детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТЕЗЕ ЗА КРЛЕЖИНУ СЕРБИКУ

Мирко Демић

Лоше сам представљен, поготово у Србији. Нови нараштаји готово не знају моју Сербику, до које посебно држим…

Мирослав Крлежа

(Енес Ченгић, С Крлежом из дана у дан, с. II, стр. 67 (16. X 1972)

Они који су очекивали избор искључиво српских тема из грандиозног опуса Мирослава Крлеже у многоме ће бити разочарани, јер је Крлежа ретко кад Србе и Србију гледао и постулирао ван ширег, у најмању руку југословенског контекста.

Оправдање за овакав приступ, ма о чему или коме да је реч, настоји да избегне замке неизбежне аутистичности, које се јавља као последица самозаљубљености и одсуства стрпљења да се саслуша туђе мишљење, ма колико оно било пристрасно или мањкаво.

Дубљих и ширих синтеза никад није довољно, пошто нас нагоне да не заборавимо како смо увек и неизоставно делови шире приче, а тиме и ближи реалнијој слици о свом месту и улози у свету. Крлежина Сербика изабрана је из обиља његовог есејистичког и публицистичког дела, дакле – представља прилично личан избор, деломично предодређен и издавачевим захтевима.

Код Крлеже није тешко препозанти Србе спрам којих он гаји искрене симаптије, почевши од проте Матеје Ненадовића, преко Радоја Домановића, Јована Стерије Поповића, Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, до својих савременика: Петра Добровића, Милана В. Богдановића, Марка Ристића, Оскара Давича и др.), али и оних према којима се исказује отворен анимозитет и неразумевање (Петар Петровић Његош, Никола Пашић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милош Црњански, Милан Кашанин и др.). Није мали број ни оних пред чијом појавом је зачуђен, који га копкају, отимајући се једностраним етикетирањима, којима је Крлежа био склон; поменимо међу њима само Драгишу Васића и Момчила Настасијевића. Са првим је пријатељевао, док се са другим никад није срео.

Поред монументалности белетристичког дела, нимало не заостаје Крлежин непрегледни публицистички опус, у којем се издваја покушај синтезе свеколиких напора и отпора славенског конгломерата на Балкану моћнијим и бруталнијим „бизантско-римским“ снагама чије је вековна доминација на том простору неоспорна. Тако, по Крлежи, „Срби и Хрвати јављају се на погребу једне цивилизације, која је вјековима пролијевала ријеке крви на Балкану и на источној обали Јадрана, гдје ће славенски погани поживјети као народи слиједећих петнаест вјекова свим цезарским империјалним принципима упркос“.

Можемо и не морамо да се сложимо са резултатима Крлежине синтезе, у целини или у појединостима, али она свакако завређује пажњу. Унутар те и такве синтезе налази се и Срби и Србија, као активан и незаобилазан део.

У својим оценама и виђењима Срба и Србије Крлежа је често противречан, пристрасан, понекад и бруталан, какво је, уосталом, и читаво његово дело. Истине ради, не треба сметнути са ума ни његову критичност спрам свих „латинско-бизантинских идолпоклоничких магли“, што даје за право нашем гледишту да Сербика није и не треба да буде збир површног дивљења и јалово сентименталних глорификација Срба и Србије, већ и она критична и крајње лична.

У свом дугом живота овај је писац прешао пут од искреног србофила, преко разочараног Југословена, до позне дистанцираности и мрзовоље која, упркос сада већ увреженом стереотипу, није прерасла у србомржњу и србофобију. Међутим, неоспорно је његово трајно занимнање за оно што долази из Србије и Београда, као што је видљива његова трајна заинтересованост за перцепцију свог дела у овдашњој средини. У овим текстовима не треба да занемаримо, али ни да праштамо Крлежин обол времену и околностима у којима их је стварао. Има у њима идеолошког слепила, али и улагивачких мигова социјализму, односно свом пријатељу и заштитнику Јосипу Брозу.

Упркос свему наведеном, неке од оцена, запажања и закључака и данас имају снагу откровења, храбрих уопштавања и луцидних антиципација.

Крлежа се доследно држи оне своје мисли, записане још јануара 1916. године, у Дневнику: „По чему се мјери величина појединих хисторијских личности? По томе што су одударали од своје средине. Обрнут размјер је једина мјера.“ Такво уверење свој израз налази у већини његових текстова који проблематизују средњевековну уметност на Балкану, а у њеном склопу и ону коју су изнедрили Срби.

Крлежина формула – бизантинеггиантима и ватиканцима упркос!“ – која као и свака формула, подразумава редукционизам, често не може да породи суптилиније увиде у сложену материју уметничких утицаја, досега и вредности српске културе, али нам пружа на увид једно од мугућих виђења нашег постојања под овим небом.

Крлежу, дакле, не занимају свеколике периферијске имитације, које понајчешће хвале и којима се диче „паланачки политиканти, прошлостољетни романтици, добри родољуби, у најкомпромитантнијем смислу ове ријечи“, већ све оно што одступа од канона, штавише, што од истог канона инстинктивно настоји да се одвоји, да му противречи.

Упркос настојања да се у последње време Крлежа сведе на србомрзца, онда се овакве његове оцене не би уклапале: „Ту расту Грачанице, Жице, Сопоћани, о којима ни Кондаков, ни Миллет, ни Диехл, ни Стрзyгоwски, ни Покришкин нису рекли оно што би било најважније, јер ове слике, које нама, у наше европске хисторијскоумјетничке еклектичке перспек­тиве, значе данас славне датуме, управо из разлога, јер се јављају као одвајање од схеме свога времена, јер су сликане гиоттовски и буонинсегнански готово читав вијек прије Гиотта и Буонинсегне, јер нису банална мода, те слике у оно доба зацијело да нису могле бити проци­јењене по своме умјетничком и стваралачком потенцијалу или по сувременим естетским критеријима, по којима су нама данас, као што се то у умјетности веома често збива, скупоцјено свједочанство. Што су те слике биле мање конвенционалне, мање помодне, оне су се не­сумњиво и мање свиђале, а по свој прилици да су вјеко­вима трајале у потпуноме анонимитету своје љепоте, као што трају углавном још и данас.“

Не треба сметнути са ума да је Крлежина медиавелна синтеза дошла и као последица настојања државе настале на развалинама Другог светског рата да се адекватно прикаже свету. Наставак таквих настојања видљив је у Крлежином дугогодишњем ангажману у Југословенском лексикографском заводу. Крлежа у једном од писама Вељку Петровићу наглашава: “Што се тиче моје концепције нашег Медиавелног периода и његовог културнохисторијског распона, увјерен сам и данас да је то једина стварна и разумна формула за разумјевање оног симултанитета разноврсних стилова на нашем терену…”

Такође, овде је на проби и уверење Добрице Ћосића по коме је Крлежа написао „један неартикулисан текст о Првом српском устанку“. Исто тако, пред оценом је и Крлежина визија југословенства, неретко противречна и недоследна, идеолошки искључива и редукована, пристрасна и натегнута при покушајима успостављања симетричности приликом елаборације неуралгичних тема српске и хрватске историје.

Када је реч о српским темама, не треба занемарити ни Крлежину арбитрарну, а тиме и крајње пристрасну улогу приликом реализације пројекта Енциклопедија Југославије, дајући коначни облик енциклопедијским јединицама које се односе са Србе. То се нарочито види у Крлежиним недавно објављеним Маргиналијама, где је на појединим местима лако уочљива огољена идолошка острашћеност, чак национална пристрасност, афекат, сколност ка пародирању појединих појава и личности, а да су предмет еницклопедијске обраде.

У том светлу посебно је занимљив однос Крлеже и Црњанског. Он се не може свести на онај легендарни сукоб у хотелу Москва, по Крлежином повратку из Русије, као ни по полемици која је средином тридесетих година настала након Крлежиног текста који доносимо у овој књизи, као реакцију на један новинарски чланак Црњанског (“Оклеветани рат”, Време, 16. 3. 1934). Овде, дабоме, не доносимо одговор Црњанског (“Мирослав Крлежа као пацифист”, Време, 22. 5. 1934), али заинтересованом читаоцу свесрдно препоручујемо да га прочита.

Свеједно, „на крају пута“, како је волео да каже у разговорима са знатижељницима, Крлежа је, упркос заједљивим примедбама у време повратка Црњанског из емиграције и бојажљивости донедавног емигранта да изрече било какав суд о земљи у коју се вратио, респектовао дело српског писца и некадашњег супарника. Издвајамо оно, изречено новинарима, 1975. године: „… Зашто уосталом Милош Црњански не би добило Нобелову награду кад је, рецимо, Роман о Лондону три пута бољи од неких који су такву награду добили…“ Истине ради, ни Црњански није остао дужан Крлежи. У једном интервјуу он се диви Крлежиним есејима, и каже: “кад он (Крлежа, прим. М.Д.) говори о архитектури у Далмацији, говори као да је сто архитеката у себи имао…”), па додаје: “Велики писац са великим опусом, срећа је да могао све то да оствари. Сада сам запрепашћен његовим дневником који објављује у “Политици”. Јер, он ту живе људе има мртве, мртве људе има живе итд. То је хаос један који је страшан…”

Можемо и не морамо да се сложимо са мишљењем које Крлежину Сербику види као пишчев покушај да помири властиту младалачку фасцинацију Србијом и Србима са разочарањима која су убрзо уследила (почевши од Брегланице, па надаље), као и неиспуњеним надама.

Можда је Крлежа доиста о Србији и српским темама писао као о бившој драгани, која га је, у младости, одбацила. Можда у његовим текстовима има злурадости, чак и малициозности, али не можемо а да не приметимо како му је мисао о Србима и Србији била опсесивна, бар онолико колико му је било стало да његово дело буде присутно и видљиво у српској култури.

Овакав или сличан избор луцидном истраживачу би могао да кроз Крлежино „разумевање“ Срба, српске историје и културе помогне у распетљавању бар неких од чворова између Срба и Хрвата, прихватимо ли невеселу чињеницу да су међусобни ратови крајњи облици узајамног неразумавања.

Преузето: Мирко Демић - Блог

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: