|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Без дугих прича М., дуго је била на путовању, више од месец дана и скоро да сам заборавио на последњу попијену кафу с ногу, на брзину, коју смо попили. Све време нервозна и у ишчекивању и оно мало времена које ми је поклонила тог поднева пролетело је као дланом о длан. Ретке су биле и њене поруке, кратке и без жара да укратко опише своја путовања. У реду је, сваки пут поновио бих то. Она и ја, ми смо блиски странци, далеки странци остатку света и... Додао бих уз осме познато, то је то. Тада бих се осмехнуо својој узречици која је потврђивање потврђеног. На неколико порука чак сам заборавио да одговорим и најзад послала ми је љутиту поруку. Благо изречену прфетњу која би одлетела као да није ни написана. Једног тренутка, да посумњао сам у њену причу. Слажући коцкице нашег мозаика, увек ми је нешто недостајало, изазивало сумњу. И тада, низао бих разне теорије, реалне и сасвим сулуде, али сумња је рођена. „Ја сам у свему остварена, успешна...“ оџвањала је реченица док смо у промрзлом кафеу испијали чај. И поглед, био је неуобичајен, сувише беспрекорно извајан. У одбрани реченог, у потврди... Себе !? Прешао сам ћутке преко тих речи, настављајући нешто неважно, можда и заваравајући њу да је успела да ме убеди заувек. У шта? У постојање. „Здраво. Још нисам допутовала, тек за десет дана стижем и само да знаш да нећу доћи.“ Равна порука, сетила се и мене и да је потребно написати нешто. Али тек тада, посумњао сам да је уопште отпутовала... „Чућемо се, поздрав.“ Нова порука и моје ћутање. Премишљао сам се, одустајао, па изнова пожелео написати мало дужу поруку. Не она није нигде отпутовала. Она крије, неку велику тајну, али... Решен да прекинем конфузну појаву постојања, несклад стварне илузије... Знао сам да ће је изнервирати моја предуга порука, скоро приповетка, коју сам смирено, прецизно, тишином исписивао. Не не желим је испрепадати, уплашити. Пишем без страсти која чини грешке, пишем страшћу посматрача, избијам јој адуте из рукава, љутњу могућу поливам ледом, стварам предност... Желим, да срушим тај хладни зид, напукао и склон урушавању, желим да оголим је, да јој натерам сузе. Желим да каже, крикне, да ођекује, желим да буде она. А слутим ко је. Уплашена девојка у тами, прогоњена страховима. Желим њу која ће остати када нестанем, и бити ослобођена свих искушења. ........... „Рекла сам ти да не волим дуге поруке.“ Не, није љута, сатерана је у тамни угао себе и из ње не кључа бес. „Не желим да пређемо границу...“ „Знам да не желиш, али сам учинио све што не желиш. По цену да никада те не сусретнем, урадио сам то. Избор је твој. Речи су ослобођење од привида, уопштености и неће бити банално ништа више, јер ми нисмо банални. А ја, могу и отићи, али ништа неће бити ...“ „Лаку ноћ.“ Није било беса, било је у томе чежње, у тој жељи за лаку ноћ. Било је... Осећао сам се, блажено. Терет ћутања одлетео је, избрисан је. Не постоји. Замишљам изненађено, збуњено лице...
|
