детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧОВЈЕК БЕЗ УТРОБЕ И ЖЕНА БЕЗ ПОГЛЕДА

Србима из Крајине и Милки Јована Гуслова

Она је ушла са првим путницима и сјела на сједиште до прозора чврсто држећи згрченим прстима црну ручну торбицу. Све на њој, попут торбе, било је црно сем једног прамена кестењасте косе који се отео контроли и провирио испод шала од чипке овлаш пребаченог преко косе.

Он је ушао међу посљедњим путницима и сјео поред жене у црнини прошавши кроз два вагона тражећи мјесто.

Воз је убрзавао крећући са Бањалучке станице. Све чешће се чуло клопарање точкова и гвоздени шум шина на саставцима. У сутону који се брзо спуштао пролијетале су куће са цвијетним вртовима дјелујући тако мирно као да су утонуле у сан. Већ упаљена улична свјетла треперећи у правилним низовима протицала су брзином уназад гдје су нестајала попут далеких звијезда.

Жена је гледала кроз прозор, али ништа од тог није видјела. Она више нема очи, исплакала их је већ одавно гледајући према Грмечу и Петровцу.

Зашто му у војнички ранац није ставила још једне чарапе? Зашто је заборавила да му стави изрезбарени, дрвени крст који му је поклонио друг на богословском факултету? Она је крива. Крива је што у тренутку опраштања са даном њен првенац није стискао свој крст од кога се није одвајао. Крива је, крива је...

Засузиле би очи јер срце крвари, али више суза нема, поглед је залутао негдје гледајући празно. Чује да поред ње неко дише, али га не види. Ноктима је чврсто загребала по ручној торбици и то је био једини покрет њеног тијела, нијемо - окамењеног.

Човјек погледа укочено тијело на сусједном сједишту и пожеље да ослови жену, али му се учинило да спава отворених очију, док није више осјетио но чуо лагано парање по вјештачкој кожи торбице, огуљеној од употребе. Можда она не жели причати о себи и дијелити бол са непознатим.

Није могао да се не врати у сјећање које га је повријеђивало као нож. Почињало је увијек исто, црном женском ципелом на крвавом асфалту. То сјећање ће га пратити цијели живот, гдје год био, путовао, о чем год размишљао, та ципела огрезла у крви, биће дио мисли, бића и времена. Крвава натикача згажених пета, на брзину обувена, била је посљедње што је видио од ње. Тијело јој је прво погођено гранатом, а затим су остатке уништиле гусјенице тенкова који су се са том намјером и кретали ауто-путем, оним путем за чију изградњу је добио три ударничке значке, путем због кога је крваве дланове обмотавао крпама и настављао даље не сањајући да ће се на њему просути Невенкина невина крв.

Од тада је умро изнутра.

Мртав је као и она иако има кости и кожу, утробу нема, завила се заједно са њеном око тенковских гусјеница и ту смождена чекала шмркове да је сперу, да трага о постојању и злочину нема. Слика ужаса који је пратио колону избјеглица на путу за Градишку живи у очима, уму, у сну и на јави. Човјек није осјећао мучнину и бол у утроби као некада док је размишљао о Невенки, о напуштању огњишта и празном животу јер му је душа празна, грч и мучнина су нестали, утробу више нема.

Боже, спаси душмане. Спаси оне у црним кошуљама са шаховницама на тенку и рукаву који су је мртву газили и са асфалта спрали. Они нису упознали њену светачку благост, њену доброту по којој ћу је ја сањати и памтити. Нису познавали моју Невенку сем њеног разнесеног тијела и просуте крви, а са тим призором треба живјети. Боже опрости душманима.

- Шта кажете? Упита жена у црнини мичући само уснама.

- Ништа, ништа, само сам гласно размишљао, рече човјек спуштајући главу према прсима тако да их је скоро брадом дотакао.

Она дубоко уздахну настављајући да гледа нигдје јер нигдје више није ни припадала. Била је разапета између синовог гроба и уништеног дома у Кључу и бараке у избјегличком насељу на периферији Београда у којој је живјела од социјалне помоћи са два слијепа сина. Она, кћерка амбасадора, проглашавана неколико пута најљепшом дјевојком у крају доживјела је најтужнију судбину.

Учили су је да ни у чем не треба претјеривати, да ли је претјерала предајући се цијела испуњењу жеља својих синова, изгарајући у њиховим остварењима да би им само ублажила бол због недостатка. Када је најстаријег Млађу, јединог способног у породици, спремала у рат, стријепила је да се неће вратити, да ли је претјерала у стрепњама или је то његова судбина, остао је заувијек надомак згаришта свога дома. Када га је погледом испратила сузе су кренула саме и негдје са њима је исплакала поглед, она више погледа нема, све што види празно је, празно...

Послије неколико сигналних звиждука воз се зауставио на Београдској станици.

Она , као што је и ушла, прва је изишла на перон.

Он је изашао одмах за њом и застао, скоро укопан у мјесту од шока. На перону су стајала два младића у црним одијелима. Њему се учинило да гледа једног човјека и његов одраз у огледалу.

Жена у црном им је пришла. Ни сама на први поглед није знала који од њих је Горан, а који Мирко док су се повијали да је пољубе. Мајка их је ухватила испод руку и удаљила се са њима док су бијелим штаповима полукружно додиривали плочник испред себа.

Човјек је дуго стајао и гледао за њима заборављајући да га чека једна мала соба у дому за старе и незбринуте.

Човјек без утробе и жена без погледа ништа нису рекли, ћутали су, а све једно о другом су знали.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: