детаљ слике: Вечерње НОВОСТИ

У пространству песме: метафизичка путовања Небојше Лапчевића

др Јана Алексић 

                 Песничка књига Филателист Небојше Лапчевића обједињује свеколико путописно   ис-куство и осмишљава место човекове егзистенције на све разуђенијој мапи света, чије су границе, међутим, све суженије и досежније. Аутор све-дочи о трансформативној моћи песништва да су-бјективну унутрашњу представу поистовети са спољним простором. Ментална карта пројекто-вана је на географску, а интимни увид у светско културно благо претпостављен подразумеваним туристичким или културолошким одредницама.

У поетској визији спојене су жижне тачке, центри културе и цивилизације, дубоко усађени у нашу културну свест. Они су песмом доведени у јединствени поредак у којем су поништене међе између реалија и имагинације. Оживевши садржај поштанских маркица, хипостазирањем њиховог симболичког значења, колекционар-песник до-звољава да апартни песнички доживљај превагне над одиграним. Тако су замисли, проистекле из сакупљачке страсти и посебног вида њиховог ту-мачења, у симбиози са наносима дугогодишњег читања различитих литерарних интерпретација историје и симбола културолошки спрегнутих дестинација, читаоцу понуђене као проживљени доживљаји. Штавише, његова тумачења су сема-нтички надређенија стварном путовању.

Лапчевић је, према предлошку поштанске марке или жига, успео да евоцира стожерне ку-лтурне карактеристике и историјска места или маркантне фигуреконкретног града или земље свих меридијана и паралела – Париза, Лондона, Будимпеште, Беча, Италије, Шпаније, Пољске, Русије, Аргентине, Бразила, Јерменије, Индије, Кине, итд. Селектовани слојеви баштине песни-чком субјекту појашњавају његово сопство. Он упија, преиспитује и пријатељу пише о свом тра-галачком подухвату. Стављањем његовог гласа у лирски погон призван је архетип homo viatora – човека путника. Али, тај глас-субјект-актер, енти-тет који доживљава и рационализује своје иску-ство представља личност свуда и свагда наста-њену јер памти. Њему је свака кота на планети као родно тле. Лако проналази упоришта власти-тог идентитета, изнова открива припадност свету, али и легитимизује потврду своје аутентичности.

На плану текста, фрагмент се намеће као целина. Због тематско-мотивског јединства Фила-телист је песничка књига, пре него збирка пе-сама, врло брижљиво је компонована и на макро и на микро плану. Макро и микро план се међу-собно огледају и појашњавају. У том процесу пе-сник-путник кристалише свој израз, следствено томе, и своје јединствено трагалачко бивство-вање. Његова мистификација боравишних одре-дишта изведена је као намерна метапоетичкастратегија, обремењена интертекстуалним књи-жевним и уметничким везама, као и културним референцама. Аутопоетичка свест се конфигу-рише на подлози благог иронијског отклона пре-ма савременом концепту путовања, сведеном на туристичку посету, и у лајтмотивском питању: „Стижу ли ти писма, пријатељу?“, који надзиђује епистоларну форму самих песама упућених ин-станци која трансцендира само искуство путо-вања. Субјект снисходи тај императив и апелује на слободни приступ жељеним или замишљеним локалитетима и топонимима. Песма је, с једне стране, екстраховани израз те слободе (носећег аспекта стваралачке егзистенције), а са друге, ге-нератор њене деконструкције. Јер, творац песме уједно је и путник. Песничка реч одаје, разоткри-ва његово непрестано духовно путешествије, јер оставља не само естетски, већ и културни траг. У тим културно фундираним одзвонима промине-нтних светских песника, неуморних путника, ава-нтуриста песме, луталица ради поезије, Лапчевић проверава исходишта и сопствене песничке егзи-стенције. Преко њих, као палимпсест, исписује своје стихове и уписује нова значења. То су ду-ховно маркирани топоси стваралачке личности наше епохе, на овом крају историје, ипак, још увек врло активно присутне у големом наслеђу.

Препознате, а изнова уцртане коте на има-гинативној мапи баштине, у песми подлежу еру-птивном лирском преиспитивању. Глас приље-жно домаштава њихов цивилизацијски садржај и метафизички обремењева њихов историјски сми-сао. Тако постулира вредности за саморазумева-ње не само стваралачке индивидуе-посвећеног филателисте који обитава у међусветовима, већ и сваког савременог путника, читаоца, ентитета с ону страну песме, свевременог Одисеја трагаоца за својим, јединственим и непоновљивим locusomсреће, завичаја и спокоја. То је позив Друголику да папир проговори, пуним речима надјача или испуни белину и слије се у предвечну тишину, којој стреми сваки, па и Лaпчевићев homo viator.

Из Филателиста, Небојша Лапчевић, награда Меша Селимовић, књига године 2022.

НЕДОВРШЕНА КОЛЕКЦИЈА

Оштрим пером

исписујем речи,

као поштар у оделу белом

зрно по зрно кљуцам,

кад ам је стиснут

и лепљив о моје грло.

Додајем мрље

с прстију и писаћег стола,

кад на ветру

последња маркица одлети

ка небу непронађених отисака,

наш је живот

недовршена колекција.

И све одлети:

цедуље, фотографије, мноштво књига

твојих снова непрочитаних,

живот пребрзо изречен

дуж светих гробова.

Оштрим пером

нек солдатеска циља

у јато голих оригамија,

Садако хоће да живи,

ми живимо, љубави,

сад твој пубис постаје

сав тај варијететски свет.

И кад на ветру

прва маркица одлети,

као хиљаду осамсто четрдесета

Penny black, номиналну вредност тражи,

врхови месечастих дојки, врхови купе,

и баш све одлети:

фрагменти, есеји, приповести,

ка башти разбокореног вакуума.

Колекционар је

Онај Који држи

крст и звезду.

ПАПИРНО ОГЛЕДАЛО

Ти видиш

очима небовида,

одсеве душа наших

у времепловљу,

пише се...

Ти видиш

симболику слова

којим записују

имена плота нашег:

Дете пред огледалима

приближава се!

Ти видиш

речник васионе

и слику Дрвета Живота

чије смо иверје само...

Зашто папир ћути?

Јер од лика свога

не могусе отргнути!

Јер догоревам

лењо као фитиљ,

попут трепераве луне,

док фагот у ухо увире,

у рожњачи  таложе се

кварцне честице осане,

у обреду песка који претвара се

у миленијумски обелиск сунца.

Зашто папир ћути?

Док сам те чекао

наоружан без одеће,

у двадесетој,

у тридесетој...

Пред бродовљем

наоружаним топовњачама...

Ни у педесетој,

ни у шездесетој...

Зато позивам нулту годину,

позивам прво столеће,

геометријске паралеле које узмичу

као лествице ка поднебесју,

као градови који се стапају,

чекајући нове сеобе,

као огледалао које  за трен

унизи и узвиси те,

као  двозвучје

неугледних штампарија,

та  метафорична справа

с гравира тамомнагрижених...

Какве је цртице и параболе 

Ван Гог посекао оштрицом својом?

Зашто папир ћути?

О проналаску нуле,

о проналаску бесконачности..

Чекајући да се

размножавамо деобом,

јер звезде су преци наши,

јер ми смо иверје само...

БРАЈЕВО ПИСМО

Не пиши ми никада

речи и писма

које не могу

под јагодицама прстију

видети...

Не пиши ми никада

под светлом

старе петролејке

или под налетом

јутросветлa.

Ако ми другачије

будеш писао,

ти ми пиши на

Брајеву адресу или

адресу првог суседа

што у снопљу тражи

житo и сањиве љубавнике,

иако неће открити ништа слично,

зрнасто, у боји меда,

ипак писмо шаљи

на неко друго место

у сусрет месецу,

несаници без очију.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Лапчевић рођен је 1966. године у Крушевцу. Објавио је збирке песама: Семе на ветру, (Багдала, Крушевац, 1999), Строфе у прасликама (Чигоја штампа, Бе-оград, 2003), Долазак Христа на Менхетн,. (Еурографика, Зворник, 2010); прозни три-птих Оваплоћавање (Апостроф, Београд и Багдала, Крушевац, 2000); збирку поезије и прозе  Песник и његови модели (Апостроф Београд; Багдала, Крушевац, 2001);лезе драму Римска прича;публицистичку књигу из спортске културе Срце на терен (Народна књига,Београд, 2005), промовисану у ме-дијском центру СД Црвена звезда; кратке приче Улаз на јужна врата (Народна  књига, Београд, 2007), приче за децу Ко је дрпио Чарлија? (Еурографика, Зворник, 2009), по којој је извођена позоришна представа за децу (Позоришни студио КЦК);  либрето Крст светога цара Константина (Историјски архив, Крушевац,2013),по коме је сценску кантату комопоновао Мирољуб Аранђеловић Расински, а које је изведена за Видовдан 2013, либрето за прву крушевачку оперу Лазарево обретеније, изведену 2014; романе Језеро у ћелијама, (Нишки културни центар, 2013.); роман Сценарио за Вудија Алена (Арте, Београд. 2014.)          

Објављивао је у многим листовима и часописима. Песме су му уврштене у више антологија и превођене на енглески, македонски, француски, италијански, шведски, бу-гарски... Добитник је следећих награда: Расински цвет (два пута) за2002, Перо СКРФ дијаспоре, При-знање града Звечана за допринос српској култури; наградеРасинског сајма књига за књигу године за роман Језеро у ћелијама; Златне значке КПЗ Србије, награде за најбољи Авангардни роман године Србије и дијаспоре 2014. (Сценарио за Вудија Алена).

Објавио зборник поезије за децу Зашто рода небом хода (НБК,2014),  са Момиром Драгићевићем са којим је оснивач  РОДА ФЕСТА. За књижевно стваралаштво за децу овенчан је Наградом ,,Брана Цветковић“, 2018. и наградом УКС ,,Радоје Домановић,, и ,,Печат кнеза Лазара,, За књеигу Филателист, добитник је награде Меша Селимовић, књига године 2022.

Објавио саборник о Пријезди и Морави Завет војводе Пријезде (Расиниус,2019.), збирку крАтких прича Рукопис у теракоти (КОВ, 2020.) и  књигу песама Берачи полена,

 ( Повеља, Краљево, 2019.). овенчану наградама ,,Србољуб Митић,, и наградом ,,Ђура Јакшић,, за најбољу књигу поезије на српском језику 2019. 

Члан је Удружења књижевника Србије, председник Књижевног клуба Багдала, активан је у уредништву часописа Багдала за децу и Путеви културе, председник Удружења ликовних стваралаца Расинског округа Расиниус...

               Живи у Крушевцу. Запослен у Културном центру Крушевац.Уредник је програма Легата Милића од Мачве.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: