детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јасминком Петровић: ПУБЛИКА ОСЕТИ ИСКРЕНОСТ, А ДЕЦА ТО ОДМАХ ПРЕПОЗНАЈУ

Играни филм за децу и младе „Лето када сам научила да летим”, у режији Радивоја Андрића, о летовању које мења живот дванаестогодишње главне јуњакиње, био је велик хит у биоскопима прошле године, а снимљен је према истоименом роману Јасминке Петровић. Ауторка је више од тридесет књига за децу и младе, а за роман „Лето када сам научила да летим” који се нашао међу 200 најбољих дечјих књига на свету, добила је 2016. године бројне награде међу којима: Невен, Мали принц, Доситејево перо, Сребрно Гашино перо, Плави чуперак  и друге.

Аутор за децу: Јасминка Петровић

КР Кордун - Слађана Миленковић, Сремска Митровица, 17.07.2023.

Филм је побрао многе награде на фестивалима широм Европе, рецимо у Италији, Пули, Малмеу. Колико филм сад даје књизи, кад знамо да је књига дала много филму? Роман „Лето када сам научила да летим”претходно је драматизован и извођен као позоришна представа, потом као радио драма.

Књига је објављена 2015. и већ 2016. добила је награде и некако, постала популарна. Углавном је то све ишло некако постепено, кад је књига изашла, писала сам је за узраст седми, осми разред, у том узрасту је лик главне јунакиње, прво моје изненађење било је кад су почели да ми се јављају старији читаоци, баш доста у односу на тај узраст, како читају књигу, а нисам имала намеру да пишем и за одрасле. Потом, гостујући по школама у нижим разредима, други, трећи, четврти исто су ми говорили да су је прочитали. ‘Каже: Јасминка, ја сам прочитао Лето.’ Па,  рано је, то није за тебе, он одговори: ‘Јесте за мене.’ То је мене изненадило, да је књига добила и неке много млађе и много старије читаоце. Онда се појавила радио драма у Београду, па радио драма у Загребу, Радио Хрватска је урадила. Појавила се потом и представа, режирао је Патрик Лазић и то је урадио у копродукцији са Факултетом драмских уметности. Мени је то посебно драго, зато што су је радили студенти, они су били и организатори, глумци и све што је требало, костими, све су они, некако унутар факултета урадили, а професионално су све урадили, само су нона Луце и бака Марије биле две старије глумице. Тако да се заправо филм спремао скоро пет, шест година. Све је тада, мало успорила и корона, филм и играње представе, али ипак су све то различити медији тешко је поредити их. Сваки од тих пројеката иде неким својим путем, али најбитније је да публика осети ту искреност, а деца то одмах препознају.

Био је велики хит у бисокопима, филм је, као и роман добио више награда.

Јесте и мени посебно драго због тога, мене је то изненадило и обрадовало, а то само говори колико је филм јак медиј. Била сам присутна током рада, повремено су ме обавештавали, нисам се мешала, сценаристкиња је Љубица Луковић али је ту много њих радило на сценарију, можда још троје, четворо који и нису потписани јер је то Рашина идеја да читају сценарио из разних углова, па и камермани, и Влада Андрић, наш драги колега и покојни тата Раше Андрића, Рашина супруга Лидија Андрић које драматуршкиња, значи онако опсежно. Основу је, наравно, дала Љубица Луковић и она тек што је била завршила, али то се мени много допало, било је 16, 17 верзија јер су толико студиозно имали рад на сценарију, и припреме, и мислим да је зато то тако добро, тако успело.

Књига се налази у допунском избору лектире за седми разред, а та нека антиратна порука је присутна у овом Вашем делу, као и неким претходним. Од самог почетка Вашег стваралаштва увек сте били у неку руку ангажовани али то не шкоди самом делу. Антиратна порука постоји и у филму, да ли су и колико очували оно што је битно у књизи?

Мислим да јесу, кад сам први пут гледала филм, имала сам велику трему и узбуђење, гледала сам са делом моје породице и људи из Креативног центра, тако смо се сви скупили и већ после пет минута, ја сам се опустила. Некако осетиш да то иде, и да је то, то. Оно што чак и деци објашњавам, они се понекад љуте, као што нема пса, а што нема ове сцене, значи, то су два потпуно различита медија, не може да се преслика све. Због неких филмских правила они су у обавези да мењају неке ствари, али су задржали атмосферу, ликове, ту мировну похвалу, мислим да је то најважније и ту неку ведрину. Ти кад плачеш док гледаш филм, то су оне сузе које прочишћавају, оне су катарзичне и мислим да се сви кад изађемо из биоскопа некако осећамо за нијансу боље.

Да се вратимо на почетак, „Како Гига прави море” је Ваша прва књига, такође има антиратну поруку и једном сте рекли да сте после те књиге одлучили да се бавите књижевношћу за децу, до тад сте били у неком другом медију.

Да, књига је објављена 1996. године, то је прича о другарству. Ја се сећам тог тренутка, има нека малаанегдота везана за настанак ове књиге, мој син, тада мали дечак, од неких 6 година, игра се у дворишту са својим другаром Гигом и кад се врати кући, говори: 'Мама, Гига и ја смо направили море', па би сутрадан направили планину, следећег пута језеро, па су путовали у Африку... Док једном нисам отишла иза зграде мислећи ко зна колико су тога они направили и видела да су то у ствари само три дрвцета која су они слагали. Онда су кренуле те ратне деведесте године, мене је све то узнемирило и стално сам размишљала како је то из угла детета. У време када се на просторима некадашње Југославије водио рат који је довео до распада државе, они су се играли као што деца то и треба да раде. Кад сам гостовала на Филолошком факултету јер је једна студенткиња радила рад о мојој књизи, уследила је стручна дискусија и онда су они рекли да су некако очекивали да ће у књизи да се стане у неки ров. Рекли су да су се изненадили јер ја нисам стала ни на једну страну. То је фасцинантно, кад се две одрасле особе свађају, кад их ухвати тај жар, да ли у кући, на улици, у аутобусу, они не могу да се исконтролишу да су ту деца, а рат је нешто што је највећи облик агресије и онда је то било заиста фасцинантно до које мере су заборављена деца, а кад нам требају онда их извлачимо. Тако да сам у ствари стала на страну деце, мене то занима и тиме се бавим и то је, негде, моје интересовање.

Чест сте гост у библиотекама, боравили сте више пута и у нашем граду, Сремској Митровици, на сусретима с децом на Дечјем одељењу Библиотеке „Глигорије Возаровић”.

Једино место где се деца, онако, највише уважавају поштују, рекла бих, да су библиотеке. Библиотеке су светионици културе. Библиотеке и библиотекари немају никакав суштински интерес, него имају жељу да код деце пробуде љубав према читању и то раде са великом љубављу и то се осећа. Конкретно за Сремску Митровицу могу да кажем да сам била гост више пута, са радошћу увек долазим и то је оно место где има управо то, као да сам дошла на свеж извор воде и сад ћу ту да се умијем и напијем воде, такав ми је утисак, много радости и љубави.

Објавили сте књиге за децу и младе у распону од књига за почетно читање, од књига за тинејџере. Да нешто кажемо и о књигама за почетно читање.

Књиге за те мале су, мислим, у ствари и најважније, да их ми зграбимо и да их увучемо у свет књига. Мени је фасцинантно, ти кад пишеш књигу за одрасле, ти си један на један, имаш неку своју идеју и ти је шаљеш, немаш одговорност, а кад пишеш књигу за неког ко има четири године, 12 или 18 то су светлосне године, мислим то су потпуно различита интересовања, стил, опрема књиге, насловна страна.

Радивоје Андрић, редителј и Јасминка Петровић Фото: Мирослав Милић

Увек се трудите да пошаљете и поруку и да их образујете, као ида их забавите.

Негде да, трудим се да књига буде и забавна, да буде духовита и зато је увек пишем кад сам лепо расположена, кад сам лоше расположена, не могу, јер верујем да ми преносимо сву ту енергију и на папир, и кад кувамо чај, и кад радимо интервју, да увек буде нас, у томе. Ако смо лепо расположени, некако рачунам да је то већ пола посла, готово, да се то осећа.

Хајде да споменемо и филм за децу „Злогоње”, рађен по Вашој књизи„О дугмету и срећи”. Био је на фестивалу Торонто Интернатионал Филм Фестивал  у Канади у званичном програму и добио награду Жирија младих (ТИФФ Yоунг Пеопле'с Јурy Аwардс). То је забавна авантура о дечаку који је рођен са церебралном парализом, о снази дечје воље и лепоти маштања, који помажу да се преброде проблеми стварног света.

Мени је ту дивно, рецимо, што је изабран главни јунак, који сад завршава средњу школу, има баш исте проблеме као дечак Михајло, ми се дружимо, он има једну идеју да напише књигу и сад му уредница Креативног центра и ја дајемо подршку, како и шта. Мислим да су били дивни ти сусрети кад се филм приказивао и кад је он разговарао с децом, објашњавао његове сличности са јунаком и мислим да је то најбољи начин да деца схвате колико је важно да поштујемо једни друге, да их не вређамо, да имамо разумевања, можда не морамо сваког да волимо. Била сам гост и у његовој школи и упознала његову учитељицу и разред, где сам чула како су га прихватили 120% од кад је ушао код њих и нигде нису ишли без њега. Мени је много важно да знам да такве ствари не постоје само у књигама, него и у животу.

За свој рад сте вишеструко награђивани. Како видите награде, можда као подстицај?

Ја сам онако мало збуњена око награда, у почетку писац их прижељкује, касније је све то заиста и мање важно али сматрам да су ипак битне, нећу да омаловажавам. Награде су важне јер кад је награђен, дечји писац је у могућности да прича о стваралаштву за децу јер је дечја култура, некако код нас, осим појединаца, углавном на националном нивоу, испод радара. Путујући по Србији стално срећем дивну децу, дивне библиотекаре, дивне учитеље и родитеље и мислим да је штета да у медијима нема више тих прича. Мислим да је добро да се говори више прво о деци, затим и о дечјој култури у медијима. Што се мене тиче, сваке вести би требало да почну са неким догађајем из дечјег света, а има их много.

ПРЕУЗЕТО: SIRMIUMINFO

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: