ОСУЈЕЋЕНА ПРЕВАРА

Братко је изненада добио позив за дружење! У шуми људи на улици у центру главног града, препознао га је колега из давних студентских дана. После кратког разговора разменили су бројеве телефона. Два месеца касније, другар јавља да слави некакву годишњицу, прави прославу код куће и сетио се њега. Братко је заборавио о каквој је годишњици реч, али се сећа да му је Жарко, да…да, другар се не зове Жељко него Жарко, обећао да ће на забави бити релативно млађе друштво и неколицина њихових класића са факултета. Силно се обрадовао и помно припремао да поново види старе другаре, а посебно другарице.

Како ли изгледају,копкало га је!

Дао је одело на хемијско чишћење и унапред одабрао и издвојио добро чувану репрезентативну кравату, добијену на прослави приликом његовог одласка у пензију.Поново се вратио јутарњој гимнастици, додуше у трајању само неколико минута али ипак је дисциплиноваано махао рукама и понављао гимнастику које се сећао са првих часова физичког фаспитања у основној школи и једне вежбе са чучњевима која му је остала упамћена из давних јутарњих војничких дана. Та му је вежба увек последња у низу јер га увек успори па потом код трећег устајања заустави тупи бол у пределу доњих леђаподсећајући га да никада није био ни близу спортски тип и да су му све физичке активности одувек биле само лагане шетње па се Батко забринутог лица гегајући отетура до купатила на топлу купку. То јутро се пажљиво обријао да не буде какве грешке, то јест посекотине, и мало јаче намирисао.

Братко има 70 година и дугачак пензионерски стаж. Ретко кад га ко посети, или позове телефоном, осим десетак година млађег комшије Дулета. Када се сам шета не иде далеко од свог стана на Доћолу јер лако може да му се деси понекадда не зна како да се врати кући, што је признаћете велика срамота. Не жели да се за то сазна код људи који га још уважавају, разумете ви мене. Братко не воли о томе да прича, постиди се, па мало поцрвени по ушима и врату. Иначе он претежно слуша саговорника не скидајући радозналиосмех са свог симетричног лица. Донекле је свестан своје деменције. Братко је добар човек, јер иначе не би имао такав надимак.Воле га жена, син и унук, а и неколико преосталих другара, мада им је понекад досадан, ако ћемо искрено.“Понављаш се бре Братко”. кажу нестрпљиво али ипак из поштовања настављају да га слушају.

Те вечери обасут неоубичајеном пажњом присутних проводио се дивно, иако је од неколицине њему представљених бивших колега препознао и сетио се само Жарка као некадашњег студента Факултета организационих наука. Сад му то није било толико важно јер су учестала куцкања чашама и наздрављања у слављениково име, његово а касније у било чије здравље зачињена широким осмесима свуда око њега што дуго није видео. Још раније обећан му је такси превоз кући из пространог стана на Врачару, па је могао да се опусти преко обећања датог својима. Дакле, једно, највише два оштра пића. Удатом тренутку, неко је гласно објавио да затечени гости, њих двадесетак имју ненадану привилегију, јер је са њима у друштву на забави представник познате европске фабрике намештаја који ће поклонити нестваран попуст од 70 одсто једном од гостију за куповину екстра луксузног лежаја! Неко је гласно добацио:“ Ал’ сте га напили”!

Чуо се смех и кикот, а гости око Братка су се дошаптавали у поверењу да је то 'добра прилика' тако тихо да само он чује. Зачас је домаћин исписао имена десетак заинтересованих (скоро сви су учествовали) на маленим већ уредно припремљеним папирићима. Свакако да је и Батко спонтано пристао, јер две хиљаде евра одавно није видео, а сад су биле ту негде близу њега, тачније у испражњеној чинији за воће. Опет су наздравили и подигли чаше. Са нестрпљењем је гледао у заносну плавушу која је вешто мешала прстима по посуди и врцкала утегнутом гузом поред њега. Већ неколико пута га је као случајно закачила својим облинама, а Батко иначе џенлтлмен од главе до пете само се уљудно извинио.

Прочитали су и приказали свима његово име на папиру! Најпре тајац и загледање свако у свакога са полу смешком па онда узвик одушевљења свих присутних осим збуњеног срећног добитника Братка.

“Браво! Честитамо”!- чуло се са свих страна. – ‘Срећниче’, дођи да те пољубим, рече плавојка и нагну се напућеним уснама преко стола откривајући добро упаковане груди. Напокон је Братко укапирао па се и он са малим закашњењем силно обрадовао, а елегантни менаџер угледне фирме му под нос подносио већ спремљене формуларе за потпис, јер жури како каже на неодложно виђење са генералним директором. Помогли су му да нађе личну карту у новчанику, чековну књижицу и све се то залило бучним отварањем шампањца. Окружен необичном љубазношћу и пажњом, Братко је сијао од среће па је заборавио да врати тешку хемијску оловку. Отпратили су га до таксија, који је чекао испред зграде у мрачној улици. Тек ујутру када се мамуран пробудио, рекао је својима за срећу и одличан посао који је направио на партију.

“Одакле да платимо ? Шта ће нам лежај? Ко су ти људи? Како си могао”?-пљуштала су питања на која Братко није имао одговор, као ни на околност да је купио само постељину, а не цео кревет, како стоји ситним словима у уговору који су детаљно проверили. Телефон бившег колеге студента Жарка био је искључен, а ни адресе се није сећао, јер га је причљиви домаћин довезао на прославу.

Братку се више не излази у шетњу и не устаје из старог кревета. Покривен новом постељином радије би да се уопште не пробуди и да га нема. Телефон скоро да не користи, јер нема ни цвоњка. На један од ретких позива је одговорио другару Душану и укратко му објаснио депресивно безнађе. Дуле га је сутрадан посетио у стану, али је том приликом више причао са његовим најближима, јер (не)срећни добитник не може да нађе речи оправдања за своју наивност.

Братка стеже у грудима, боли га и плаче му се. Мучи га све, па и невраћена луксузна хемијска оловка љубазном менаџеру. Сада, не да нема за обећан бицикл унуку, него ни за кафу у граду са Душаном антикваром, дугогодишњим искреним пријатељом и комшијом. Ни Дулету није свеједно. Гледа код куће своју омиљену уметничку композицију коју упорно одбија да уновчи, јер је воли више од свега што је у каријери укомпоновао. Зато што је непревазиђена и боља од најбољих. Одавно ништа није продао али …-то су само мртве фигуре, мислио се, а већ следећег јутра се појавио насмејан на вратима Братковог стана. У једној руци је имао уговор који доказује да су његова потраживања исплаћена у целости, а у другој флашу њиховог омиљеног белог вина. Братко се управо по савету лекара припремао за болницу, а његови су се увелико распитивали о старачком дому, јер му је бивало све горе и никакву комуникацију са њим нису имали.

Мислио је да сања а мало му се и завртело у глави, па се из седећег положаја поново вратио у кревет и покрио до носа вирећи као какав ракун из прикрајка. По Душановој жељи нису му рекли да је то он, његов друг платио за њега, него да је фирма поништила уговор, а постељину поклонила срећном добитнику. Такав договор је направио пријатељ, који се продајом лишио омиљене старине и зараду усмерио комшији и другу у невољи. Братко је убрзо веома обрадовао унука новим бициклом и похвалио сеДушану. А Душко, Дуленце, како га однедавно зове Братко је сад са посебним уживањем гледао раздраганог другара како прича згоде о унуку и помпезно части традиционалну кафу са сладоледом у башти Хотела Балкан у Београду. Могло би се рећи са већим уживањем него што је знао да погледом сатима даје живот идеално склопљеној композицији своје омиљене уметничке старине, која је сада стварно оживела.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: