детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио фељтона о Сави Мркаљу можете прочитати ОВДјЕ

II dio

САВА МРКАЉ: ПЕТИ ТОЧАК У КОЛИМА И ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕТЕЧА

Замислите питање у квизу Како постати милионер: "Ко је први прогласио језичко правило ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ и понуђене одговоре: 1. Вук Стефановић Караџић, 2. Јернеј Копитар, 3. Људевит Гај и 4. Сава Мркаљ. Сви знају за прва три борца за реформу српског језика, али за четврто име мало ко да је чуо. Такмичар верује да зна одговор, наравно, али - плаши се замке. Одлучује да, према правилима квиза, затражи помоћ публике. Од гледалаца у студију стиже недвосмислен одговор - више од 90 одсто се изјашњава да је аутор под бројем 1 - Вук Стефановић Караџић. Такмичар је одахнуо, публика је потврдила оно што је и сам знао. Лакнуло је, чини се, и водитељу - било би му жао да на тако просто питање добије погрешан одговор. Такмичар се више не колеба. Сигуран у себе изјашњава се чврстим гласом: "Мој одговор је под бројем 1 - Вук Стефановић Караџић."

Нажалост - погрешно, каже водитељ, изненађен, јер ни он није знао тачан одговор пре него што је погледао у папире с тачним одговорима. - Тачан одговор је Сава Мркаљ. И публика је запрепашћена - то четврто име готово свима је било потпуно непознато.

I

Ко је тај Сава Мркаљ?

Недавно су се у једној озбиљној анкети чула мериторна мишљења да Сави Мркаљу припада високо место на листи 100 најзнаменитијих и најумнијих Срба. Док та листа не буде званично састављена, овај геније свог времена и даље ће бити само један од најумнијих, али заборављених Срба. За дело Саве Мркаља знаће се, изгледа, и убудуће само у уским стручним круговима српске лингвистике, а легенду о његовој изузетној личности неговаће, као и до сада, с колена на колено, његови Кордунаши, мада су и сами заборављени откако се, највећим делом, већ деценију и по ломатају избегличким стазама и богазама, као што се и он, скоро два века пре њих, "побеђен и остављен од свега света", потуцао по српским земљама. По правилу, многим ученим људима су тек томови књига донели славу и уздигли их у врх српске интелектуалне елите. У случају Сава Мркаља довољно је његових 18 страница књижице штампане 1810. године у Будиму граду - "Сала дебелога јера либо азбукопротрес". То је и година у којој ће се, у будимском суседству, у Пешти, први пут срести са четири године млађим Вуком, само који месец после објављивања те своје филозофско-лингвистичке расправе у чијих је 18 страна стало целокупно Вуково потоње дело о реформи српског језика и азбуке. У сваком случају, извесно је да је Вук Стефановић Караџић прва знања о азбучно-језичким питањима стекао управо у тим пештанским дружењима са Савом Мркаљем и још неколицином учених Срба тог времена - Димитријем Давидовићем, Луком Миловановом, Димитријем Фрушићем... Несумњиво, ти контакти и доцнији подстицаји Јернеја Копитара усмерили су Вуков рад на пољу језичко-азбучне реформе. Закључак је логичан - у том мукотрпном послу Сава Мркаљ био је претеча, а Вук његов настављач.

"Ја сад овде имајући за намјерење успјех Серпскога Књижества не могу друге Азбуке употребити него Мркаљеву, јербо за Серпски језик лакша и чистија не може бити од ове", писао је Вук Караџић, 1814, четири године после првог сусрета са Савом, у предговору своје "Писменице сербскога језика", наше прве граматике. Али, после само три године (1817), Вук ће се, истина привремено, под притиском спољашњих, пре свега црквених фактора, вратити старој азбуци. Њему мање склони истраживачи неће пропустити да и данас подсете да је касније прећуткивао и Мркаља и његов рад. Тако је због тог његовог прећуткивања које су прихватили и његови следбеници и многи научници остало да је само Вуково дело оригинално.У ту замку уловио се и онај такмичар у напред поменутом виртуелном квизу. Једну чињеницу, међутим, као да ни најпажљивији истраживачи нису примећивали: све језичке расправе у Мркаљево, дакле предвуковско време односиле су се искључиво на српски језик. Хрватски нико не помиње. Тек је Вук, коју деценију касније, средином 19. века, у време кад се архива у католичким манастирима у Босни и Херцеговини још исписивала ћирилицом, кад Дубровчани свој језик нису звали другим именом него српским, поделио српски језик са Хрватима. Но, вратимо се Сави Мркаљу и његовом делу "Сало дебелога јера либо азбукопротрес". У савременој верзији српског језика овај наслов би отприлике гласио: "Сало дебелог јера или претресање азбуке". У овом ироничном наслову "дебело јер" је заправо метафора. Реч је о словном знаку који није означавао ниједан глас, а исписивало се, углавном насумице, уз неке сугласнике у средини или на крају речи. Недостатак значења чинио га је излишним. Свесни његове непотребности, Мркаљеви савременици и једномишљеници подсмешљиво су га карактерисали као "пети точак у колима". А Мркаљ га је просто избрисао из азбуке. Не само дебело јер, већ и још 19 сувишних знакова. Тако је дошао до азбуке којом се мање-више и данас служимо.

Вукова заблуда

Делећи с Хрватима језик својих прадедова, Вук - нередовно школован и несумњиво с озбиљним рупама у образовању, што је уобичајено за самоуке људе - вероватно није слутио да им тиме отвара пут у српско етничко ткиво и продор у литературу исписану на српском језику. Зар би, без Вука, стари дубровачки писци припадали хрватском литерарном корпусу?

II

С КРВЉУ РУЧАК, С КРВЉУ И ВЕЧЕРА

Није лако рећи шта је било злехудније - родити се у плетари, у кући од кестеновог прућа облепљеног блатом, у Сјеничаку, на Кордуну, или умрети у бечком лазарету, душевној болници царствујушће Вијене. А једно и друго је судбина Саве Мркаља, трагичног генија, можда најученијег Србина свог доба - филозофа, математичара, филолога, врсног полемичара, есејисте и песника. Полиглоту који је говорио француски, немачки, италијански, мађарски, руски и хебрејски, латински и грчки, а разумевао и низ других језика. Да би спознао околности у којима је рођен његов учени земљак, академик Гојко Николиш, други у рангу високо образованих Сјеничараца, пишући своју "Повијест о једном страдалнику" - која је психолошки или, прецизније, психопатолошки Мркаљев портрет - није морао да трага за документима. Све о свом земљаку могао је да чује од свог деде, а деда од свог оца, Савиног савременика из друге блатњаве плетаре, каквих је било и у Николишевом детињству, почетком прошлог века. "Ријетко, сасвим ријетко се могло наићи на дрвени под у тим кућама" - бележи Николиш. - "Гола, увијек влажна и хладна земља умјесто дрвеног пода, по којој гмижу полугола ђеца. Уз ђецу су и крмаче. Кад се опрасе, крмаче су мало дивље, па ће насрнути на дијете у колијевци... У таквим приликама родио се Сава Мркаљ 1783. године." У години Савиног рођења, Имануел Кант, родоначелник немачке класичне филозофије, на измаку своје шесте деценије, објавио је "Критику чистог ума". Гете је отпочео да ради на "Фаусту", млади Шилер се прославио драмским првенцем, "Разбојницима", а Јозеф Хајдн је дворски музичар угарског кнеза Естерхазија. Бетовен, са 13 година, постаје оргуљаш у дворској капели у Бону, док је Моцарт (има је тада 27 година), још раније, после тријумфалних путовања по Европи, прекинуо с феудалном класом и постао први слободни уметник, дакле - сиромах. Тај делић Европе никада, ни пре ни после, није стигао у Сјеничак. А Сјеничарци су из тадашње Војне крајине у Европу излазили само под оружјем, у служби хабзбуршког "праведног цара". Будући под трајном војном обавезом, обрађивали су земљу кад је то ратовање допуштало, наново градили куће на згариштима, рађали децу и били у сталној војној приправности, служили као резервоар најбоље војске за најудаљенија аустријска ратишта, жестоко искрварили у ратовима са Француском у последњој деценији 18. века... Овде су стизали само позиви за рат и обавештења о погинулима. То је био живот Срба граничара за младости Саве Мркаља. "С крвљу ручак, с крвљу и вечера." Узнемирен све јачим ударима турских освајача, Беч је, масовним насељавањем Срба почетком 16. века, организовао Војну крајину са слободним сељацима-војницима, који су, вазда на опрезу, бранили и "царску земљу" и свој мали посед и своје село. Крајишник је био лично слободан, али потчињен војној дисциплини. Живећи на "царској земљи", као доживотни војници нису плаћали порез - сем данка у крви. А ипак су кметови хрватских феудалаца са завишћу гледали на слободу српских граничара. Сава Мркаљ је, како је сам забележио, "већ у 16. години свога узраста добио отпуст из војне, граничарске, службе". До тог отпуста могло је доћи или због физичке неспособности или због успешно завршеног школовања, дакле као изузетна награда за умну способност. Или је, нагађа Гојко Николиш, "отац Петар продао једну кравицу да би некако намакао мито комисији како би сина ослободио од солдачије". Ово са кравицом за поткупљивање граничарске "регрутне комисије" ипак делује као пошалица. Да је у кући Баслака - како је гласио породични надимак Мркаљевих, с колена на колено преношен све до данашњих дана - било вишка кравица, вероватно би се нека нашла и за Савине школе. А он се, бележе хронике, током целог школовања издржавао сам - "подучавајући друге ђаке". Биће, зато, да су се у Савином отпусту из "најјефтиније војске на свету" укрстиле његова физичка слабашност и интелектуална супериорност, јер се ослобађање од војне службе поклапа с Мркаљевим завршетком клерикалне школе у Плашком, у којој су се образовали будући свештеници. А свештенике је већ њихово звање ослобађало војне обавезе.

Где је рођен тај еминес

О обрачуну Саве Мркаља са "дебелим јер" биће још речи, али да се пре тога с њим упознамо. Рођен је 1783. године на Кордуну, у Сјеничаку, у којем је "већина кућа била грађена од плетера, од кестенова прућа" - пише др Гојко Николиш, лекар, академик, дипломата, такође из Сјеничака. - "По плетеру набој од иловаче. На крову слама... Још за мога ђетињства било је не мало кућа, и дан данашњи их има, у којима човјек и стока бораве под истим кровом..." А Николиш је 128 година млађи од свог славног земљака. Ето одакле је стартовао еминенс бечких и пештанских високих школа, филозоф, математичар, песник и лингвиста, полиглота Сава Мркаљ. Геније и страдалник.

III

УЧИТЕЉ ГОЛОБРАД, А ЂАЦИ ОБРКАТИЛИ

Некако се, изгледа, под ту регулу - о ослобађању свештеника од војне обавезе - сместио и Сава Мркаљ, иако, изузимајући две потоње монашке године у манастиру Гомирје, није ни обукао свештеничко рухо. Одмах по завршетку богословије у Плашком, с најбољим оценама и непуних 17 година, постављен је за учитеља у српској школи у Госпићу. Најбоље оцене завредио је Мркаљ већ и на почетку службовања у овој највећој личкој вароши. Госпићки прота Милојевић, у извештајима црквеним властима, наводи да млади учитељ "сваком добром нахођењу находитсја и ревност наложенога ђела добро совершајет". Такође, да "труд је његов непоштедан". Ипак, Сава ће у Госпићу да остане само две године. Да ли због његових неспоразума са околином?

Овде нека остане забележено да је био необичан учитељ у још необичнијој школи. Само један ученик био је његов вршњак. Остали су били старији по шест, осам, чак и десет година. И, наспрам голобрадом учитељу - већ обркатили. Уз то, трудољубиви учитељ се није устезао да се пожали Конзисторији, епархијском већу, што му "милитарска господа праве сметње". Његови ђаци су, наиме, један по један, били регрутовани за нека далека бојишта. У осветљавању Мркаљеве личности свакако је важан одговор на питање да ли су се његова сукобљавања са околином - а та сукобљавања су, несумњиво, имала знатног утицаја у трасирању његовог трагичног пута до бечке душевне болнице - избијала у току његовог двогодишњег учитељевања у Госпићу или се почетак Савиног раскола са светом десио још раније, на пашњацима Слатњака, питоме долине у подножју мркаљских кућа, кроз коју једнолично жубори истоимени поток. Није тешко докучити да су Сава и његови парњаци баш у Слатњак јавили, изводили, говеда. Нашло би се ту обиље скровитих места где се могло ћућорити уз ватру или, далеко од очију старијих, пећи украдене кукурузе. Био је то свет дечачке игре, плашења вилама и вукодлацима, змајевима, вештицама и нечастивим силама, али и свет свађа и туча, свакојаког чобанског надгорњавања. Најомиљенија, можда и најгрубља, била је игра свињкања - крајишка варијанта хокеја на трави - у којој играчи грубим штаповима убацују комад дрвета, свинкулу, у рупу или импровизовани "гол". По свему судећи, као млађахно чобанче Сава Баслак - сви су се, углавном, ословљавали по породичном надимку - само се делимично уклапао у свет својих слатњачких вршњака, испуњен и грубим играма и повременим неподопштинама. По неким потоњим описима, изгледа да је дечарац био слабачак, нејак и бледуњав, вероватно најслабији међу својим вршњацима. "Кад се распали игра свињкања, Саву сви гурају, руше, и он не успјева да добаци свињку до жељене мете. У рвању је опет најслабији. Шта је сад природније", закључује Гојко Николиш у својој "Повијести једног страдалника" - "него да се малац, увријеђен и потиштен, почне повлачити у страну, у своју усамљеност! Шта је природније него да донесемо пресуду у корист Саве, а на штету сурове средине у којој је растао"! То дечачко издвајање из друштва својих парњака одвело је, изгледа, Саву у особењаштво, које га је водило у све дубљи раскол са средином сјеничачких плетара и слатњачких пашњака. Већ тада се, вероватно, у њему зачела жеља да свет критички посматра. То је његова врлина, али се у томе крије и почетак његове трагедије. "Тешко ономе ко посматра своју дружину извана и одозго" - вели академик Николиш - "ко се издваја и уздиже, ко хоће корачати изван пртине, по целцу. Ништа тако не раздражује осредњост као онај ко се, макар и за главу, издигне изнад ње. Осредњост обожава само осредњаке, и то баш оне који своју осредњост покривају лажним вриједностима: уображеношћу, наметљивошћу и насиљем." Све то је Сава Мркаљ осетио на сопственој кожи. Ако се његово касније злопаћење може објаснити и расколом са суровим светом, онда се корени страдавања спуштају све до у слатњачких ливада. Ту су се, изгледа, зачели његови почетни неспоразуми са околином, које је касније, у време Савиног монашког живота у манастиру Гомирје, неки тамошњи калуђер сажео у досетку: "Јеси учен, ал паметан ниси, јер да си паметан не би дошао међу нас."

Без хлеба

У Мркаљевим извештајима црквеним властима налазимо податак да се од његових ђака тридесетак припрема за свештенички позив. Неки су већ били свештеници, али су код Саве доспели да стекну и одговарајућа школска сведочанства. Бар још толико је међу ђацима било синова трговаца и граничарских официра. И са једнима и са другима млади учитељ је долазио у сукобе. Не само да су војне власти регрутовале ђаке, него и трговци нису извршавали своје обавезе према школи. А њихова обавеза је била да, заједно са свештенством, издржавају учитеља. У две године Савине службе нису дали - ништа.

IV

У ЊЕМУ ЗРИ ПОБУДА

И ево нас опет у Госпићу, у месту Савиног првог учитељевања у славено-сербској школи, где неспоразуми са средином нису били ништа мањи него они на слатњачким пашњацима. На њихово смиривање нису утицале ни високе оцене његовог педагошког рада. У својим дописима Сава Мркаљ се потписује као "учитељ личке јуности", младости, што заправо сведочи да се није радило о клерикалној школи, мада су се у њој образовали и будући свештеници. Кад се сагледа стање у школству Војне крајине на размеђу 18. и 19. века - у време Мркаљевог учитељевања - није нимало чудно што је у Госпићу издржао једва две године. Српске народне школе радиле су тада нередовно, њихов опстанак и рад и живот учитеља зависили су од уговора, од испуњења непосредне погодбе с њим. Ако се обезбеди живот учитеља - школа ради, а већ идуће године, ако учитеља нико не плаћа и он нема од чега да живи - нема школе. Зато је три године пре доласка Саве Мркаља српска младеж у Госпићу била без школе. Поново је отворена 1799. године, понајвише захваљујући залагању личког проте Јована Милојевића. Свештеници, трговци и официри у Госпићу - цитира архивску грађу Вуко Опачић-Лекић у студији "Сава Мркаљ - живот и ђело" - преузели су обавезу да "издржавају једног доброг и спремног учитеља док се такав не одгоји између њихове деце, не би ли се тако подигло опште добро. Погодише се да ће пароси плаћати по 10 форинти, трговци скупити 50 форинти, а капелани и официри како буду могли." Таква је погодба постигнута са Савом Мркаљем. Али, као што ће се показати: "Свештенство плаћа немарно, трговци никако." Безочни трговци, да избегну срамоту што нису испунили обавезу да уплаћују прилоге за издржавање учитеља, оптужују Мркаља - али не да лоше учи њихове потомке, већ што је млад и голобрад! Можемо само да замислимо колико га је то огорчило, поготово што је због своје младости и разлике у годинама и иначе већ имао довољно невоља са бркатим личким рмпалијама. И неко старији и искуснији, а не тако млад човек, још и физички слабашном, тешко да је могао да буде ауторитет момцима од којих неки нису ни знали зашто су их послали у ту школу. Зар ће њих тај бледуњави дечак да учи писмености, и памети! Због тих неправди и злобе, у Мркаљу зри побуна - незадовољан је и осећа горчину промашености. Његов биограф с краја 19. века Ђорђе Рајковић забележиће да се Сава, у Госпићу, "није могао слагати ни са официрима ни с трговцима". Другим речима, осетљива и частољубива душа младог учитеља западала је у честе и жестоке сукобе и са охолим официрима и са шкртим трговцима који му бестидно ускраћују плату, иако су се на тај трошак били обавезали црквеним властима. Како да поступи, како да се заштити? Урадио је једино што такав човек може у таквој ситуацији - одлази из српске школе. Црквена власт, не мање безочна од трговаца, као жали за њим, јер не може да нађе другог учитеља, и успева да га наговори да се врати у службу. Повратак у Госпић биће накратко, јер се ништа не мења - прилике у вароши и школи нису се побољшале, односи са официрима и трговцима једнако су лоши, а војне власти су већ одвеле половину његових ђака. Средином 1801, Сава Мркаљ дефинитивно напушта службу у Лици. Судећи по препорукама које су га пратиле од школе у Плашком до учитељског места у Госпићу, Сава Мркаљ се истицао вредноћом и лаким усвајањем знања. Очекивало би се да такав ум одмах настави школовање. Али, није. Зашто? Вероватно због сиротиње. Све кошта. Пуне три године после одласка из Госпића губи му се сваки траг. Нема ниједног податка о његовом кретању. А онда га, 1804. видимо у Загребу, уписаног у тамошњу архигимназију. Сава одлази 1801. И, попут каква пустолова, замеће траг, да би се три године касније обрео у Загребу, у тамошњој архигимназији, уписан као полазник "вјере грчке, не унијатске, из села Сјеничака, прве банске регименте, отац Петар, пучанин... Средства за живот има подучавајући ђаке". У Госпићу је, као учитељ, Мркаљ био млађи од свих својих ђака, од којих је само један био његов исписник. У загребачкој архигимназији је најстарији међу ученицима.

Најодличнији од одличних

"Сави је тада двадесет и једна година! Сви остали ђаци су између 13 и 17 година. Тада се однос између њега и средине корјенито измијенио у поређењу с оним што је било у Госпићу. Он је сад бркајлија међу жутокљунцима. Сви упиру прстом у ту изузетну личност која стрши над осталима. Да је био слаб ђак постао би предмет поруге. Али Сава ту неједнакост успјешно компензира и ућуткује пакоснике: он је у свему одликаш, еминенс, он је тотални одликаш, најодличнији међу одличнима..." - записује Гојко Николиш.

V

И СВОЈИ ПРЕЗИРУ "ГРАНИЧАРЕ"

Поново Сава Мркаљ збуњује и оно мало истраживача који су се бавили његовим животом и делом. У Загребу је, 1804, у другом семестру архигимназије, али те исте године отпочиње и филозофске студије на Краљевској академији знаности. Она је у то време највиша наставна установа у Хрватској и има три факултета - теолошки, правни и филозофски. Нема података где је и како завршио први гимназијски семестар. Истраживачима је највероватније да је предмете из првог полугођа исполагао ванредно, не похађајући наставу. Отворено је и питање како је постао студент Краљевске академије у време кад је требало да похађа други, завршни разред гимназије. И ту је, изгледа, могућ само један одговор - да му је, као апсолутном одликашу на крају првог разреда гимназије, изузетно допуштено да ванредно и прекоредно исполаже предмете из другог разреда или, можда, да положи какав посебан пријемни испит на факултету. Сава је, и као студент филозофије, еминенс. Одликаш је у логици и историји филозофије, у математици је међу четрнаест одликаша најбољи. На крају прве године студија са одликом полаже јавни испит из логике, историје филозофије и математике, а на крају друге из архитектуре, хидротехнике и метафизике... "Морамо се још задржати на феномену еминенса" - копка Гојка Николиша судбина његовог земљака из Сјеничака, у првој банској регименти, данашњем Кордуну. - "Како можемо да га објаснимо ако знамо сву Савину предисторију и посве неповољне услове под којима се морао школовати у Загребу? Сава потиче из једне дозлабога сиромашне граничарске породице из које није понио никакво преџнање. Он је плебиус, пучанин, а око себе, у Загребу, има колеге чији су родитељи грађани, пургари, па и племићи. Социјалне разлике су драстичне, па и антагонизми у односима неизбежни. Писац ових редова се добро сећа како се, стотину година после Саве, у карловачкој гимназији с презиром гледало на "граничаре", и то од стране колега чији су родитељи још колико јуче носили граничарске опанке, а исте су народности и исте вере. Јуче слуњски граничари, данас карловачки пургари, и ето разлога да на дошљаке-граничаре гледају с висока. Сава је завршио некакву бедну школу у Плашком, па можемо замислити у каквој се тешкој конкуренцији нашао у Загребу, имајући око себе колеге из фрањевачких и језуитских школа. Сава је међу реткима за кога у каталогу школе стоји да се издржавао дајући инструкције. То јест, подучавајући друге. Дакле, морао је да уложи многе додатне напоре - да подучава лењивце и умно заостале, да прескочи две године редовног школовања и, поврх свега, будимо сигурни у то, да послужује неку загребачку госпођу, носећи јој дрва и слично да има где ће преспавати - за квадратни метар пода и сламарицу, где је лежао у влази и студени. Све његове колеге били су у предности - живели су у породичним гнездима и, не на последњем месту, у свом завичају. Своје неприлике Сава је могао да победи само изузетним интелектуалним и физичким напором, само снагом воље и талента. Али, како ћемо још видети, судбина ће га за све то наградити својим исцереним лицем." А видећемо да Сави Мркаљу још није доста школе. По тадашњем стању духа, од стотине граничарских младића са дипломом Филозофског факултета, 99 би се приклонило граничарском идеалу - служби у неком магистрату, у суду или војној команди, само да је државна служба. Сава је изузетак. Код њега научна радозналост претеже над егзистенцијалним питањима. Одлази у Пешту, на студије филозофије и математике. И тамо је, опет, одликаш!

Најученији од Србаља

Марљивим радом, а такав га глас прати од клерикалне школе у Плашком, преко загребачке архигимназије и Филозофског факултета до пештанског универзитета, Сава је стекао изузетно широко знање, па су му и његови савременици признавали да је био један од "најученијих Србаља, доктор филозофије, искусан астроном и математичар..."

Темељна студија

Истраживачи бележе да је, "поред филозофије и математике, Мркаљ учио и језике", али нема сведочанстава где је и како стицао лингвистичко-филолошка знања. А управо у тој области је дао своје кључно дело које ће штампати у Пешти - "Сало дебелога јера либо азбукопротрес", темељну студију српског језика и азбуке која је претходила Вуковој реформи. "Опет се", вели Гојко Николиш, "морамо запитати како то да се Сава упустио у једну, у оно доба врло изазовну филолошку расправу, он који је учио филозофију и био првак у математици..." И како то, најзад, да се одјеци те расправе чују до данашњих дана.

VI

СУСРЕТ С ВУКОМ

И пре Саве Мркаља је "било разних аутора који су испуштали поједина слова у писању, међу њима и дебело јер", али - све до појаве његовог "Сала" - "није било ниједног који јЕ, као он, не само јавно устао против свих сувишних знакова у дотадашњој ћирилици, већ их је и практично искључио из азбуке, показујући на делу како се може без њих писати" - оцењује др Александар Младеновић, познати језички стручњак с Филозофског факултета у Новом Саду. - "У томе је основни значај Мркаљеве азбучне реформе, његов оригинални поступак и његов велики допринос развитку и усавршавању ћирилице. Наша данашња азбука ослобођена је свих непотребних слова први пут реформом Саве Мркаља, јер је овај део његове азбучне реформе Вук, почев од 1814. а нарочито од 1818. године, у потпуности прихватио." "Отуда се" - потврђује ово гледиште Младеновићев колега, проф. др Драгољуб Петровић - "показује да је у великој мери неосновано, како се то често у нас чини, понегде још и данас, говорити о томе да Вук није имао претече у својим револуционарним реформаторским подухватима. Имао их је, и то доста, а једног значајног претечу имао је чак и у реформи графије. Био је то Сава Мркаљ, чије је дело Вук само довршио и дефинитивно га увео у наш књижевни језик." Овај језички стручњак указује да су, и тада и после, "околности биле такве да су ишле на руку ономе ко је посао до краја завршио, а због своје несрећне судбине Сава Мркаљ је, сасвим незаслужено, остао у Вуковој сенци". "Наша је обавеза да, уважавајући све што је Вук учинио, не заборавимо ни његове претходнике" - истиче др Петровић. Пешта је, изгледа, била прекретница у Мркаљевим научним интересовањима. Подразумева се да је и овде, на студијама филозофије и математике, одликаш. Али ће, изгледа, на његово научно опредељење, више од студија, утицати дружење са младим српским интелектуалцима који су у то време боравили у Пешти. Пештанска посластичарница "Код Стефана" постала је нека врста алтернативног српског универзитета, у њој су састајали Мркаљ и његови другови, сви они који су бли окупљени у интелектуалном кругу у коме расправљају, умују, маштају... Ту су и медицинари Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, познати по томе што ће у Бечу 1813. године покренути "Новине сербске". Ту је и Лука Милованов, рођен у околини Сребренице, студент права, који ће касније написати знамениту расправу о поетским римама "Опит к сличности и слогомерју". И једног дана 1810. године, баш у "Код Стефана", Сава ће зачути мукле ударе дрвене штуле како се приближавају њиховом столу. Прилази им младић, хром у леву ногу, омален и слабуњав, али широко отворених очију и упадљивих црта лица. Приспео је из устаничке Србије, у одећи европског кроја, али духа и понашања посве народног. Говори чистим народним језиком, полагано, умно и разложно. Био је то први сусрет двојице реформатора српског писма и језика, Саве Мркаља и Вука Стефановића Караџића, бриљантног пештанског дипломца и хромог устаничког писара. Сави је 27 година, Вуку 23. Управо је одштампано Савино "Сало дебелога јера..." И оно ће их, ваљда, зближити више од свега, дајући им да наслуте чиме ће касније да се баве. Можемо само да замишљамо узбуђење двојице младића - једног испод Дурмитора, другог подно Петрове горе - кад су открили да, иако пореклом из тако удаљених крајева, говоре истим ијекавским наречјем, да имају исте погледе на питања азбуке, правописа и језика. Ту, пред Вуком, ваљда први пут, Сава открива своју муку из детињства, са оних ретких часова веронауке, кад се, 10-огодишњак, мучио с речима које не разуме. Док су други ђаци бубали речи напамет, не питајући за њихово значење, Саву је тиштало питање: "Есам ли ја бенаст или је све ово око мене субенасто? Каква су то слова, какве ријечи, зашто учим нешто што не разумијем? Тако не говори нико. Тако не диване ни мој ћаћа Петар, ни сеоске бабе, не говоре ни орачи, ни жетелице, ни говедари." Ту мучну загонетку носиће пуних седамнаест година и решиће је, снагом свог ума и знања, својим "Салом дебелога јера", управо пред сусрет с Вуком Караџићем. Савина студија није промакла будућем Вуковом ментору Јернеју Копитару: "Од срца сам се обрадовао једној граматичкој брошури Сало дебелога јера либо азбукопротрес... На ових 18 страна има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици. Тако бистар граматички ум нисам нашао у Израиљу..." После ће Копитар тражити од Вука да своје књиге, пре штампања, даје на рецензију Сави Мркаљу.

Најученији од Србаља

"Сава Мркаљ, списатељ Сала дебелога јера, био је један од најученијих Србаља, доктор философије, искусан астроном и математик; знао је многе језике. Под старост га несрећа постигне, да памет изгуби и доспе у бечки лазарет, гди је и умро" - писао је 1837, три године по Савином упокојењу, Теодор Павловић, адвокат, песник и секретар Матице српске у Пешти, у часопису "Сербскиј народни лист", који је излазио у том граду.

VII

ВУКОВА ОДА САВИ

Осамнаест страница филолошке расправе "Сало дебелога јера либо азбукопротрес" донело је свом аутору Сави Мркаљу трајну славу, али га је одвело и у невоље које ће обележити читав његов живот. То дело, мало по обиму, али велико по свом научно-филолошком, филозофском и општекултурном значају, обезбедиће му међу савременицима одушевљене поборнике, али бити и повод да се јаве и огорчени противници. Дискутабилна квалификација "под старост" - којом је Теодор Павловић, три године после Савине смрти, објаснио његове муке у последњој деценији живота - вероватно је, и у то време, имала релативан значај. Наиме, Мркаљ је умро у 50. години. Но, кључно је да Павловићев запис сведочи о томе колики је углед уживао међу пештанским Србима. А њих није било мало и живели су на завидном економском и културном нивоу. Ваља о томе забележити неки податак, тим пре што је живот међу њима умногоме определио рад Саве Мркаља. Током читавог 18. и до средине 19. века Срби су у Пешти и Будиму, тада засебном, суседном граду, чинили значајан проценат градског становништва и имали важну улогу у економском животу тих градова. Пешта је за Србе представљала центар трговине и економског развоја, културног и образовног напретка. Анегдотски звучи одговор Градског сената на жалбу будимских Срба, досељених под Арсенијем Чарнојевићем, да плаћају веће порезе него остали. У образложењу које је будимски сенат доставио Дворској комори, на коју је жалба била насловљена, каже се - како у биографији Теодора Павловића бележи Лазар Мечкић - да су "Срби имали још веће намете под Турцима и да огромна већина Срба у Будиму ужива најбоља земљишта, те да могу плаћати и више од осталог, истина многобројног, али сиромашног становништва. Да српски занати и трговине цветају у односу на остале будимске грађане, као и да српски виногради одлично рађају, па су претходне године будимски Срби продали само енглеским трговцима 600 акова вина". Није стога чудно што је пештанска српска посластичарница "Код Стефана", у којој се окупљало Мркаљево друштво, на широка врата ушла у српску културу. Све су прилике да су управо та дружења са српским интелектуалцима учинила да Сава постане потпуно свестан свог националног бића и учврстило га у намери да ради "на ползу сербског народа и књижества". Не, дакле, само на корист свог граничарског народа, него целокупног српства. Својом реформом азбуке ударио је чврст темељ српској писмености. "Вукова азбука је технички савршенија од Мркаљеве, али његово схватање писма нема оне филозофско-теоријске дубине која одликује Мркаљеве погледе" - оцењује савремени истраживач, др Јован Деретић. "Другим речима" - придружује се овој оцени проф. др Александар Младеновић - "Сава Мркаљ је био тај који је својом реформом ћирилице 1810. године рашчистио терен и припремио практично све оно што је било неопходно Вуку који ће моћи, касније, својом азбучном реформом ово наше писмо да доведе до пуног савршенства... Самим тим не смемо данас, при објективној оцени питања реформе наше ћирилице у 19. веку, неоправдано и неправедно заобилазити име и дело Саве Мркаља, тог малог човека, заклоњеног до данас огромном Вуковом фигуром, који је имао храбрости и знања да напише и објави 'Сало...' четири године пре појаве Вука Караџића." До појаве Савиног "Сала" међу српским културним прегаоцима и писцима владала је потпуна пометња у употреби писма. У српској књижевности 18. века била су присутна четири типа књижевног језика са чак 46 словних знакова у ћириличној азбуци - српскословенски, народни, рускословенски и славеносрпски. Што се саме азбуке тиче, узрок пометње је, на једној страни, био у постојању таквих слова која нису имала никакву гласовну подлогу, а на другој - што је било гласова у језику који нису имали одговарајући знак.

Одбацио 20 слова

Све је то за последицу имало изразиту азбучну нефункционалност, нејединственост и произвољност у употреби језика и писма. Сава Мркаљ - по образовању филозоф, лингвиста и полиглота, у души човек из народа - успео је да проникне у постојећи хаос и да српску азбуку "протресе" и очисти од непотребног труња. Од дотадашњих 46 слова, одбацио је 20.

VIII

САМО 26 СЛОВА

У "Салу дебелога јера либо азбукопротрес" Сава Мркаљ је формулисао своје начело којим се руководио у "чишћењу" азбуке:

"За језик један, толико писмена (то јест слова) треба колико звучића (гласова) имаду све његове просте ријечи... Ако их је пако више, то, осим што су непотребна, с временом могу бити језику вредителна (штетна)... От данас, све наше правописание под ово долази начело: Пиши како што говориш." Или, како ће то Вук - прихватајући Савину азбуку - формулисати четири године доцније у предговору своје Писменице (граматике): Сава Мркаљ је "издао на свијет која су међу славенским писменима сербском језику потребна, која ли не требају и која јошт недостају. Ово рјешење г. Мркаља је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити..." Сава Мркаљ је у својој азбуци из претходних преузео оних 26 слова која су одговарала начелу "један глас - једно слово". За љ, њ и ћ је задржао по два знака - док се не нађе коначно решење, а за ј је установио привремени знак.

Тек да и Вуку остави нешто посла. Е сад, остаје и питање зашто му је овако упакована азбука означила почетак дугог хода по мукама. Може да буде умесно питање Гојка Николиша, Савиног век и кусур млађег Сјеничарца, како то да Мркаљ - филозоф, филолог, полиглота - своје "тешким трудом стечено знање није настојао да претвори у занат, у професију која би му донијела егзистенцију?" Како то да за умног интелектуалца, смелог језичког реформатора, који има за пријатеље и заштитнике људе из највиших кругова Беча и Пеште, нема наставничког места у некој гимназији или на универзитету? Или бар у библиотеци, којих има широм тада моћне царевине, чији је Сава поданик и чије слободњачке привилегије, као накнаду за трајну "бојну готовост", уживају његови граничари? Бар на папиру. Оскудни подаци о Мркаљевом животу не нуде поуздане одговоре на ова питања. Уместо тога, Сава нам у аманет оставља нове недокучиве животне загонетке. Своје фасцинантно дело - "Сало дебелога јера либо азбукопротрес" - објавио је у септембру 1810. године, који дан пре првог сусрета с Вуком Караџићем. Уз ту студију којом је темељно "протресао" српску азбуку, најавио је и "језикопротрес" - свој рад на реформи српског језика, који би укључио и писање "писменице", граматике, на којој је већ предано радио. Тада, међутим, долази до изненађујућег обрта. На домаку потпуне научне славе, у 28. години живота, одлучује се на узмак. Средином 1811. затиче се у Плашком, где, прецизно - 26. јула, пише молбу "пречасној епархијској конзисторији" да буде - замонашен: "Доле потписани се са страхопоштовањем усуђује молити да би био примљен и пострижен у манастиру Гомирју." Само девет месеци после "азбукопротреса" Сава ову молбу, калиграфским рукописом, исписује на црквенословенском језику, азбуком са четрдесет и кусур слова, коју је у том знаменитом спису баш добро "протресао" и којом се његово презиме пише "Меркаило". Само пет дана доцније, последњег дана јула, његова молба је "позитивно решена". И ево га у Гомирју; Сава Мркаљ се, без искушеничког стажа, преобразио у монаха Јулијана. Сава није оставио ниједан запис који би објаснио мотиве свог замонашења, па о његовој напрасној одлуци може само да се нагађа. Николиш, на пример, не верује да би посреди могао да буде верски занос јер Срби, и православни верници, ни у то време нису показивали нарочиту склоност ка мистици. Отворена је и могућност да је маштао о манастирској тишини и миру у којем би могао да настави свој научни рад. Или је можда реч о покајању, о жељи за испаштањем каквих греха?

Али, какав земаљски грех би могао да учини човек који је био аскета и пре ступања у манастир и који ни за шта није марио сем за науку? Његов једини грех је заправо његова врлина - љубав према науци, која је изнедрила његово "Сало", али га и довела у сукоб с црквом. Није нимало спорно да је рад на реформи азбуке и објављивање књижице подругљивог наслова изазвало оштру реакцију цркве, њеног врха. Истраживачи и историчари су детаљно описали гнев који је Савино дело побудило у високим црквеним круговима. Наизглед скромна књижица од 18 страница ођекнула је, можда и мимо воље свог творца, као бојни поклич против до тада неприкосновеног монопола цркве у свим питањима културног, друштвеног и политичког живота пречанских Срба. Својеврсну хајку предводио је митрополит карловачки Стефан Стратимировић.

"Сало" књига јеретичка

"Сало" је означено као јеретичка књига, којој се приписује и да поткопава везе српства и мајке Русије. Прва јавна осуда и први озбиљан ударац није био упућен директно аутору. Стигао је посредно, преко Мркаљевог пријатеља, сарадника и побратима Луке Милованова, овде већ помињаног аутора значајне поетске студије "Опит к сличноречности и слогомерју". Да је штампана на време, била би то прва књига, после "Сала", написана реформисаном, Мркаљевом азбуком.

IX

УЧЕН, АЛИ НЕПАМЕТАН

Књига Луке Милованова, "Опит к сличноречности и слогомерју" требало је да буде штампан такође у Пешти, одмах после Савиног "Сала", али је у штампу предата тек поткрај пролећа 1811, скоро годину дана касније, пошто аутор није успео да обезбеди довољно пара. У међувремену је Мркаљев "азбукопротрес" већ добро "протресао" пречанску интелектуалну јавност. Пресудне за све што ће уследити биле су оштре реакције црквених кругова који су се противили напуштању старе црквенословенске азбуке. Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, који је на том положају био скоро пола века (1790-1836), лично се ангажује да томе стане на пут. Сазнавши да је Лукин "Опит" писан Мркаљевом азбуком, преко пештанске цензуре успева да спречи његово објављивање и не само те књиге, већ и свих текстова који би убудуће могли да се појаве написани том азбуком. Како сам Лука Милованов наводи у предговору своје књиге - коју је тек 1833. штампао Вук Караџић - цензор му је тада рекао "да се ова књига сад штампати не може из узрока, а је ли праведан нека други суде, што је начин правописанија у њој исти као год у Азбукопротресу, и да је то овому и оному противно". Мркаљ и Милованов су - како је записао један њихов савременик - "били украс српске пештанске средине". Ни Стратимировић их, изгледа, није раздвајао кад је издејствовао забрану штампања Лукине књиге. Интелигентном Сави је одмах било јасно шта тек он може да очекује чим је таква судбина задесила књигу његовог побратима. Да ли је вишак мудрости или мањак личне куражи нагнао творца "Азбукопротреса" да молбу за монашки постриг пише не својом, већ црквенословенском азбуком? Временска подударност је очигледна: Мркаљ се на калуђерски живот у манастиру Гомирје одлучује једва месец или два након забране књиге Луке Милованова, у тренутку, дакле, кад је могао да очекује да ће се на њега устремити још жешћи напади. Да ли је изабрао манастирски мир да би наставио научни рад или да би избегао сукоб с црквом? А и црквеним властима је изгледа одговарало да га имају на оку, под контролом, чим су га за само пет дана, без иначе уобичајеног искушеничког стажа, прекрстиле у монаха Јулијана. Без обзира на мотиве свог замонашења, Сава Мркаљ се прерачунао - ако је тражио мир и тишину, у Гомирју их није нашао. Ни ранији биографи Саве Мркаља, попут Ђорђа Рајковића с краја 19. века, а ни савременији нису сигурни којем би се објашњењу приволели - да ли намеравао да у манастирској тишини настави научни рад или је превагнула жеља да избегне даљи прогон црквеног врха управо због његовог дотадашњег научног рада, што би значило да га је у калуђерско друштво одвело помањкање личне отпорности и истрајности у његовом карактеру. По неким историјским назнакама, повлачењем у манастир и навлачењем копрене лојалности црквеној хијерархији хтео је да обезбеди мир који би му омогућио рад на "језикопротресу" - намераваној реформи српског језика након што је "азбукопротресом" реформисао српску азбуку и навукао гнев цркве. Међутим, калуђер Јулијан - мирски Сава Мркаљ - врло је збуњен већ првих дана по ступању у манастир. Калуђерска братија проводи дане у нераду и међусобним свађама, а ни верски ритуали се не обављају по прописима. "Је ли који настојатељ икада несрећан био то сам ваистину ја" - жалио се, по свом постављењу за старешину манастира Гомирје, архимандрит и потоњи патријарх Јосиф Рајачић епископу карловачком Мојсију Миоковићу. - "Не само што при мојему ступању у ову жалосну обитељ ни комад хљеба нисам нашао, но неслогу, палеж, да и само разбојничество между својом братијом трпјети морам." Ето где је доспео доктор филозофије, филолог, песник и полиглота, преводилац Хорација, Вергилија и Овидија, претеча и путоказ Вуков у реформи српске азбуке. О делу свог невољног сабрата Јулијана, раније Саве Мркаља - о његовом знаменитом "Салу дебелога јера либо азбукопротрес" - гомирски калуђери знали су колико да му се наругају: "Зашто не намажеш обућу кад имаш сала од дебелог јера?" Односи између Јулијана и братије све више се заплићу. И он је, разједен промашеношћу својих идеала, љут на свакога, највише на самог себе. Све га раздражује. У свакоме види непријатеља. А братија не пропушта ниједну прилику да се наруга "велеученој будали". Природу сукоба најбоље дочарава досетка једног од калуђера: "Јеси учен, ал' паметан ниси, јер да си паметан, не би дошао међу нас."

Неук да се прилагоди

"Тај наоко глупави калуђер", који ће за Саву рећи да јесте учен, али није паметан - обликује др Гојко Николиш Мркаљев психопатолошки портрет - "сјајно је прозрео суштину карактера Савиног: паметан, обдарен, али и непаметан истовремено, неспособан за овоземаљски живот који од људског створења захтијева много лукавости, гипкости, прилагодљивости, послушности и одрицања од самог себе и својих идеала."

X

РАЗОЧАРАН МОНАХ

Учени монах Јулијан је у манастиру Гомирје изложен шиканирању и провокацијама своје необразоване монашке сабраће. У свему, како бележи Савин биограф Ђорђе Рајковић, предњачи неки Партеније Оклобџија, коме није довољно што га кињи, него Мркаља тужи епископу Миоковићу као виновника насиља у манастиру - да калуђере назива магарцима, туче се с њима, прети им убиством, а неког Рафаила Латаса је једном напао "каменом 17 фунти тешким", други пут дрвеном лопатом... На основу ове пријаве могли бисмо да закључимо да је тај Оклобџија био нека благородна душа, али из манастирских архивских списа сазнајемо потпуно супротно: Партеније Оклобџија био је пустолов и луталица, с којим су посла имале и црквене и војне власти. Говори се о њему као врло бистром и и довитљивом човеку, али и поквареном, склоном скитњи, сплеткама, задуживању, утајама и проневерама... Напослетку се, лишен монашког чина, обрео у Крижевцима, у служби унијатског владике. И сам се поунијатио и, уз претње насиљем, друге православне вернике терао на унијаћење. Од таквог Партенија, дакле, могло је свашта да се очекује и може се претпоставити да нико не би поклонио ни најмање пажње и вере његовој причи. Али, гле чуда - архимандрит Јосиф Рајачић је поверовао да је он постао потпуно друкчија личност и монаха Јулијана назива "новим Партенијем". Упркос својим ранијим описима лошег стања у манастиру, још пре Савиног доласка у Гомирје, сада сва зла - која набраја у жалби истом епископу, Миоковићу - веже за долазак Јулијана, "Мркаља проклетог", за кога тврди да му "браћу и слуге туче и прогони".Савременим језиком речено, монаха Јулијана архимандрит ставља на располагање епископу, да ради с њим шта хоће, само да га не враћа у Гомирје. Било је, изгледа, епископу Миоковићу нешто и раније сумњиво, у Партенијевој притужби - како то да слабашни Јулијан потегне камен од седамнаест фунти, скоро десет кила, на несрећног Рафаила. Па се и сада, кад је добио Рајачићеву жалбу, двоуми - зар да Мркаљ, физички слабији од свих у Гомирју, туче и прогони остале калуђере? Позвао је монаха Јулијана на разговор и изгледа се у том разговору се преосвећеном Миоковићу све разјаснило. Враћа Саву Мркаља, монаха Јулијана у Гомирје, а архимандриту Рајачићу поручује да својим калуђерима заповеди да Мркаља оставе на миру. У свом отпоздраву епископу Миоковићу, Рајачић остаје при свом - да "поменути нити је заслужио, нити ће заслужити неизрециве милости" и он милост коју му епископ указује не може "никако схватити, нити јој се начудити довољно". Ипак, као одани поданик, извршиће налог епископа - калуђерској братији и послужитељима својим наредио је да Мркаља "оставе на миру", да нико с њим ни речи не проговара! Знао је, несумњиво, будући патријарх да ће тотални бојкот којем га је изложио бити последња кап која ће прелити чашу Савиног монашког немира. Разочаран оним што је видео и доживео у манастиру Гомирје, Мркаљ се спрема на одлазак, на дуго путовање у мрак. Више не дозвољава да га зову ни монахом, ни ђаконом, ни Јулијаном, већ само Савом. Епископска конзисторија донела је 30. јуна 1813. године одлуку да се аутор "азбукопротреса" лиши монашког чина и отпусти из манастира. Сава је у Гомирју провео непуне две године. Од његове намере да напише и објави и "језикопротрес" није било ништа. Уследиће двадесет година тумарања, боловања, гладовања, распадања, безуспешних трзаја ка спасењу. Сваки покушај да скочи увис завршавао се падом у још дубљи понор. Све до коначног краја у бечком лазарету. Напустивши манастир, Сава се нашао сам и изгубљен под сводом небеским. Кад се 1811. године, у напону стваралачке снаге, замонашио, Сава Мркаљ је практично покидао везе са својим интелектуалним истомишљеницима, с којима је у вишегодишњим пештанским сусретима разматрао питања реформе српске азбуке и језика. И са побратимом Луком Миловановим и са Вуком Караџићем. После изгона из манастира Гомирје, након непуне две године мучне калуђерске службе, није се враћао на старе адресе. Нове није остављао, као да је смишљено заметао траг.

Неки други Рајачић

Напомена уредника: Однос гомирског архимандрита Јосифа Рајачића према Сави Мркаљу потпуно је несхватљив кад се упореди с његовим деловањем у време кад је био карловачки митрополит, од 1842, а нарочито и патријарха српске цркве, од 1848. године. Био је велики просветитељ, а у току "мађарске ребелије", устанка против хабзбурговаца, прави народни трибун. Као што ће читалац видети у сутрашњем наставку фељтона о српским патријарсима, Рајачић је нарочито деловао на унапређивању просвећивања српског народа и никако се не може разумети да је, као управитељ манастира Гомирје, тако грубо - најблаже речено - одбацио једног од најученијих људи тог доба, свог сабрата Јулијана, Саву Мркаља.

XI

НИКО ГА ВИШЕ И НЕ ПОМИЊЕ

Годину дана после Савиног размонашења, 1814, Вук се припрема да - Мркаљевом азбуком, установљеном у делу "Сало дебелога јера либо азбукопротрес" - штампа своје прво дело, "Писменицу (граматику) сербскога језика". Јернеј Копитар му саветује да, пре него што "Писменицу" преда у штампу, рукопис достави Мркаљу да га прегледа. У одговору свом бечком ментору Вук каже да би то радо учинио, "али је он далеко". Далеко од Будима, где се тада налазио Вук. Сава, изгледа, више није ни у Загребу, где је - како Копитар пише Вуку - био "учитељ код неког трговца".

Више од свакога из некадашњег Мркаљевог друштва "Код Стефана", Јернеј Копитар је, изгледа, једини који за њим искрено жали. Више од свих других, укључујући Вука, и преко њега, настоји да уђе у траг Сави Мркаљу, страхујући, ваљда, да је неповратно изгубљен за науку. Насупрот томе, пријатељи из доба пештанских дружења, саговорници и интелектуални истомишљеници из посластичарнице "Код Стефана", више га не помињу. Па ни Вук, осим кад Копитар инсистира да ступи у везу с њим. Вук, међутим, као да је Саву већ отписао, извештавајући свог ментора да је Мркаљ негде "далеко", не пропушта да му напомене: "Ја овде имам другог Мркаља с којим ја овде заједно живим и сваки дан се разговарам".

Тај "други Мркаљ" је онај Лука Милованов Георгијевић, кога Мркаљ спомиње у "Салу дебелога јера", писац "Опита к сличноречности и слогомерју". Имајући "замену" у Милованову, Вук се изгледа није посебно трудио да пронађе Саву, иако и наредне, 1815. године извештава Копитара да не зна где је Мркаљ, али обећава да ће га потражити чим из Сремских Карловаца дође у Беч. Да ли то значи да је у свом тумарању Сава свраћао и до царствујушће Вијене тешко је рећи. Поуздано је само да је од лета 1813. године, када је прекинут његов монашки постриг, Мркаљ започео свој луталачки живот.Пребивао је од немила до недрага, не налазећи ни мира ни разумевања. Где је све могао да стигне, путујући, вероватно, пешице или "стопирајући" запрежна кола од вашара до вашара?Оскудни подаци сведоче о његовом боравку у "Турској" - вероватно у Босни, Херцеговини и Србији под турском окупацијом. Затичемо га и као учитеља у Карловцу, потом је општински учитељ у Глини. Ево га у банатском манастиру Свети Ђорђе, па у сремском Јаску, пребива по фрушкогорским манастирима, безуспешно молећи митрополита карловачког Стефана Стратимировића да га у неком остави...Ово су само делови луталачког мозаика Саве Мркаља. Практично је немогуће пратити све његове стазе од 1813. до 1825. године. Ова последња је преломна година, у којој ће запасти у невоље из којих се неће извући до краја живота.

Један од првих Савиних биографа, Ђорђе Рајковић, у књизи "Сава Мркаљ. Биографско-књижевна слика", штампаној у Новом Саду 1877. године, бележи: "Из манастира Гомирја, кад га оно раскалуђерише, изнео је неку раздражљивост живаца, неки немир душе, који му нигде не даде станка наћи." У том мучном периоду Сава Мркаљ је најчешће бивао учитељ-луталица. Тако је, уосталом, у то време било и са другим учитељима, не увек њиховом вољом. Задржавали би се по годину-две у једном месту, па настављали даље, јер ни школе - нарочито не српске - нису биле сталне установе. Већ на почетку луталачког учитељовања, 1814. године, затичемо га на месту учитеља у Бовићу, код Вргинмоста, у то време једине школе за једанаест српских парохија. Документи о тој служби, уз историјат бовићке школе, до данас су сачувани. Из једног писма архимандрита далматинског манастира Крупа, Герасима Зелића, Вуку Караџићу, може да се закључи да је Мркаљ боравио у Далмацији од 1817. године. Герасиму је, Вука, као могућег редактора његове управо написане аутобиографије - наводи се у том писму - препоручио "достоучени Г. Сава Мркаљ, који се од некога времена налази у Далмацији, али сиромах не има среће; каконо што и многи високога ученија људи мало је имаду..."

Најбољи први гину

О Мркаљу пише и Станко Кораћ, један од врсних познавалаца књижевности Срба у Хрватској: "Данас ми једва можемо сагледати колико је била замашна борба за језик и правопис што ју је почео Сава Мркаљ, а наставио Вук." Та се борба морала проширити до покрета, али се често дешава да у тако крупним подухватима падају први и најбољи борци. Мркаљ није издржао због сиромаштва и прогона, а и због тога што у себи није носио енергију бунтовника и освајача, какву је имао Вук, пред којим су стајале исте тешкоће. Јер да се успе у овако широким акцијама нису довољне ученост и генијалност. Али, ако је један пао, други је издржао и победио, зато што је био чвршћи, упорнији, човек замаха, јер га је његов геније водио увек и само напред. И баш зато је Вук морао победити, јер - како оно за њега рече Иво Андрић - "Вук је био прек и врлетан човек коме је требало много простора у животу и на папиру".

XII

ПОКАЈАЊЕ ИЛИ ПРОТЕСТ

У међувремену је неко време Сава био први српски православни учитељ у новооснованој српској школи у Дубровнику. Потом долази у Шибеник, у службу епископа далматинског Бенедикта Краљевића, који се убрзо, под притиском аустријских власти и римокатоличке цркве, приклонио унији. Жесток противник унијаћења, Сава напушта Краљевића, али и Краљевић, под притиском народног незадовољства несклоног унији, мора да напусти епископски трон. Према расположивим подацима, Мркаљ се, неуобичајено за њега, у Далмацији задржао читавих пет година. Из Шибеника, 1821, шаље две песме Димитрију Давидовићу, у Беч, за "Новине сербске". А годину дана касније, његово име налазимо у једном судском акту земунског магистрата, поводом кафанског инцидента. Док је приватни учитељ Сава Мркаљ седео с друштвом о њега се у пролазу спотакао српски учитељ Василије Јовановић. Сава га је назвао дераном, а овај њега лудаком и пијаницом. Све је завршило пред магистратом, који обојицу "упућује на мир":

"Магистрат очекује да ће тим више избегавати свако непријатно понашање, што су они, као учитељи којима је поверено васпитавање и добро младежи, дужни да се својим нарочитим примером одликују пред другима." Један други инцидент, три године доцније, у Карловцу, неће проћи са овако благом опоменом. Притиснут свакодневним бригама и мукама преживљавања, Сава је у нервном растројству ножем насрнуо на учитеља цртања, коме је, иначе, давао часове из латинског. Доспева тако у надлежност региментних власти, којих се неће ослободити до смрти. Можемо само да нагађамо каква би била судбина Саве Мркаља да на самом старту своје нагло прекинуте научне каријере није изазвао гнев цркве, из чијих кругова су стизале жестоке критике његовог "Сала дебелога јера либо азбукопротрес", у коме је, пре Вука, прокламовао начело "пиши како што говориш" и дотадашњу азбуку скратио за двадесет непотребних слова. Из редова цркве у пречанском делу српства његово "Сало" је означавано као издајничка књига, усмерена против српства и православља. Кад у манастиру Гомирје није нашао спокој, Сава је још једном покушао да поправи свој положај код црквених власти. Седам година после штампања "Сала", у Давидовићевим "Новинама сербским" осванула је, преко целе стране, Мркаљева "Палинодија либо одбрана дебелога јера". То је у српској културној јавности ођекнуло као гром из ведра неба. Да појаснимо: палинодија је песма или текст у којем се пориче нешто увредљиво што је речено у ранијој песми, у ранијем тексту. У ширем значењу палинодија је порицање ранијег сопственог гледишта. Сава је, бар на први поглед, порекао своју претходну критику дебелога јера, који му је послужио као очигледан пример, метафора, нефункционалности свих слова у старој азбуци која не означавају ниједан глас. Праву буру изазвао је питањем у својој "Палинодији": "Ко је кадар тако добро без дебелога јера писати?" И одговором: "Нико!" Приде, и реченицом да би дебело јер "свим писменим народима, ради савршенства њихова писма, могао препоручити". Црквена хијерархија, изгледа, није поверовала у овај изненадни Савин преокрет, али његови пријатељи, као и Вук, јесу. Црква ни за јоту није променила свој однос према Мркаљу, а пријатељи, и Вук, осули су се на њега жестоком критиком, углавном преко "Новина сербских". Сви критичари, и Вук, писали су немилосрдне чланке старом азбуком, оном коју је Мркаљ реформисао, па јој се вратио. Они су чак и приватна писма писали том азбуком, да не би ишли уз длаку моћним противницима нове, Мркаљеве, пошто су знали - како стоји у Вуковој преписци - да је забрана писања новом азбуком "већа сила од турске".

У мисији патриоте

Представа о Мркаљу била би недовољна, уколико се не осврнемо на његово учешће у живој и практичној борби за егзистенцијалне циљеве српског народа. Након неочекиваног и несрећно окончаног покушаја да се замонаши, чиме је осујећено обећање које му је раније дано да ће бити постављен за учитеља у клерикалном училишту које је требало да се отвори, Мркаљ обилази све крајеве у којима Срби живе - мистериозно борави код Срба под Турском, затим у Глини, Карловцу, у Шибенику, Срему, Сремским Карловцима и у Новом Саду. Затим у Банату, Војнићу, па опет у Карловцу (1825).Ово његово крстарење неки истраживачи називају лутањем изгубљеног човека.Међутим, из података се може закључити да је Мркаљ у тим путешествијама обављао патриотску мисију образовања и васпитања одабраног кадра. Пре десетак година откривен је занимљив податак. Кад је Мркаљ био приватни учитељ у Шапцу, ученик му је био Јован Нинић, који је касније постао познати родољуб и мецена Ђорђа Марковића Кодера. О томе се 1844. године у "Подунавци" појавила и песма у којој српска младеж слави Мркаља и његов утицај на ученике.

XIII

ОСТАО ЈЕ САМ

Једино је Лука Милованов, онај који је први почео да пише Мркаљевом, реформисаном азбуком - уздржан. Он није веровао у Савину промену - да се покајао и одрекао свог дела. Био је склон мишљењу које су потоњи истраживачи формулисали као Мркаљеву жељу да расправу о азбуци учини апсурдном.Вуко Опачић-Лекић у књизи "Сава Мркаљ живот и дело" указује на још један могући аспект Савиних побуда да напише "Палинодију":

"Дуго се Мркаљ сам борио против мноштва силних, за нову азбуку, а 'Палинодија' је дошла, можда, и као протест на то што је остао сам."И после "Палинодије" Сава Мркаљ остаје сам у тумарању и злопаћењу. Приватни учитељ овде, приватни учитељ онде... И у Карловцу, 1825. године, те преломне године која га је неповратно усмерила ка туробној животној завршници.Из писама Самуила Илића, Савиног пријатеља, с којим, по доласку у Карловац ко зна одакле, не хтеде, намћор, "ни слова проговорити", лако може да се реконструише драма из које Сави неће бити повратка. У Карловцу је, два пута на дан давао лекције из латинског језика, неком Милинковићу, учитељу цртања, који га замоли да му на латински преведе крштеницу. Сматрајући, ваљда, тај захтев недостојним своје учености, толико се разбеснео да је свом несрећном ученику латинског забио нож "у врат испод ува".Срећом, рана није била смртоносна, али - пише Самуило Илић Вуку - "биједног Мркаља окују у тешко гвожђе и оправе под стражом". После га сместише у болницу. Самуило Илић опет извештава Вука: "Господин Мркаљ, сирома није господин, сједи у шпиталу и данас, као будала затворен."Ту је, у болници, настала његова чувена песма, која уместо наслова има запис: "Састављено кад у Горњо-карловачку боловаоницу доспедо побеђен и остављен од свега света".Порука те песме је, како је интерпретира књижевни историчар Владан Недић, да "живот не чине клетим стихије и звери у природи, човек је човеку већа страва". То је закључак Мркаљев.У том закључку - тумачи др Гојко Николиш - садржан је и сам Сава: заједљив, агресиван, свађалица.

Ову Мркаљеву песму је Миодраг Павловић, давши јој наслов "Море зала ови је свет", уврстио у своју "Антологију српског песништва".Још две Савине песме нашле су се у антологијама. Дакле, укупно три - трећина његовог целокупног песничког дела.

Сачувано је, наиме, десетак његових песама, у рукописној свешчици коју је предао Вуку кад га је овај обишао у бечкој душевној болници.Војне власти прве банске регименте нису биле неблагонаклоне према Сави Мркаљу. Напротив, показујући висок степен разумевања за његов положај, настојале су - на жалост, безуспешно - да смекшају тврдокорну црквену власт. Насупрот високом свештенству, запажену бригу посвећују му војни лекари, који узроке његовог тешког стања тумаче неповољним животним приликама, одсуством одговарајућег васпитања у младости, неоствареним амбицијама човека обдареног драгоценим знањима...Војни лекари препоручују смештај у неки од сремских манастира, како његова потиштеност не би прерасла у стварно лудило.Митрополит Стратимировић је, међутим, тврда срца, исто као и Лукијан Мушицки, у то време већ епископ. Филозофу, филологу, полиглоти, песнику нема места ни у једном манастиру. Остављају га у бечкој душевној болници. Ту пише већину својих песама, оне сачуване, антологијске, и оне изгубљене. Одатле, писмом, моли Вука да га бар још једном обиђе и донесе неку књигу. "Разумијева се, сербску књигу желим"."Је ли, Бога вам, господин Сава Мркаљ жив, ради ли што?" - пише Давид Милошевић из Вуковара Вуку Караџићу у Беч, 1836. године.Није. Умро је пре три године, пишући песму или филолошку студију, у бечкој лудници.

Рекли су о Мркаљу

Јернеј Копитар: "На 18 страна његове књиге има више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици."

Вук Караџић: "Ја не могу друге азбуке употребити него Мркаљову, јербо за серпски језик лакша и чистија не може бити од ове."

Ватрослав Јагић, познати слависта: "Мркаљ спада у најзнаменитије Србе и по томе што је био први југославенски филозоф звукова српског језика."У целини, за Мркаља - као што су многи на разне начине истицали - важи коначна оцена: Ни по обиму скромнијег, ни по садржају богатијег опуса.

Наставиће се ...

ИЗВОР: ЗАПАДНИ СРБИ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: