|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ништа и све
Дошао је час? Згрчено тело које подрхтава, час видљиво час прикривено. Празне мисли које ударају све снажније, то је... Стање постојања, честих дана или празних тихих ноћи које се стапа са кишом и клизи. Тај час траје и траје. Не није овакав, никада овако немоћни израз привида није се згрчио, сакрио, дрхтао. Ни име не може више пута поновити да сасвим сигуран је да он је. Он или ... Допирали су до њега залутали вапаји, одбеглих сенки. Из мрака су се враћале сенка за сенком у неправилном подрхтавању дана, позне ноћи. Тражиле су га, правдале се и молиле, чуо је неповезане , бесмислене реченице. Шкргуте зуба, видео је отиске капи, али ...
Понављао је себи да не може. Он ништа не може и узалуд је.
„ Убићу се, то је једини начин да ...“ ођекивала је тишина .
„ Не смеш!“ ћутао је одговор.
„ Будан си? „ ехо се чуо као сат који откуцава глуво доба и нарушава тишину.
Уплашен је, до смрти. Не види седми дан који ће се родити иза тешке ноћи , не види густи мрак који спава под његовим летом, док плови небом. Ништа не доноси мир и .... Час није стигао, или .
Празни, скривени поглед клизи низ поспани мрак и путује бескрајом.
„ Ејјј... где си? Увукао си ме у себе и ...“
„ Како?“
„ Не могу да се ослободим данима , а онај празан период без речи, без охрабрења, без тебе. Дајем се, целу себе и вриснула би, свима бих рекла да волим те, да си мој. А то је немогуће. Сваки пут плачем када ме натера на ..., када лечи своје лудило, када ... Плачем мислећи на тебе док он гура у ... А ја плачем. Некада ми је свеједно можда и уживам у том болесном чину. Ти , заволела сам те , твоја мрачна усамљеничка лутања. Пресрела сам те, загрлила у празнини којом живим а ти, тако недостижан. Мрзим те и обожавам....Плачем и смејем се и волела бих да гледам твој ћутљиви осмех.
|
