детаљ слике: КРК Арт дизајн

Спасиба

Тај омалени руски перо-лакаш изазивао је чуђење присутних својим изгледом. Косе очи, ниско чело, здепасте грађе на први поглед смешан ко биоскоп а тек понашање у рингу? Онако збуњен, једва је налазио свој угао на истеку рунде.

Ко му даде дозволу да се бори?- питао сам се пре меча док сам стајао у неутралном судијском углу, јер он очигледно није био чист, рецимо благо ометен у развоју. Међутим знао је да боксује добро. Равноправно се носио са фаворизованим домаћим боксером из Софије. Фаворизованим, не само због неспорног квалитета Бугарског такмичаа, него и због чињенице да у жирију седи најугледнији европски функционер, иначе Бугарин Емил Зечев. То сам ја као амбициозни и перспективни млади међународни судија врло добро знао док сам Русу педантно видео сваку минималну грешку и тако га системацки и неосетно припремао за јавну опомену. На сваку интерну опомену он би се послушно окретао ка мени и са наклоном великодушно са поштовањем извињавао за 'прекршај'. Такође се захвалио и скоро ме засмејао када је неколико секунди пред крај борбе добио ту одлучујућу за његов пораз казну, то јест јавну јавну опомену.

“Спасиба”, тихо прозбори? ''Спасиба'', уз наклон, рекао ми је при рутинском поздраву на крају меча ничим не показујући љутњу, очигледно да није схватио због своје менталне ограничености да сам управо ја тај који је кумовао његовом могло би се рећи незаслуженом поразу. 'Спасиба,' одзвањало ми је у ушима док сам силазио са ринга сад већ киселог и леденог осмеха. То вече сам жмурео умивајући се пред огледалом.“Спасиба,” кажем наглас и сад понекад, кад ме неко у животу повреди, слаже, оштети и не само мене, сећајући се руског боксера, који ми је одржао лекцију из поштења. А то вече касније у хотелу... Затворим чесму и влажним папиром почнем да бришем неуредне мрље од калодонта, па после неколико нервозних покрета у огледалу угледам лик моје сестричине, монголоидне девојчице Иване.“Ујко ааа ‘фто’ си љут”,- мало врска, мало муца дебељуца Иваница.

“Зато што нисам био поштен и што сам као судија покрао једног честитог спортисту”.

“А ‘фта’ си му бре, бре ‘укро ‘то ‘Нефо’ бре, зафто”?

“Да би помогао његовом противнику да победи па да се додворим оним мудоњама из судијског жирија, домаћину, да би се окористио, ето зато мала моја"!

“Ха, мудо…муди..њима, ха ха баш си луцкаст, ујкице мој драги”.

“Али Ивана он сирома’ није ни схватио да сам ја крив за његов пораз, па се јадан још и извињава и клања мени …а борио се поштено. Лако је њега зајебати знаш, јер он је …он је, тако као ти разумеш”.

“Како то ‘мислиф’ као ја, а “? Заинтересова се и на мах уозбиљи омалена, косоока рођака са посебним потребама, па искрену округлу главицу у страну да ослушне одговор?

“Тако лепо, не иде у праву школу, не може лако да научи да чита, пише и рачуна добро. Мора неко да га стално пази као тебе знаш, зато ми је најкривље што сам њега немоћног јадничка злоупотребио”!

“Ујко, а ‘фто’ сам ја таква? Јел’ ћу бити као сви други једног дана , аа кад ће то да буде”, нестрпљива је сестричина.

“Тако си се родила Ивандека, као и тај момак, боксер, не знам, биће ваљда, слатка си ти девојчица. А теби обећавам, ето и због тог несретног младог Руса да се неће поновити кукавичко, лицемерно суђење никад више веруј ми мала моја дебелице”!

Углачао сам стакло испред себе до усијања мазећи Ивани чело и образе да је боље видим, а по обичају дирао је по осетљивом малом носићу, играјући се са њом. Није се бранила и смејала по обичају. Нетремице ме је гледала и певушила скоро нечујно познату дечију успаванку, као да покушава да се врати у крило мајке, једино место где се осећала заштићена и сигурна у време када још није знала да је другачија од остале деце. Неко је грубо покуцао на врата и као да је искључио мој телевизор. Нестала је мала Ивана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: