|
|
|
 | Марија Илић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЈЕСЕЊА НОЋ
Јесења ноћ на Ливаде
са хладном кишом полако паде.Усамљен ветар идућ низ улице
лишћем кестена крије тужно лице.Месеца златног леденог српа
опколила звездица сребрних хрпа.Кроз музику кише чује се арија
као да неко шапуће „Марија, Марија..."Застадох. Погледах иза себе.
Нигде никог чак ни сенке.
Помислих прво на тебе
и да ли ти помислиш некад на мене!
У хладној ноћи док киша пада
питам се,
доласку твоме да ли да се надам…
НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА
Немам више времена да сањам.
Снови се моји нису остварили.
Не желим лажима да се клањам,
многи су ме моји снови преварили...
Немам више времена да верујем
људима јер носе на лицу разне кринке,
једино је сигурно да киша ће доћи
кад запевају мале гаталинке.Немам више времена ничег да се плашим,
време је наше за нама остало,
и живи само у сећањима нашим,
све остало се срушило, нестало, пропало.
Реци ми да ли икад мислиш о мени
најдражи мој несуђени?
КОНАЧНО ЗБОГОМ
Куда је нестала љубав
на којој смо градили снове
и да ли је то била љубав
та утвара што се представљала тако?
Ти безбрижан оде у неке дане нове
и заборави на нас лако,
као на прве пахуље силан северац љут.
Нека, нека буде тако,
нека ти је сретан пут.Можда ће будуће време
са моје уморне душе
скинути туге бреме.
Ниси ти на свету један.
Можда ће срећа мене
узети поново у свој скут,
можда ће други неко
љубави праве вредан
стати на мој пут
сада кад си ти далеко.
|
