детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈ ДЈЕД

Ја од свог дједа кожун не омирисах, заклаше га усташе љета 1941. Тако је то било у вријеме Независне државе Хрватске. Свирепост, мржња, злочин, насиље и свака друга нељудскост тих хрватских злотвора имала је за циљ да усмрти што већи број Срба на територији новопроглашене фашистичке творевине. Бака је неким чудом преживјела и сачувала нејаку дјецу, три сина и двије кћери. Одгојила и извела на пут. Они се потом поженише и поудаше, изродише јој седам унука, све момак до момка: Ђорђа, Николу, Гојка, Жељка, Илију, Марка, Драгана. Окућише се и постадоше домаћини.

Сјећам се бугарења кад би бака ишла на мјесто злочина, гдје је са мојим дједом убијено још неколико стотина Срба, мушкараца из нашег краја, и знам како ми је било тешко бити са њом тога дана. И сјећам се кад сам пошао у школу па ме учитељица пита шта сам јуче радио, а ја кажем да сам чувао краве и овце. Нека су се дјеца знала насмијати, а она их пита јесу ли они чували краве и овце те они кажу да то умјесто њих ради њихов дјед. Било је и оних који су се хвалили да су донијели динар у школу, кад их питам откуд им динар, они ми кажу: „Дао ми дјед“.

И тако ја почех оплакивати свога дједа, а он ми се поче јављати у сновима. Кад сам га први пут сањао, ујутру питам баку је л’ мој дјед Ђуро има смеђе пртене хлаче које су му биле мало ократке. Она ће мени: „Откуд ја знам за те његове хлаче“. Кажем да сам га сањао и видио у тим хлачама, а моја бака одмах почне плакати и читати ми уроке јер се препадне да нешто са мном није у реду. Потом је питам је л’ ђедо имао смеђу рутљаву косу. Она се још више препадне, мислећи да се са мном нешто десило. Како су моји снови били чешћи тако су и питања била учесталија, а бака је све отвореније са мном разговарала о дједу. Једне године добијемо задатак у школи да напишемо причу о дједу. Написао сам причу као да ми је дјед жив, да је учитељ математике, да ми помаже да пишем домаће задаће и да ме учи све оно из чега имам петице, као и да он далеко путује до школе у којој ради. Затим сам написао да мој дјед има највише ђака у свом разреду и да сви који код њега заврше послије буду доктори, професори и инжењери. И још сам свашта доброг написао о мом дједу. Тај рад ми је стајао три недјеље на табли литерарне секције. Сви који су га прочитали, дивили су се мом дједу и жељели да га упознају. Чак и они који су ме добро познавали почели су вјеровати да стварно имам живог дједа.

Дјед ми је и дан-данас жив у мојим мислима и живјеће док и ја будем живио

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: