детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

Интервју са Велимиром Савићем (или белешке о Ани)

- Ћуте они који имају нешто да кажу, не они који не говоре. Ћуте људи на улици у мимоходу, не само да ћуте у лифтовима, него окрећу и леђа једни другима, да се не гледају. Као да смо одједном, преко ноћи, постали мизантропи.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука, 21.07.2023.

Тешко је одлучити коме у овом разговору дати предност, песнику, правнику, спортисти, хедонисти или вечитом путнику, јер сви они су ТИ, Велимир Савић. И сваки од њих је јединствен, а бити јединствен је боље него бити најбољи. Најбољег обично прогласи једна до три особе на целом овом свету.

Најприје, како и доликује, поздрав за читаоце, тебе Недо и наравно, Књижевну радионицу Кордун, која пледира да постане најљепша књижевна виртуелна библиотека нашег матерњег језика захваљујући прегаоцу и мом пријатељу Илији Шаули који даноноћно ради на прикупљању свега што заиста вриједи кад је домаћа књижевност у питању. Сабрао је он ту врсне људе и бесједења чулних душа и задовољство ми је што за Радионицу дајем Интервју. То је стога што су добри интервјуи прилика не само да ближе упознате аутора, његова размишљања, интелигенцију и карактер, него и да процијените гдје сте ту ви. Вриједи ли тај човјек вашег времена и интересовања, хоћете ли шта ново чути или дај Боже, научити? Хвала ти за то запажање, да сам јединствен, мада ме ликом повезују некад са Бајагом, некад са Небојшом Глоговцем, у задње вријеме личим женама на неког доктора, гинеколога из Клиничког центра. Још мало па ћу заказивати прегледе. Занимљиви људи све. Конобари ме зову професором, на пијаци, ме зову „младићу“, а неки опет сматрају да сам Доријан Греј. Кафу увијек пијем сам – тако се дружим са цијелим свијетом, а некад завирим и у микрокосмос. Знам да је јединственост на коју си мислила, подразумијева нешто друго - да, увијек сам био такав, бити другачији, то је мени сасвим природно, а то и схватам као комплимент, на којем се захваљујем. Ако Стинг направи неку нову пјесму и први пут је чујеш на радију, знаћеш да то баш он пјева и познаћеш га између неколико милијарди гласова које имамо на планети. Увијек препознам композицију коју је компоновао Бах. Нико нема такав склад. Будући да сам вага уживам у хармонији не само музике, него и свијета. У књижевном смислу, а овде причамо највише о томе, јединственост се огледа у овоме - ко је  једном нешто моје прочитао, пјесму, причу, есеј шта год да напишем ново, знаће да сам то ја породио. Људи ми то често говоре, ево и ти. Ја то зовем стил, само се надам да неће неко да помисли да се стављам у раван са овим генијима.

Велимир Савић

Чуо сам да су интервјуи на овом порталу јако читани, а ако је тако, онда ово моје чињење није узалудни монолог, под условом да су ми сентенце добре. Истина, овде правим мали властити преседан, овим наступом, јер нити волим да сам у неким књижевним часописима, ни у антологијама, нити они што те компилације праве сматрају да треба да будем ту, а превише сам књижевно еротичан и искрен да бих био у читанкама. Кажу неки – заступљен сам ту и ту, а нико не каже - затупљен сам понегдје. Ма шта има ко да ме заступа, пола живота професионално заступам друге, а ако је приказивање приказиваћу се сам, на сопствени ризик. Сјећам се како би моја мајка, што спокојно спава већ осам година на узвишеном бањалучком гробљу Побрђе, видјела каквог глупог човјека на телевизији рекла – Ма види ове приказе! Некако, не дам да се касапим, да се дајем на дијелове, него дјелујем дјелом, одбременим књигу, живу као живи креч, па нека се бори сама са собом и читаоцем, нека пали или нека је гасе. И још нешто да додам, уопште се не осврћем на критичаре, редакторе и уреднике. Не дам да скрнаве оно што сам осмислио. Интервју је за мене добар не само ако је мислен, него и ако има обиљежја књижевног дјела, а овај ће то бити. Признајем, дао сам приличан број интервјуа иако сам без велике књижевне славе, мада знам бити помпезан на друштвеним мрежама. Једном ћу те интервјуе објавити у посебној књизи. Нисам познат јер нисам препознат. Можда је то због оне чувене Балзакове реченице тако актуелне у ово доба смислених бесмислених ратова: „Ордење ко тражи није га заслужио, ордење ко је заслужио, њему не треба“ - тако некако рече човјек који је петнаест година удатој жени, грофици Евелини Хањској, писао љубавна писма. Гроф Хањски, 22 године старији од жене, је у свим приликама био просто накићен високим ордењем. Сад вам је мало јаснији мотив за претходну мисао, која наравно у ова модерна, али и заглупљујућа времена, има другачије, филозофско значење. Кад је о кићењу ријеч Балзаку орден треба дати, макар постхумно, само не медаљу части, иако његово име Х'оноре на француском значи част или почаствован. То ти је као неки наш Часлав. Част и слава му, почастио се том везом, званично, кад је муж дотичне красотице и музе умро. Знам да су се и прије тога „видјели“ неколико пута, на њеним путовањима. Беч, Петроград, Швајцарска... Лијепа грофова удовица, одбила је и Франца Листа, а њена сестра свеприсутног жигола Пушкина, оног јунака што ће му жене доћи главе. Осам година је Евелина путовала са Балзаком и тек након тога се удала за њега. И само пар мјесеци пошто је оженио несташну, пусту и пустоловну грофицу, Балзак је умро – имао је тек 51 годину. Од среће преминуо није, јер док је умирао грофица је била на путу! Доживјела је дубоку старост. Људи, путујте, пустоловишите што више. Живите. Потрошићемо се ако се не трошимо! Једина стварна веза између мене и 'Онореа су „Голицаве приче“ које и сам волим да пишем. Читаоцима, између његових и мојих, редовно препоручујем његове, јер су моје приче голицљивије, а његове духовитије. У мени се буди правнички дух, па се тако разложно и браним и скривам иза Балзака, додуше невјешто, баш онако као мој подстанар из Сарајева Жика тапетар, што је за земљотреса у Црној Гори истрчао у жениној сукњи због међуножја, које се од страха није спустило, а она, Ана, указала се „чипле“ гола што би у Херцеговини рекли, сва лијепа, бринета посвуда, бјежућа и венеробрежућа, путености пуна као да је Ботичелију са платна умакла,

Мислио сам о тој Ани што је тог свјежег и кобног априлског јутра 1979. била на тапету припростом и ријетко тријезном Жики док сам 2013. године обезнањено стајао пред „Рађањем Венере“ у Фиренци у Галерији Уфици. Имала је Ана само двије руке, што јој Бог даде и не тако дугу косу као моја Симонета Веспући да безуспјешно сакрије сво благо што је изнијела у то праскозорје што ју је зором опраскало па су јој руке летјеле горе- доле, у немогућој мисији да је некако „обуку“ као да је некаква шесторука богиња Кали, мајка Универзума. А шта да се ради? Ено она Милоска Венера, што је је вајао Александар од Антиохије, нема ни једну руку, па јој се читав свијет у Лувру диви, као чуду невиђеном. Тресло се све, страх је био огроман, а ја сам ето, од свега тога ружног и злог што катастрофе носе упамтио ту дивну, егзотичну љепоту подстанарке Ане и њену збуњену плодну делту, расцвјетану као у Неретве и диње њене и њене брескве (та из Метковића бјеше, родна тако) и како је тресући се викала: Жика, Жика, мени је страшно зима! Заборављајући да љепота не може бити срамота, позивала је да је загрли, не себични Жика него у том тренутку било ко: Ја нисам био било ко! Заборавио сам све остало и ону земљотресну муку што се јави док се љуља течност у средњем уху, јер сам одједном доживио два потреса и остао збуњен док су комшијини цријепови падали око мене. Па добро рећи ће сад ови из КРК-а (не мислим на острво него Илијине радионичаре „кордунаше“) шта овај прича о земљотресима, скренуо човјек или што би овде рекли скрајнут, што не одговара о оном о чему га жена културно и лијепо пита?

Драги читаоци, је не причам него сликам, усађујем вам те слике муза у музеј вашег ума. Примјећујете, Ана је већ умјетност оличена у скровитим галеријама мозга, љуља се у вашем средњем уху, то уље, та слика, Ботичелијев ученик бејах. Жику сукњокрадицу заборавите, гордио се тог мамурног јутра као риједак бијели носорог, а данас само ријетки мужеви не носе сукње. И да још нешто знате, ви ини, кад живиш у Бањалуци, страх од земљотреса ти дође као кућни љубимац, о коме си заборавио да се бринеш, па стрепиш кад ће да те сам призове. Сад знате сврху, ово дуго путовање и умовање, на које сам вас повео, заправо јесте тачан и одлучан одговор на Недино питање коме од мојих појавних облика дати предност.  Заборавила је да помене сликање. Многострук, љеворук, кратковид и далековид увијек сам се сматрао ренесансним човјеком, чак је мој алтер его коме сам одувијек знао име, Доменико Маринеро, живио прије петстотина година и ако повјерујете да постоји постоји новорађање ево вам кажем; осјећао сам и прије него што сам посјетио најљепши град процвата и разврата, да сам тако давно рођен у Фиренци и да је овај незнани Велимир тек привремени ја. Уосталом, ла белла Симонетта, Ђеновљанка, најљепша жена свога доба, супруга Марка Веспућија је била моја љубавница и ја, Доменико, сам умро на дан њене смрти, тог касног априла 1476. Имала је непуне 23 године. Зашто је толико сад помињем? Рекла ми је да писати морам и да јој свака моја ријеч новорађа душу. И пишем. И рађам.

Велимир Савић пред Храмом Св. Саве у Београду

Зашто вам то нисам прећутао? Ту, дубоку интиму. Ћутање је злато, рече неко, који је хтио да прича. Можда би требао нешто да кажем о томе. Ћуте они који имају нешто да кажу, не они који не говоре. Ћуте људи на улици у мимоходу, не само да ћуте у лифтовима, него окрећу и леђа једни другима, да се не гледају. Као да смо одједном, преко ноћи, постали мизантропи. Нисмо ни примијетили да смо заборавили да се поздрављамо, да лијепо говоримо, да користимо то лијепо умијеће, а послије ове напасти короне, ријетко да се и љубимо, а пољубац јесте умијеће. Недостаје те фине интиме, недостаје дружења, а сопствена интима није лијепа чекаоница, јер се зна претворити у самицу. Самица је најгора тамница. Ту помаже читање књига, јер читање самог себе је озбиљан посао. Писац не смије да ћути. Људи причајте, љубите се и бићете срећнији. Такво ћутање и озбиљна, забринута лица која видим данас код нас, видио сам на својим путовањима тек на једном мјесту, осамдесетих година на улицама Москве и Кијева – тада је то била једна држава. Слутило је на зло. Занимљиво, Санкт Петербург (тадашњи Лењинград) био је потпуно другачији, насмијан. Имају моји Херцеговци једну заиста смијешну фразу. Кад сретну неког иоле познатог, обавезно се питају! Да, питају, не поздрављају. А то питање је сложен низ радњи који подразумијева читаву церемонију од поздрављања, руковања, па три пољупца хоћу ја - нећу један нећу два, и распитивање за здравље фамилије од бабе до унука. И пољубац за крај – нек' се нађе за пута. Ако се нису „питали“ – као да се нису ни видјели.

Кад је поезија у питању у припреми је нешто заиста сјајно и наравно, јединствено. О чему се заправо ради?

Ево један презент, мада се радња догодила па би требао бити перфекат. У реду на каси испред мене је један писац, осредњи, рекао бих. Дјелује помало и запуштено иако је тек у четрдесетим. Није то питање боемштине ни посљедица алкохола. Лијености, да. Небриге о себи. Индоленције. Мршав, полуобријан увијек, види се да се не бави спортом. Слабашно тијело. Нешто сам, једну причу његову прочитао, довољно да знам да није класа, мада - може се читати. И ето, срео је познаницу у реду и ја чујем како га она куртоазно пита – пишеш ли шта ново? Шта да ново пише мислим, кад ново може и мора да проистекне из старог. А она ни оно његово старо није прочитала. Не видим ја ту енергију код њега. Сви би нешто ново, а не знају шта, а ново је скупо као нова колекција у продавници, што јесте варка, која ће за пар мјесеци бити на сезонској распродаји – зато цијеним људе који возе олдтајмере, читају класике и држе до традиције. Не може Вавринка да носи на Вимблдону своје шарене гаће из Француске које декоцентришу противника јер су ружне до зла бога. Није поштено! Не знам какве су гаће код оног колеге писца, немам наравно жељу ни да то дознам, али ја ћу промијенити троје док завршим интервју, колико је ту упитника, а све ми се чини да ћу на крају бити обнажен као она Венера - Ана. Но, пошто си упућена, Недо, због наше сарадње у вези са поменутом књигом, твоје питање није постављено реда ради. Да, при крају је књига на којој је радило више од стотину људи, пјесме, њих осамдесет, које сам писао годинама, су спремне. Преко четрдесет илустрација такође. Годинама... ма нисам ја њих намјенски писао, него су оне написале мене. Писао сам их, послије импресија - мој живот је у њима. Чак сам и престао да размишљам о објављивању књиге, јер ако то којим случајем не знате, статистика је неумољива, тек 2% популације чита или купује поезију. Чини ми се да је Марк Твен рекао (препричавам) да је одијело битно, јер го човјек мало тога може да учини. Иако и кад сам го дајем све од себе, нећу да дам голе пјесме, голотиње је и превише, и у овом интервјуу пуном нагости нећу да вулгаришем. Мора се знати граница која се не смије прећи. Пјесме су еротичне, ја стога желим да их заводљиво обучем како и доликује. Увијек сам своје књиге радио сам и кад је у питању дизајн и илустрације, прелом и све остало што уз књигу иде. И онда се десио преокрет, на другом крају свијета, у Кини. Присуствовао сам  међународној конференцији у Пекингу и Шангају, у трајању од 15 дана, многобројни учесници су били из цијелог свијета, а ја сам био међу ријетким Европљанима. Требало се и представити, професију, интересовања и остало што је већ у таквим приликама уобичајено. То што сам им рекао да сам Херцеговац баш и нису разумјели, нити што не реагујем на Босниа, а ја им се не чудим јер и у Сарајеву кажу да је Неум босанско море.  Морао сам да им објасним да су Херцеговци снажни људи, поносни горштаци, витезови, који се ако треба голим рукама боре са медвједима. То је наравно изазвало смијех у публици, па сам морао да им пустим сторију са интернета о оном Блажи Херцеговцу што се рвао са медвједицом. Када су видјели да му фали пола уха, и огреботине по рукама, погледали су ме са страхопоштовањем. Али то није ништа било према оном кад сам поменуо да су Херцеговци најбољи пјесници и да сам писац. А доказ – нисам могао да им понудим. Не разумију они матерњи језик на којим пишем. И истог дана написах пјесму која је током семинара преведена и на кинески и енглески.

Схватио сам тада, у пуном смислу, немоћ слања поруке кроз поезију (за разлику од музике или сликарства) изван нашег окружења и помислих тада да ангажујем врхунске пјеснике и умјетнике из цијелог свијета како бих направио књигу поезије која може да се чита било гдје на кугли земаљској. Е онда је та идеја постала пасија, радио сам то три године на томе, хиљаду писама послао, небројено људи упознао са својом поезијом и намјером и све је то сада сасвим при крају. Преко стотину врхунских умјетника радило је и још ради на тој књизи. Све је то њихов труд дар мени, раде про боно. Неда ми је пронашла изванредног пјесника из Индије, свестраног умјетника, који је био пресрећан кад је схватио идеју те књиге. Знате ли шта су Индија и Кина заједно? Да знате, двије милијарде и осамстотина милиона људи! Дебасисх ( тако се зове) је био толико импресиониран да је превео пјесму не само на хинди, него и на асамски, језик његове мајке. Наравно не знате много о том језику – али говори га неколико стотина милиона људи. Лијеп човјек и физички, јавна личност, професор, писац, композитор, пјевач. И само треба да чујете како рецитује моје стихове док се у позадини чује нестварни жамор житеља живахне Калкуте и негдје далеко завија трамвај, клопара. Или, благоглагољиви шпански мог друга Едвина, у самом свитању пурпурног неба над Карибима док га безобразно и безобзирно прекида кукурикање комшијиног пијетла што се орози више од Жике тапетеријаћи своју територију над уснулим Санто Домингом. А шта Едвин рецитује? Непоновљиву и најчуднију пјесму магије о најљепшој жени Амазона, шаманки која је зачарала све воде и огледала, па се ни Нарцис не може утопити. Десило се да сам ауторе из Јапана који знају наш језик тражио двије године по Београду, Сарајеву у Токију, трагао по катедрама за јапански језик, контактирао двије њихове амбасаде, а Јапанка Нана, која ми је помогла да све то реализујем, становала је све вријеме на невјероватних 20 метара од прозора моје канцеларије у стамбеној згради прекопута, мени под носом (ја радим на седмом спрату и обично сам на седмом небу, тако да нисам ни знао за њу). Не могу вам описати њену радост и преданост том послу. Стварно је посебна. И уопште узевши, свима је била огромна част да учествују у томе. На моје велико изненађење једино што нисам ријешио у књизи је корејски језик. Говори га око 250 милиона људи. Имају прекрасно средњовјековно писмо хангул али за сарадњу на умјетничком плану су никакви – то је моје искуство. Њихова се амбасада за разлику од јапанске није удостојила да одговори. Елем, и тај ћу проблем да ријешим. И то без Корејаца. Потпуно је небитно што ми је сва техника у кући, па и омиљени аутомобил, инспиративног имена,  спортаге, из Кореје. Баш су се продали.

Оно око чега сам се обрадовао је сазнање колико је наш језик грандиозан кад је у питању поезија. Имао сам потпуно погрешну предожбу о томе, мислећи да је наш језик мали, као што нам је мала и популација. Углавном, оно што је ту урађено, огроман је посао и сву ту књигу с нестрпљењем очекују. Биће другачија и форматом и дизајном и илустрацијама, јединствена по свему, пуна изненађења и нових идеја. Баш је таква, јединствена је и нећу више ништа да откривам о томе. Да, ја правим књигу, не памфлет. Та је књига модерна Нојева бајка и укрçаћу на њу све човјечно што могу да спасим у ово доба потопа. Не заборавите, новорађам душе.

Пишете у континуитету, као што и читате. Без обзира на то, не објављујете често иако имате материјала, верујем и овог момента за неколико књига. Рекла бих да је ваше писање као непрестана молитва док се прави бројаница. Тек кад се одброји свако зрнце понаособ, тада настаје целина?

Има истине у овом лијепом питању. Читам и заљубљен сам у ту дивну авантуру у које ме књиге воде још од шесте године, а до седамнаесте сам толико књига прочитао да сам ту бесплатну чаролију морао платити најскупљом цијеном, видом и ношењем наочара за читав живот. Ово твоје поређење се бројаницом ми се јако допада, посебно што је у мом писању веома заступљено православље, иако себе не сматрам одвише религиозним човјеком. Ја сам то по увјерењу, не практикујем ни молитве, ни постове, ни друге обреде. Не љубим руке поповима (дамама, да). Нисам смјеран. Крстио сам се по својој вољи у четрдесетој години. Мора да Бог постоји, ту дилеме нема, ко ми је подарио оволику срећу? Ко ме спашава од сталних погибељи? Ко ми је даровао овај дар? Само, ја га не зазивам залуду. Признајем, понекад, кад игра Новак. Наравно, снажно поштујем друге религије. На гробу своје мајке требао сам нешто рећи. Дала ми је језик. Мучимо се. Сви. Муче људи. Сви. Грла се суше, јер се очи влаже. Свијеће се топе. Пахуље падају по Побрђу. Сиједе ми косу, до тог дан бејах само црн. Отац није имао снаге за говор. Поп је рекао своје за спас њене душе. Монотоно. Плаћен је за то, зашто би плакао. Мада, да не гријешим душу, био је тужан, тражио је послије даће још новца. Кад је већ даћа, мој ражалошћени отац га је „утјешио“. Како да без ријечи и без поруке предам Богу ону која ме је предала Земљи? Пришао сам одру, преко којег је вијорила застава мог срца и над крстом рекао само једну молитву - Моју пјесму „Вјеровање“ (Молитва за Златоусту) рођену из три најљепше православне молитве. Том пјесмом завршио је њен надземни живот али почиње моја књига. Молитва љубави никада не престаје. Новорађа ми је сјећање. Царство небеско.

Материјал? Јесте, писање књиге је као зидање куће. Прочитали сте да малоприје сам позвао људе из цијелог свијета на мобу. Али - материјал? Ма готово да није потребан. Сав материјал који ми је потребан има двије компоненте: инспирацију и идеју. Реци ми Недо, било коју ријеч, рјечицу, знак, интерпункцију, покрет, мимику, покажи, неку глас пусти, запјевај „Ако знаш било што“ и ја ћу од тога направити или есеј или кулу Вавилонску. Ето недавно читах „Тунел“ књигу Ернеста Сабата. Волим аргентинске писце, читање јужноамеричке културе ми је страст. И тако, он помену како је срео Че Гевару и ручао са имењаком. Једна једина реченица о томе! Ма да је каква неко само, изјавна,  констатација – па ја бих од тог ручка, од те делиције направио роман! Какво разочарење у иначе солидној књизи. Истина је, тренутно радим на више књига. Готово да је завршена књига прича за коју сам добио награду на Дринским књижевним сусретима, имам још нешто да радим око неке приче, на пола сам романа о мом оцу, то иде јако добро и јединствено је опет, мислим да ће то бити моје најбоље дјело, а пишем и књигу цртица, као што је то маестрално радио Иван Цанкар (сад тако мало људи зна ко је он). Рачунајући књигу поезије о којој причасмо и моје ауторство на прелијепој и обимној монографији  коју сам урадио као мултимедијално дјело посвећено кући у којој радим, а о којој си због њене посебности правила и репортажу, то је истовремени рад на 5 књига. Управо почињем да пишем нешто најновије, књигу о српској азбуци тако да... Боже дај ми вријеме за моје идеје, инспирација ми не да дишем.

Поред поезије, пишете и прозу. Једнако добро и једнако јединствено. У чему сте     „комотнији“, где ваша мисао и емоција највише дођу до изражаја?

Имаш ли ти, Недо, живу неку бабу тамо на Бочцу, одакле су твоји? Вр'овкиња си, оштре су зиме поред Врбаса, дувају вјетрови с Кочићеве Мањаче. Треба имати топле чарапе. Е тако, како та баба плете те чарапе, пјевушећи успут и не брине како ће их прикрајчити, са истом сигурношћу пишем, само ја не пјевам, него ритуално слушам Леонарда Коена или Јохана Себастиана. Води ме виши ум од мојег и једина значајна разлика између мене и поменуте бабе је што сам тад устрептао, а баба тек понекад трепне. Кад сједнем да пишем, ја не размишљам, као да имам неки аутопилот, не управљам сопственошћу, ни дјелом, мисли и емоције се саме нижу. Мислим да сам бољи у поезији, а сви тврде да боље пишем прозу. То може бити само из једног разлога, линије мањег отпора. Јер сви хоће да се нешто догађа, то је у прози јасније, пријемчивије, а у поезији се догађа много више тога, гушћа је, само тамо има и метафизике, па је баш и не разумије свако. Но, оно што је сигурно, ко једном моју пјесму прочита, сјећаће је се увијек, не стихова него слика и порука. Рецимо стих... „твоје груди савршене као куполе храмова православних мој су излазак и залазак Сунца“.  Како то можеш заборавити? Нису ништа према том осјећају живота и љубави чувени заласци сунца на Санторинију или Соренту. Или, почетак једне од мени најдражих пјесама „Можда си мислила да желим да ти убијем мужа?  Коме би сметала та примисао?“ Публика лагано поскочи сваки пут, згледају се људи, кад рецитујем ту убиствену пјесму, али ти стихови су само контрапункт поенте пјесме.

Књиге Велиира Савиће пријатне за читање уз кафу

Већина мојих прозних дјела  су заправо пјесме у прози. Кад пишем, нагонски већ бирам ријечи по музикалности, уклапам их у композицију реченице као лего коцкице. Зар она епизода с Аном није пјесма? По свему јесте, по сликама, стилским фигурама, играма ријечи, осјећањима али тек по ритму је проза, дио неког интервјуа. Зашто је Рађање Венере ремек-дјело, а та епизода није, када се све ионако што видимо или измаштамо репродукује у мозгу. И моја Ана и  моја Симонета.  Та нећемо рађање Венере носити кући. Наравно, већина читалаца није ни била у тој галерији, чак пола од оних који су путовали у Фиренцу нису посјетили Уфици, јер редови пред галеријом су огромни. (Ја рецимо нисам стигао да обиђем галерију у палати Пити). Код те слике можете да се задржите мање од минута, звирнете је преко некога, или се пробијете ако имате добре лактове, ускоро ће да вас маса знојавих однесе. Нити смијете да је додирните ни да је фотографишете, а прошли сте, зурећи тамо, у истој тој соби, слике Леонарда и Микеланђела. И сад морам да вас разочарам... Тај оригинал је јако блијед, боје су се умориле од толиких вијекова и погледа, а  репродукције које гледате су компјутерски дотјеране (најчешће у сврху реклама за косу или штампу) и дјелују пуно љепше. Ботичели је је сликао темпером на платну, добро да још боје има. Са друге стране, ја вам нудим да користите богатство свог ума и Ану сами насликате и замислите. Нека вам боје буду живе, користите ланено уље, никако терпентин, нека се види колико је Ана најежена, како су јој брадавице узвишене, достојанствене, како је путена и женствена, док около падају цријепови клизећи са кровова. Знам да су били марке „ Диљ“ Винковци (ти су тад били најбољи), а ви изаберите какве хоћете. Видите како је све релативно! Разлика између ваше слике и Ботичелијеве је што је ова ваша, а она Ботичелијева, што значи да вам недостаје или самопоуздање или мајсторство. Ја сам вам дао бојанку. Оно што за мене представља истинско ремек-дјело је снага идеје и снага вјештине. Комерцијалним детаљем са произвођачем цријепа срушио сам вам слику. Зашто? Да покажем шта је књижевни поступак. Комотан сам ту сасвим. Зашто не бих био? Кад пишем, имам безброј могућности. Моје је само да одаберем оне које хоћу.

Колико је објављених књига до сада и колико је времена прошло од прве објављене књиге?

Нисам објавио пуно, тога, тек пет књига “Пиано”– пјесме, Рума 1999, “Сеанса” - есеји Бањалука 2022, “Свирепа церемонија”– приче 2007, Монографија – 20 година Завода за статистику Републике Српске Бањалука 2012, Монографија “Статистика новог доба” 2022. године. Поред ових дјела које сматрам књижевним, написао сам двије публицистичке књиге “Отворена књига о попису” 2016. и други дио те књиге 2017. године, обје објављене у Бањалуци. Као што можете примијетити, јако су велики размаци између објављених дјела, мало је то за 24 годиње стварања што је сматрам, неопростиво, али те књиге су ми донијеле велики лични успјех. Свуда су ми отварале врата. Искрено речено, кајем се што више нисам писао. Био сам индолентан, као онај мужек у реду на каси. Пробаћу да оправдам себе, у Бањалуку сам дошао из Сарајева, послије рата, и ту нисам имао родбине, ни пријатеља ако не рачунам родитеље који су ту избјегли и срећом, замијенили кућу. Само, зидове нису могли јести. У међувремену сам успио да стварам, доста тога животног, материјалног, радио сам на изградњи  двије зграде, бавио се спортовима, јачао своје тијело, био дио три тима која су заступала одбрану пред Трибуналом у Хагу (и ту пожњео стварне успјехе доказајући истину – једна је пресуда била ослобађајућа), а био сам и први уредник најважније статистичке публикације која до тада није постајала у Републици Српској, Статистичког годишњака. Веома сам поносан на то, с обзиром да је то врло комплексно, обимно, стручно и значајно издање и није чудо што се та енциклопедија живота са стотинама хиљада драгоцјених података годинама није могла да произведе. Уредник сам публикације “Ово је Република Српска” и јако сам срећан што сам публиковање у кући у којој радим уз помоћ мојих колега подигао на ниво који је и међународно запажен. Искористио сам ту искуство писца, правника, а и оно које сам стекао радећи као новинар. Да не буде “хвалите ме уста”, корим се, било је ту, у тим годинама летаргије и лијености чак, што је понекад и предуслов за књижевно стварање, јер нико не види како се под земљом клица живота буди а онда, одједном, прољећем букне. Ипак, рекох, прекоријевам себе. Мада, свега је било, само љубави није никад недостајало – а кад је човјек срећан, што би писао, ако не живи од тога? Умјетност јесте бол сувишне љепоте.

Док се читају ваше приче, тече цео један филм, цео један живот. Сваки лик можемо као руком дотаћи. Ту „стварност“ коју донесете док пишете, читаоца никако не оставља равнодушним. Чини ми се, да као и у  поезији, тако и у прози, пажљиво бирате који лик ћете оживети својом оловком и који карактер приказати? Мало је људи који озбиљно приступају писању у смислу одговорности шта ће пренети на папир и оставити као „трајни документ“.

То сликање ликова јесте моја карактеристика, али на један посебан начин, опет бих рекао ренесансни.  Не бирам их, изроне однекуд из подсвијести. За омаж  драгом Милану  Кундери, то је неподношљива лакоћа стварања. Несвјесно си употријебила ријеч оловка, пренесено је то значење, али ово је оловка која пише срцем. Неком је оловка олово, али како сам љеворук, научио сам да оловку док цртам по потреби пребацујем и у десну руку. Таква ми је и подјела можданих хемисфера. За мене је свијет заправо слика у огледалу, можда зато волим да касним и пишем огледе, јер овај интервју је већ одавно и намјерно прерастао у есеј о животу. Кад смо већ код љеворуких, Леонардо би остављао недовршене цртеже, намјерно, да их људско око доцртава по својој вољи. Тако и ја радим. Волим вињете. Зашто је ово питање тако добро? Зато што потенцира управо оно једино истинско мјерило које читаоцу одваја писца од оног који само пише или то покушава. Ако немате ту способност да свог читаоца изведете из собе или изнесете из софе на којој чита, однесете га с лежаљке на мору, макнете га са интернета и поведете на сњежне врхове о којима пишете – ви нисте писац. Свако добро писање је путовање или буђење емоције, само не оно које порађа досаду. И ево тврдим, свака од мојих 80 пјесама у новој збирци нуди идеју за драму или филмски сценарио, а гдје су тек приче! Објашњење је је једноставно – у њима су секвенце узбудљивог живота и емоционално богатство што сад тако недостаје у овом свијету и времену што се радо лишава свега што није инстант. Имаћемо неуке унуке. Шта ће им интелигенција – имаће то вјештачко. А што се тиче одговорности, она мора постојати, јер када нешто објавите написаћете на томе своје име – а то обавезује.

Пишете, између осталог, и законске текстове, статуте...

Написао сам текстове неколико закона, а и доста статута, међу њима и статут Удружења књижевника Републике Српске. Смета ми што су тај статут касније  поједини људи илегално прилагођавали себи – да сам знао не бих га ни писао. Зато ми је жао времена које сам уложио на то, јер сам то толико студиозно урадио да сам могао написати неку нову књигу. Био сам не мало разочаран неквалитетом Статута Удружења књижевника Србије. Такав еснаф заслужује боље. Говорим ово са професионалног, правничког становишта и човјека који има осјећај за језик, правно нормирање и реторику. То је оно за шта сам школован. Моја професија. Наравно имам и правосудни испит, кад већ питаш. Има то  све додира са књижевношћу, итекако, али законска норма или одредба неког правног акта мора представљати смислену и логичку цјелину, притом недвосмислену, да се не може различито тумачити. Насупрот томе, у књижевности често користим ријечи или реченице, стихове, који су вишемислени, као и игре ријечи. Но, ако добро познајеш ријечи законе свог језика, ни закон није проблем.

Спорт је за вас неизоставан у свакодневном животу. Иако нисте професионални спортиста, слободно могу рећи да сте спорту посвећени и улажете сигурно више себе и времена од многих спортиста који се професионално баве тим позивом. Готово да не постоји нити један маратон у региону а да ви нисте учесник, али и један од најбољих. То наравно изискује много труда, одрицања, залагања. Како све ускладите?

Основна разлика између маратона и писања је што док пишете можете да предахнете, јер све вријеме морате имати своју душу, па чак и новорађате умрле душе, а кад трчите и кад стигнете, знате да сте предахнули и душу изгубили већ на првим километрима и чекате пола дана док је пронађенете, ако то она не учини прије вас. Како наш свијет то лијепо каже  – „трчао је као без душе“. Да, припреме за полумаратон су тешке, најмање 60 км седмично. Пробудите се ујутро, напољу је минус, или нека кишица, зима, мркли мрак, а ви требате истрчати тај дан 25 км, пошто сте јуче истрчали тек 15 км. Ништа, слушалице у уши и само храбро. Дакле, имате два сата на располагању у којима вас нико не омета. Онда, док трчите и другима дјелујете блесаво, размишљајте, кујте планове, сањарите на тој хладноћи о жени са Таумоту острва са вијенцем око главе, бијелим широким осмијехом како вас грије мрким дојкама – ма слободно трчите и еротичите, ко вам брани, нико вас и не чита ни кад пишете, што би вам неко мисли читао, зато упркос томе „пишите“ стихове и размишљајте, размишљајте, јер вам тад најбрже кола крв. Донесите одлуке око којих се двоумите. Када трчите успоравате живот и старење, јер та два сата никако да прођу. Најискреније, волим да вјежбам да дижем терете, да играм кошарку, волим да сам снажан и да је моје тијело пространо, јер то је дом моје душе.

Велимир Савић као маратонац

Како хедонисти и доликује, волите много да путујете и упознајете свет који нас окружује. И као туриста, на један посебан начин приступите сваком путовању понаособ. Шта за вас заправо представља путовање?

Андрић је толико волио да путује да је рекао да ништа не би ни написао да није заустављан. И то је жива истина. „Еx понто“ и „Немире“ је написао на робији, као члан „Младе Босне“, а „На Дрини ћуприју“, „Госпођицу“, е сад „Травничку хронику“ или „Проклету авлију“, коју од њих нисам сигуран (да не претурам по интернету) све то написао је за вријеме њемачке окупације Београда. Нијемци га као дипломату по Хитлеровом наређењу нису дирали, комунисти га нису стрељали, за дивно чудо, јер остале интелектуалце углавном јесу, и тако имамо та његова дјела. Прочитајте „Есеј о Гоји“, ако већ нисте, препоручујем, објашњење за путовање је ту. Зато ћу одговор да скратим и да кажем:  са сваког путовања доносим свјетлост и за то вриједи живјети.

Велимир у Египту

Када би морали одабрати само једну реч са којом би сте морали описати шта за вас представља срећа, која би то реч била и зашто?

За мене је срећа управо то - срећа. А срећа је већ и оно што није несрећа. Ако човјек има среће има и љубав и здравље и благостање и знање и задовољство животом.

Са којим плановима и жељама идете ка њиховој реализацији у наредном периоду?

Имам ја, Доријан Греј, доста година. Највиши умови људске интелигенције нису могли дати одговор шта је то смисао живота. С тим се бори историја филозофије и филозофија као наука. За нас не постоји свијет изван наших глава и умова, а скроман је то простор, скучен. Нешто изван тога има, сигурно, а ми не знамо шта је то. Јер ако је и немање, и то је сазнање имање.  А можда је наша галаксија, Кумова слама или прснуто млијеко из дојке којом је Јунона Херкула дојила, тек неко ванземаљско стаклено звоно у којем нас неко тако тако невјеште и немуште држи и смије нам се док се међусобно сатиремо. Свака нова година коју доживим, сваки рођендан који прославим, сваки нови дан који се роди у мојим плавим очима, рецесивног гена, ме богати и не жалости. Јер, могао сам имати много мање од овог, а кад тако мислим тешко да ко има више од мене, на чему бих му завидио. Волим ово Сунце, које оних 22 милиона у Пекингу не виде никада, само знају да је ту, жута тачка која пржи. А можда је она сврха живота о којој сам говорио већ само трагање за том сврхом.

Планови?

Идем дан по дан. Немојте да заборавити да Ана није планирала да истрчи без сукње. Ја нисам планирао да о њој пишем. Имаш рок до сриједе рекла је Неда. Данас је сриједа Изронила је Ана средњицом из овог мог скученог простора. Све ове године тамо је била моја подстанарка. Чудим се како је још увијек тако лијепа. Нешто има изван мене, ја не знам шта је то. Постарао сам се да Ана не постара. Ја сам ипак Доменико Маринеро, Ботичелијев ученик.

Бог вас благословио. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: