О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ОЖИВЕЛА КЊИГА

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОЖИВЕЛА КЊИГА 

(Роман “Моја браћа Давид и Голијат”, Владислава Радујковића  у издању Књижевне радионице Кордун, прво издање, 2014, штампа Графичар Ужице)
 
Илија Шаула

-         Ово је роман о моралу, снази и вољи народа и спремности којом се трпе све подвале и неправде, насупрот љубави коју нам је Бог наменио.


Отац Владислав Радујковић аутор, вођен је руком судбине да би се сусрео са књигом која му је створила идеју и помогла  да напише роман Моја браћа Давид и Голијат. Као да је био одређен пре него што је рођен да се нађе на датом  месту у заказано време да би узео оно што му је судбина наменила.
Дошао је у посед књиге. Чије књиге? Можда ју је баш он сам написао у неком прошлом животу и пустио је да живи све до времена кад ће поново да се сретну.
Да ли је ово роман о књизи или садржају из једне прадавне књиге, није толико важно знати. Ликове које сусрећемо у њој могли би упоредити са ликовима из неког другог времена, дешавања која су обележила далеку историју, али догађају се и нама у овом времену.
Чак је и сама књига жртва страдања, али њен прах васкрсава љубављу оних кроз које се јавља и остварује.
Могло се догодити да књига не оживи и да још чека на сусрет са својим аутором. Да ли је Владислав био мудрији или срећнији? Бог је дао свој промишљај и по њему је поступљено.
Важно је да књига читаоцу јасно даје до знања да живот није пуста игра и шала, али исто тако нам говори да је живот уједно тежак и леп. Ми се хватамо за доброту између те лепоте и тежине, она нас држи и води Божијом руком до врата вечности.
Када се студиозније прочита ова књига, може се увидети колико у њој има ауторовог живота у неком прошлом времену подједнако занимљивом за њега као и у овоме садашњем. Запањујуће је то да се данас не може ништа много више рећи него пре три хиљаде и више година. 
Свако од нас би очекивао од свештеника књигу о религији, о великом суду и страдању господа Исуса Христа. Владислав се усудио да искорачи и да нам готово библијски садржај преведе у роман који  говори  о моралу једног времена у ком је сазревао модел љубави, доброчинства, борбе, наде, милостивља, опроста греха, модел који је сакупљен и изнедрен у говору на Гори из ког се родила вера у  спасење, с надом да га пуним срцем живимо.  Потврдио је бесмртност књиге, истине, коју ни НАТО бомбе не могу разорити. Није се аутор плашио да ће некога изневерити већ наградити јаким моралним вредностима.
У роману Владислава Радујковића доживљавам без мантије, као младића, студента у размишљањима како да постане паметнији од свог учитеља. Не свесно је тако дошао у прилику да побеђује самог себе. Тад Владислав почиње да осећа само један извор, божанску љубав из које плени инспирацију и почиње да боји свој свет и своје писање. 
Платио је цену, није остао ником дужан, али зато зна да носи свој крст и упућује  читаоца како да носи свој.  У томе је снага овог романа да укаже на једнакост, да укаже на то да дрво прави исти хлад за вредног неимара и дрвосечу који ће га посећи, да сунце једнако сија на сваког од нас, да смо му сви једнако блиски и краљеви и принчеви и дворске луде и ратници и сиромашна раја.
Сви у срцу носимо божју вољу и сви смо у стању једни другима да помогнемо, највише властитим примером, можемо мотивисати ближњег да заједно чинимо добра дела, зато Господ  говори да смо сви браћа и сестре  јер смо од једног оца.  

Са задовољством препоручујем  роман  Моја браћа Давид и Голијат и захваљујем се аутору на уложеном труду што га је изнео пред нас. Очекујем из те мудре и паметне главе још много радова која ће расветлити бар део мрака који чучи у људима. 
Хвала оче Владиславе. 


Роман се може наћи у продаји у књижарама издавачке куће Катена Мунди која је била издавач другог издања овог вредног романа, кликом на слику, књигу можете поручити он лајн. 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"