након тога и на канте које су нас окруживале са свих страна.
И поред тога што је био врло љубазан, отворен, издрао сам се на њега као да ми је опсовао све по списку. Плаховито сам му рекао, мутирајућим пубертетским гласом – “Сто је тебе брига, где ћу ја шта да бацим?!”. Уличним језиком сам почео да се вадим како је то мој проблем, уз коментар да гледа своја посла и да је то мој град исто колико и његов. Још сам га претећим тоном питао одакле му право да ме узнемирава и држи ми лекције – “Ниси ми отац, не знаш уопште ко сам ја…”
Другови су ме, наравно, подржали, били су спремни и да се потуку само да сам ја, којим случајем, кренуо на њега. Били смо у тим годинама да би зарад некаквог другарства подржали и најгори злочин… Човек се само вешто измакао неколико корака, незаинтересовано насмејао и наставио својим путем. Осећао сам се у тим моментима као темпирана бомба. Нисам му узвратио на прави начин, а он уопште није регистровао моје речи…
Знао сам да сам погрешио и пре него што сам гурнуо смеће у жбуње. Није ми требала никаква опомена. Међутим, поред свеопште небриге и апатије која влада, човек се само утапа у сивило којим је окружен. Негде дубоко у себи сам знао да нисам у праву али без обзира на све, хтео сам да му докажем да јесам. И то на силу, из ината, на било који начин – “ Да види он ко сам ја…”. Највише ми је засметало што ме обрукао пред друговима, тако да сам их једно време давио како смо требали да га пребијемо…
Све се то врло брзо заборавило. Неколико година касније сам са истим тим друштвом затекао неког клинца како ломи и пали тек посађено дрво. Да би што правилније расло, људи задужени за заштиту животне средине су поставили оне металне конструкције. Том момку као да је то био подстицај да га поломи… Цимао је пред свима младо дрво, палио га упаљачем, мучки, без пардона. Притом је и вриштао, тражио пажњу присутних, да бар на секунд неко обрати пажњу на њега.
У тренутку када га је поломио, одлучили смо ми њега да поломимо. Прво смо га окружили и претили, а након тога смо га бацилли на земљу, док је он немоћан лежао доле и молио да га пустимо…
Најгоре је када се против примитивизма бориш још већим примитивизмом, када беди и несрећи супростављаш још већу беду и несрећу. Не да нисмо ништа постигли, него смо га само разбеснели па је полудео још више. Почео је да псује, да урла, да шутира клупе, људе око себе… Уместо да смо му пришли на људски начин, као старији или да смо бар покушали, ми смо одмах кренули да га малтретирамо на шта је он добио нервни напад.
Предосећам да је у наредном периоду, да би нам доказао да је најјачи на свету, поломио све што му се нашло на путу.
Занимљиво је како тешко примамо савете, уверени да све знамо, да смо најпаметнији, а како их лако дајемо другима?! Човек који ми је још онда пришао утицао је на мене више него сви еколошки покрети света заједно. Уместо да смо и ми тако поступили са оним јадним момком – ми смо га преплашили и натерали га да буде још гори?!
Насиље је увек реакција на насиље. То је као да гасиш пожар бензином. Пожар је свакако неизбежан, док су последице катастрофалне.
Све више схватам да сваки човек треба да буде еколог и да развија еколошку свест. Не ради се ту о поседовању не знам каквог теоријског знања, већ о самом начину живота који се води тамо, где се тај однос према природи потврђује. То што је неко завршио студије екологије не значи да гаји љубав према природи. Она се ионако не мери бројем положених испита и функција које неко обавља, већ личним односом човека према свету. Добар део њих користи свеопшту загађеност да би профитирала. Екологија у данашњим условима постаје уносан бизнис и хуманистичка реторика за даље богаћење и загађење.
Не сматрам ни да је неодговоран човек тај, који уништава природу, већ је недговоран систем који ствара таквог човека. Брига о цвећу на тераси и у властитом дворишту не може да буде оправдање за небригу према природи уопште. За хуманизацију свега постојећег није потребна никаква специјализација, већ развој свести и непосредан однос према свему што нас окружује. Када је у питању опстанак планете као и живот на земљи – сваки човек је подједнако угрожен. Технолошки засноване катастрофе не бирају, оне бришу све пред собом – сви једнако умиру, у тренутку, као и све оно што је вековима уназад створено.
Нема те уметности која може да одјекне јаче и од најслабијег метка, а камоли од нуклеарног удара?!
* * *
Оно “Наше дрво”, са почетка приче је нестало. Тражио сам га недавно поред школе и видео да је од њега остао само мали пањ. Нестало је, као што смо и ми нестали. Нема га више као што ни нас нема више заједно. Неко га је одсекао, баш као што и нас неко свакодневно сече. Претворило се у пањ као што се ми претварамо у пањеве. Ено га, и даље стоји тамо подсећајући нас на колективни пораз…
На тој матури смо убеђивали једни друге како никада нећемо да се растанемо, а сада се једва и јавимо једни другима у пролазу?! Нема више ни учитеља. Умро је одавно. Нема више ни нашег дрвета, завршило је као једночасовни огрев некоме, а нема више ни нас самих. Нестали смо! Остали су само пањеви и успомене…
Да сам знао да ће тако да се заврши обгрлио бих га рукама, заштитио и живео са њим. Најгоре је што више не можеш да заштитиш ни једно најобичније дрво, а камоли човека…
А да, умало да заборавим, видео сам се са оном Јелом још неколико пута. Пролепшала се, мада то није важно… Признала ми је да је погрешила у вези оног ђубрета и додала је да није био проблем у мени него у њој. Планира и да настави школовање овде. Одложила је пут.
Није све изгубљено! Има наде за овај свет.
