детаљ слике: КРК Арт дизајн

О БАНДОГЛАВИЋ СТРАХИЊИ

(Синиша Соћанин 2018. „Бандоглавић Страхиња“, Београд: Лагуна)

Проф. др Слађана Миленковић

Роман као књижевни жанр од писца тражи искуство, познавање литературе и наравно таленат без кога нема ни писања. Овај жанр је данас можда најпопуларнији, највише се читају романи, али се не пишу у истој мери. Роман Синише Соћанина „Бандоглавић Страхиња“ издваја се због постигнутог склада између језичко-стилског и наративног поступка. Узимајући у обзир и дозвољену произвољност и слободу у обликовању форме, закључује се да овај роман има чврсту унутрашњу структуру, и не само да може, него је и нашао пут до читалачке публике, аи критике, био је у ужем избору за Награду "Раде Обреновић" за најбољи роман за децу у 2018. години.

Роман за децу – хоризонт очекивања публике дела за децу и младе. Књижевност је једна, недељива, књижевно дело је или успело или није, дакле битан је естетски моменат. Особености дела писаног за младе јесте да има хумора, то је неодвојив саставни део књиге, уобичајено је да пише о детињству или младости али није неопходно. Овде и то јесте случај, роман који је пред нама ће да нас забави. У делима за младе је битан и дидактички моменат односно да та дела носе неку поруку, деца из њих могу нешто да науче. Роман за циљ има да подржи и интелектуални али и емотивни развој деце. Штиво је готово неприметно структурисано и као педагошко-психолошка прича, има неколико паралелних токова радње поред главног јунака, прати још нечије приче. Разгранатост радње и мноштво ликова га чини и романескним штивом.

Жанровска типологија овго дела јесте да је то авантуристички роман, има мало елемената дечачке дружине у којој главни лик не учествује али је и она битна за радњу романа. Донекле је детективски, али је истовремено има и елементе породичног и љубавног романа са примесама емотивних слика јунака и догађајима из школске клупе. Имамо увида у јунаков емотивни живот, он се често двоуми размишљајући шта осећа, збуњеност, заљубљеност или нешто треће. Писан у првом лицу, из угла дечака главног лика. Није свезнајућа приповедачка ситуација него радњу доживљавамо углавном преко Страхиње, у одређеним пасажима је то и приповедач који је ван романа, дакле даје „објективну“ слику. Доста и има дијалога, углавном је то разговор између Страхиње и његовог оца, што претпостављамо произилази из реалности, писац је отац и увиде у дететова размишљања стиче и разговором.

Стрип као данас све признатија уметност, увек је био популаран, а данас се све више преплиће са књижевношћу. Овај роман спаја у себи и елементе стрипа, главни лик има једног помоћника у виду цртаног лика из стрипа, тако да би овај жанр који је књижевни - роман могао лако да се преведе у стрип и још лакше нађе пут до данашње младежи. Ту приповедач прелази из првог у треће лице и прича модерну, узбудљиву причу.

Главни лик дечак Страхиња, али ту су и ликови оца и мајке. Лик оца нешто више присутан, више учествује у радњи романа али је лик мајке топлије и упечатиљивије осликан. Мама главног јунака романа Страхиње, Бановић Страхињу назива највећим фајером 14. века покушавајући да инспирише дете да чита и схвати ту песму.

Бановић Страхиња, његов књижевни лик и подтекст истоимене чувене народне песме прати главног јунака те добија и надимак по њему, сам наслов то већ казује Бандоглавић Страхиња. Обојица су Страхиње, само је наш лик у савременом добу и паралела између поступака тог давнашњег и савременог Страхиње може само донекле да се повуче. Наш савременик, ђак шестак, тумачи, труди се да разуме ту епску песму и поступке јунака. Одлично је протумачена песма и као лајт-мотив осветљава неке савремене ситуације и поступке данашњих јунака.

Представљене су неке животне ситуације које роман чине егзистенцијалним јер се баве питањима идентитета, смисла. Путем инстаграма он комуницира са другарима, највише их инетерсује мистерозна провала у школу, али му и стижу претеће поруке и ту почиње заплет. Страхињине другаре писац слика кроз разне ситуације дајући једну слику школских дружина, авантура, првих љубави и тражења свог животног позива и пута.

Ситуација када једно књижевно дело тумачи друго је књижевна критика, есеј, а када једно књижевно дело говори о другом књижевном делу, а није критика, него је, као у овом случају роман, то доводи до ситуације која се у науци о књижевности препознаје као аутопоетичка. Тај аутопоетички слој или аутореференцијални (јер упућује на друго књижевно дело) слој посебну истиче ово књижевн дело. Поред слоја о прошлости ако узмемо да је народна песма један вид дела из давне прошлости, слоја радње о догађајима у школи, детективске, затим емотивне, породичне, другарске приче додајемо и овај аутопоетички слој и добијамо један комплексан роман, једно штиво препрелетених нити радње и добро психолошки профилисаних ликова. Писац чак експлицитно даје и неке психолошке савете, рецимо како да се умањи бол у датом тренутку итд (држи руком нос).

Искусан глумац и писац већ неколико позоришних комада за децу, успешно се опробао у жанру романа. Када се зна да је његова прва књига била збирка приповедака и да доста пише кратке приче, то није изненађење него потврда његовог књижевног опредељења и рада. Искуство које је писац понео са сцене доприноси драматизацији радње у роману и он вешто води радњу, приповеда догађаје, а ток радње је сличан у драмама, при крају романа има кулминацију и обрт, тако да је крај изненађујућ. Зато је овај роман одличан за читање, питко штиво писано језиком који разумеју школарци, радња узбудљива, има хумора и оно што је одраслима битно деца ће из њега нешто и да науче о животним вредностима.

У књижевним делима свака реч је битна, јер књижевност је уметност речи, као што код Бранка Миљковића, свака реч има спознајни аспект за њега је „исто певати и умирати“, за писање романа кажу да је исто као и живети и сублимирати сва искуства из света реалности, прочитане литературе и измаштаног. Једно је јасно - читање које се не наставља у писању је смрт (крај) писања. Ствараоци треба да наставе Аријаднину нит живота водећи нас из лавиринта романа до неких њима битних спознаја.

Како је рекао Мартин Хајдегер «Истина је битан моменат у уметничким делима», она је најбитнија у роману јер читалац мора да верује писцу, да верује ономе што чита. Соћанин је то постигао, а то је најбитније за књижевно дело и кад читате имате утисак да се то стварно десило, да пише о могућем догађају, стварности.

Поруке су вишезначне али све позитивне и подстичу младе на позитиван став према животу као нечему што „увек може да се поправи“ дакле не треба никада очајавати јер се из сваке ситуације нађе излаз, поручује писац. Ово комплексно штиво могу да читају и одрасли и деца, а циљ је постигнут да се читалац поистовети са главним ликом и уживи у радњу. Роман ће деци помоћи да превазићу неке своје комплексе, неке проблеме у одрастању.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: