детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈЕФИМИЈА

Златила си слова ћирилице

златном срмом везући на свили,

манастири да би се дичили

монахињо, српска деспотице.

Када црна судбина те снађе

и остаде без икога свога,

ниси наду губила у Бога

у келији уточиште нађе.

Смирај души даде златовезу

спомињући и мила и драга.

Жал за сином на икону слага,

а на свили све Похвале Кнезу.

Тугу своју,баш нимало лаку.

Патњу рода и од тога више,

кроз вјекове да се не избрише

са сузама везла си у мраку.

Ти си знала, Јефимијо врла

и у болу мудро размишљати,

да би неко мог´оизбрисати

твој рукопис, пјесникињо прва.

Па си срмом везући на платну

Хиландару реликвију дала,

покољења да би се сјећала

и чувала ћирилицу златну.

КЋЕРИ  ОЛИВЕРА

Ти сања о принцу и витезу снажном

да ће једног дана доћи да те проси,

ни сањала ниси шта ти судба носи

мјесто срећом да ће даривт´те казном.

Све жеље и наде пале су у воду

твоје срце нико више и не пита.

Наредба је стигла бијесног Бајазита

да у харем кренеш – понижење роду.

Из одаја царских ти крену џелату

мислиш како лажно да одглумиш срећу

и Христос је мирно ишао распећу

да Србију спасеш, да помогнеш брату.

Браћа тужно цвиле у земљу гледају

међу њима сестра, Христолика бреза,

грозница их тресе, прожима их језа

кад убици оца сестрицу предају.

Сва Србија цвили у шпалире стала

скрхана од бола, тужна ојађена,

од Крушевца града па све до Једрана

испред твојих стопа руже посипала.

Још пјесници само и њихова пера

више твоје име не спомиње нико.

Јабуко од злата, иконо и дико

о, жртвено јање, кћери Оливера!

МЛАДА ГОЈКОВИЦА

О, Бојана, ријeко уз границе,

јеси ли се нагледала мука

када паде од злата јабука?

Пеку ли те сузе Гојковице?

Походе л´ те виле злослутнице

што чешљају косе у увојке,

тече л´ млијеко кроз набрекле дојке

чекајући чедо Гојковице?

Ти умиваш темеља бјелутке

и зидине Неимара Рада.

Да л´ још цвили Гојковица млада,

ил´проклиње кроз вијекове, ћутке?

Да л´ ти сузе кренуше низ лице

кад јој груди осташе да зебу,

а душа јој узвиси се небу.

Гану ли те судба Гојковице?

Ко громови кад грме за жетву

ти захучи па Скадар разори

да ти душа у паклу не гори.

О, Бојана, спери с рода клетву!....

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: