(Ова прича описује судбину младог човека, поручујући како не треба живети)
Дамир умире у својој тридесетдругој години потпуно сам. Наркоман је од своје шеснаесте. Лечен је хиљаду пута, излечен исто толико. Хиљаду пута се скидао, наводно увек успешно, и увек почињао изнова и изнова. Нема му спаса. Бар тако каже, и ја бар тако мислим. Део јетре му је одстрањен. Желудац му је у потпуности уништен. Све на њему отказује. Кожа мења боју. Има хепатитис, има страшне болове. Лице му је сасушено, изборано и унакажено, несвакидашње великим подочњацима. Тело све више почиње да базди на трулеж, изгледа старије од многих стараца, изгледа као сопствена карикатура, изгледа као сопствена сенка, или као нешто што је још горе од свега тога.
Дамир има још доста тога, да ти не причам, али нема, што је најгоре, нема људе око себе. Нема апсолутно никога. Мрак поплочан мраком. Не купа се. Ни не планира да се купа. Не прича, јер и нема шта да каже. Препуштен је на милост и немилост себи. Препуштен је валу безнађа које га растура.
Свуда су га водили, док су, наравно, могли. Од манастира, комуна, од најпознатијих стручњака па до надрилекара. Сви су обећавали брз и лак опоравак, сви су обећавали све, док, заправо, нико од њих није могао ништа да уради, или он није могао ништа од тога да прихвати, ђаво ће знати.
Углавном, он се спашава тако што се лагано предаје, бори се тако што се не бори уопште. Бори се тако што одустаје од сваке борбе.
Старији је од мене десетак година. Не више. У даљем смо сродству, али ништа битно. Није ме примећивао све до недавно, до пре неколико година, само би прошао поред мене и окренуо главу на другу страну. Али то је најмање важно. Одувек је био привлачан девојкама, искључиво млађим од себе, никако својој генерацији. Одувек је био најгласнији у друштву, увек дотеран, маркантан, пун лове. Увек је фурао неки свој фазон, иако на њему, наравно, није било ништа његово. Међутим, како су му се сва врата затворила, како су му сви финансијски извори пресушили (породични спонзори банкротирали или поумирали), откако је са солидних деведесет спао на мизерних педесет килограма, одједном је почео да долази код мене, да ме посећује.
Живимо у истом селу, само нас две улице раздвајају. Обојица смо деца из града која су силом прилика морала да напусте исти тај град. Обојица смо тражили неки свој духовни мир, своје уточиште. Он зато што је бежао од других, а ја зато што сам тражио себе.
Не знам, само се појави однекуд на вратима, бане као провалник, јави се без поздрава, уђе и то је то. Тих је, преосетљив, глас му је слабашан, готово нечујан. Толико је понижен, да не можеш ни да га увредиш. Мало ме се стиди, више ме се плаши. За тили час се претвори у дете, које је у фази пубертета, док се ја, одједном, од некога ко је до недавно, покорно, са страхопоштовањем постављао питања, претворим у одраслог човека који самоуверено даје одговоре.
Разговарамо понекад. Теме су ограничене, као и његове способности да изговори нешто смислено. Нити он мени може нешто посебно да помогне, нити ја њему, али се на тренутке сасвим добро разумемо. Обојици као да је свеједно. Мене не занима шта други мисле, док њега не занима уопште да мисли, нити реално може. Као што је он навикао да слуша моју причу о срећи и вечном оптимизму, тако сам ја навикао да слушам његову причу о несрећи. Као што он равнодушно доживљава живот, тако равнодушно доживљава и смрт.
Труди се да ми смета што мање, и успева му, док се ја трудим да му помогнем што више. Не знам да ли ми успева. Не очекује нешто посебно од мене, нити има права, ни ја не очекујем нешто нарочито од њега, нити стварно могу.
Док га посматрам, као да гледам у читаво наше друштво које је у фази метастазе. Не можеш да му помогнеш, не можеш да га разумеш, можеш једино да га гледаш како цркава или да побегнеш од њега далеко, што даље. Мада ни то ништа не би променило.
Није најстрашније што нема шта да једе, најстрашније је што више ни не може да једе. Нема ко да га окупа, нема ко да му помогне, нема буквално никога. Живи сам самцијат у тој кући, насамо са неокреченим зидовима, прљавштином и паучином. Живи у тој пустари која је, до пре неколико година, била једна од најживљих кућа у селу, а сада је легло демона. Типична наркоманска јазбина, складиште промашаја, депонија људских остатака. Спуштене ролетне, све затамљено, кућа само што се не сруши, ограда срушена одавно, свуда коров, псећи измет и разбацане ствари по дворишту. Тачније отпад, мирис устајалости и очаја.
Нигде никога. Ни у кући, ни око куће, а све мање и у селу. Све напуштено, све препуштено валу времена на завршну обраду.
То село је некада представљало живот, рађање, радост, као и људи који су живели у њему. Сада представља само смрт. Тек понеки старац зашкрипи улицом, подсети на последње трзаје човечанства или малобројна родбина која долази, једном у пет година, да посети исте те старце и попише преосталу имовину.
* * *
Шта год да му дајем, он узима. Ретко када нешто тражи од мене, готово никад, али зато све што му понудим он присваја без размишљања. Не бира, а и нема неког избора. Искључили су му струју, тако да нема где ни да се окупа, а како време пролази, неће имати више шта ни да окупа.
Отац му је умро одавно. Пре двадесет година. Мајка недавно, мада је и због Дамира годинама деловала као да је на самрти. Родбина га и не гледа. За све њих он је мртав, откако су сазнали да узима херион, док сада само чекају да одраде сахрану и готова ствар. А и за ту сахрану, видећемо. Ко зна!
Случајевима као што је он нико се не бави. Пред њим су сва врата затворена. Нема будућности. Нема прошлости. Нема могућности за преображај, покајање. Он је само још један од лешева који ходају. Он је само још један од људи, који лицитирају своју смрт као у коцкарници. Човек за кога је смрт више добитак, него губитак. Човек који себе не сматра човеком.
Иако би можда још нешто могло да се уради са њим, мада сумњам, нема више коме да се обрати, нема више кога да моли. Нису му помогли ни када су могли, када је имао новац, када је био здравији и када је имало шта да се спашава, па неће ни данас када је све изгубљено, све само залудно трошење времена и санирање последица.
Уплашим се када не дође. Смета ми када стално долази, досадан је, а смета ми и када га нема, навикао сам на њега. Онда свим силама терам себе да одем до њега и да га потражим, међутим, он се баш тада појави однекуд. Само тихо покуца на врата, увуче се у кућу, извали се на пољски кревет, на кревет намењен псима и заћути.
У почетку сам га се плашио. Нисам га пуштао у кућу. Измишљао сам, којекакве, послове само да га откачим. Нисам га директно понижавао, али верујем да се осећао тако. Нисмо имали изграђен однос. Све што сам знао о њему, као и наркоманима уопште, заснивало се на предрасудама. Доживљавао сам их као звери, а не као људе. Мислио сам да Дамир жели да ме повреди, да ми нешто украде, што и није далеко од истине, док га сада, донекле, сматрам и пријатељем.
Када ми неко дође, а он се затекне ту, истог момента, или се негде изгуби, сакрије или једностано занеми. Стиди се људи. Покушавам да га представим као личност, односим се према њему као према човеку, причам људима о њему, причам како ми помаже, како је добар, међутим, он се толико постиди, да се чини као да ће да искочи из коже. Буде му непријатно, тресе се. Пре бих придобио наклоност срне или маторог вука, кога нико никада није помазио, нити нахранио, него Дамира. Толико је уништен да не може да поднесе чак ни најобичнији комплимент.
Потпуно је свестан, да су све хвале, упућене на његову адресу, лажне, а критике на месту. Преслаб је, разорен са свих страна, да готово не постоји светла тачка у његовом животу, кроз коју бих успео да провучем неку позитивну причу о њему, где би он изашао као победнк, као херој. Огуглао је на све. Не може од срца ни да се насмеје, а о некој побуни или супростављању и да не говоримо.
Скувам му тако понекад чај, однесем нешто за клопу. Док разговарам са њим, као да разговарам са празнином, као да речи ударају у зид и враћају ми се натраг. На моменте је и трезвен, тачно зна шта хоће, прича сасвим нормално. Међутим, чим се сети ко је и у каквом је стању, моментално почиње да се повлачи у себе, губи сваку потребу за разговором и напрасно мења расположења. Толико је понижен да не постоји ствар која би могла да га понизи још више. Мислим да га више вређа када га хвалим, него када га нападнем. На увреде је навикао, сродио се са њима. На подршку, очигледно, још није.
Најгоре је што је Дамир сазревао као наркоман, а не као човек. Да је почео коју годину касније, верујем да би лакше поднео све и да би се, на крају крајева, лакше скинуо. Овако је немогуће.
Покушавам да му заокупим пажњу, да му скренем некако мисли, да га забавим, покренем, било шта. Некада ми се чини као да могу да му помогнем, као да постоји неко решење, неки начин. Некад, док причамо, као да ме слуша, као да почиње нешто да се мења у њему. Ипак, након само неколико тренутака, буде још гори него што је био. Проради нека сујета у њему и почиње да ме вређа. Чим уђемо у неки озбиљнији разговор, у нешто дубље, он аутоматски крене да ми говори како је све изгубљено, како је паметније да не губим време, да гледам своја посла, да се понашам као да он није ту.
Као да му засмета када му поклоним више пажње него што је потребно, када га уважим више него што заслужује, а понекад се понаша тако да је не заслужује уопште. Каже ми да су му досадне моје приче, да их зна напамет, да их слуша откако зна за себе. Објашњава ми штурим, уличним језиком, да је његов живот само његова ствар. Објашњава ми да је његова ствар, а све време ми прича о њему, долази код мене, дави ме, као да је његов живот и моја ствар.
Изгубио је саосећање за друге, а о властитом самопоштовању и да не причамо. Осећа се код њега оно људско, бљесне на моменте, често заплаче, значи му када га загрлим или када му пребацим руку преко рамена. Но, Дамир је толико затрован, да буквално не постоји страна са које човек може да му приђе. Нема је.
У његовој терминологији не постоје појмови, попут апсурда и бесмисла, или било какве симболике која би његово постојање могла да подигне на један виши ниво. Све се своди на пуко преживљавање, на пацовску филозофију која се заснива на принципу проналажења, што боље и мрачније рупе, у коју ће да се завуче и тамо да ћути данима. Нема поистовећивања са неком вишом силом, која би га надахнула, нахранила животном енергијом, која би му улила додатну снагу. Некада се, додуше, позове на Бога, помене га, али не зато што је нешто нарочито побожан, камо лепе среће, већ зато што је од свих великих идеја само за Бога и чуо.
Или можда зато, подсвесно се нада, што још једино он може да га спасе.
Најмешнија ситуација, а уједно и најтужнија је, када Дамир, из чиста мира, почне да ми држи моралне лекције и да ме саветује да се не дрогирам. Само устане, упери прст у мене, као да сам на оптуженичкој клупи, као да сам ја наркоман са петнаестогодишњим стажом, и сву своју несрећу, сав свој бол кроз који је прошао, почне да пројектује на мене. Донекле је свестан чиме се бавим, зна какви су ми ставови, ипак, упркос свему, он преузима иницијативу и уместо за свој изгубљени живот почиње да се бори за мој.
Дамир се у тим тренуцима од некога, ко уништава себе и свет око себе, претвара у човека, који се свим силама бори за спасење тог истог света. Прича ми како жели да држи предавања о томе, да путује по Србији и да каже на почетку сваке трибине.
“Видите како изгледам у својој тридесетдругој години. Све вам је јасно…”
Док посматрам њега и људе сличне њему, видим колико човек може да се спусти ниско. Сваким даном је све неприметнији. Његово безнађе толико дуго траје, да се поодавно помирио са судбином. Чак и трагедије својих другова прихвата равнодушно, исувише лако, старачки, као да је у осамдесетој, а не у тридесетој. На моменте, као да се обрадује када чује вест о њиховој трагедији, срећан што није једини, срећан што није међу њима, а онда, опет савије главу и заћути, јер иста та судбина очекује и њега врло брзо.
Није ми јасно шта га још одржава у животу. Има све предуслове за самоубицу, а колико знам, нити ми је то некада поменуо, нити је покушавао. Када се узме у обзир шта му се све десило, шта је све преживео, никако не могу да разумем ту силу која га и даље гура напред. Други би се распали пред таквим болом, убили би се, спалили, не знам ни сам, јер не постоји мотив за који може да се ухвати. Нема те сламке. Нема тог излаза. Сви су га напустили, нема ни једног пријатеља, о девојкама може само да сања. Да је среће, да има бар компјутер, интернет, да бар мало слаже себе, да бар на одређено време скрене мисли и почне да се повезује са људима, бар виртуелно, бар тако када не може другачије.
Напротив, он је све време насамо са собом, очи у очи са ништавилом које је све горе.
Дамир је доказ да готово увек, упркос свему, побеђује живот. Тачно је да се све једном гаси, само једном. Али још тачније је да се исто то пали милион пута, безброј пута. Шта је један пад, наспрам толико летова? Шта је једна вечна ноћ, наспрам толико светлости? Да је смрт јача од живота сви они би нас одавно напустили, још за време прве кризе.
Срећом живот свакодневно, у свему, проналази додатну снагу и побеђује. Доказ за то су нова деца која се рађају, цвеће које изнова цвета сваке године, нове књиге, нови филмови, нове лепоте које нас обасипавају са свих страна. Дамир можда неће преживети, али сећање на њега свакако хоће.
Ако сам нешто научио од њега, онда сам научио како не треба живети. А то је, у сваком случају, најбоља лекција коју сам могао да добијем од некога.
Ако још неко то схвати, његова жртва неће бити узалудна.
