Марко је крајем јуна ове године уписивао студије глуме. Повео ме са собом како бих му био нека врста моралне подршке на пријемном. Ово сада му је био први покушај а како ствари стоје и последњи. На путу до факултета драмских уметности зрачио је свом позитивном енергијом овога света – имао сам утисак као да се читава васиона окреће око њега, као да све може. Завидео сам му као ретко коме. Ипак, када је изашао из маленог амфитеатра погнуте главе било ми је јасно да је тек још један залутали каменчић одваљен са стене времена, бачен далеко, ко зна где…
Жалио сам га као ретко кога…
Гледао сам два потпуно различита лица једног истог човека у једном истом сату. То никако нису били исти људи. Онај пре пријемног је био апсолутни владар универзума, најдуховитији човек на свету, тип способан да мења изразе лица и боју гласа сваке секунде, а онај после нешто најмрачније што сам у животу видео. Пре пријемног је лебдео на крилима своје савршености, причао ми је са којим ће све редитељима сарађивати, показао ми је успут неке сценске покрете, чудио се како још увек није одиграо ни у једном филму, а након тога је само утихнуо и промумлао како он није за глуму, како је од самог почетка био свестан да неће успети и нагласио ми је да ионако, да би се прошло, треба дебела веза…
То никако нису била два иста човека. Са првим сам поносно дошао у жељи да нас сви виде, са другим сам стидљиво побегао настојећи да нас нико не види. Пре пада причао ми је како сам ја његова талија. Након пада ми није причао ништа. Пре пада је очекивао да ће му моје присуство помоћи. Након пада је закључио да нико не може да му помогне. Повео ме заједно са собом да прославимо а остало нам је само заједно да тугујемо. Он због неуспеха на пријемном и због целог света а ја само због њега…
Док смо се враћали гледао ме прозирно све време, као да гледа кроз мене и након дугог ћутања ми се обратио:
- Стефане, ти ниси свестан, овим падом пао је читав мој сан, читав мој живот. Три године дајем прву годину права. Када сам дошао у Београд омануо сам због девојке, прошле сам се саплео зато што ме иста та девојка оставила а ове зато што сам спремао овај јебени пријемни за глуму?! Шта даље?! Да останем овде и да црнчим на грађевини, или да се вратим кући маторцима на гајбу и да ми униште и ово мало самопоуздања што ми је остало. Пре сам бар свирао гитару, веровао сам да могу нешто да урадим – имао сам мали бенд, пријатеље а погледај сада?! Имам 25 година, без кинте сам, пун курац проблема и ништа више?!Било би ми најпаметније да се убијем, него ме и то мрзи. Теби је бар лако, ти имаш писање, ти имаш себе, док ја немам ништа… -
Објашњавао сам му да није страшно што је пао на пријемном и да ће пробати следеће године. Објаснио ми је да није страшно за мене и да ће следеће године пробати херион, ако пре тога не проба да се обеси, пошто о глуми неће више ни да размишља. Рекао сам му да то може свакоме да се деси и да је пад саставни део живота. Рекао ми је да је свестан да то може свакоме да се деси, али да се ето, ипак, тренутно дешава само њему. Признао сам му да ја немам храбрости чак ни да се појавим испред комисије а камоли да положим пријемни и да изађем на сцену. Признао ми је да му је доста свега, да ме није питао за мишљење и да му није потребно ничије сажаљење као ни неко ко ће нон-стоп да му прича шта је добро а шта не…
- Ти бре не знаш како је мени. Немаш појма. Зато ми само сереш овако и продајеш ми те напамет научене фазоне. Није ти бре живот социологија. И најгори дебил уме да схвати проблем, ал’ дај ми га реши. Ја откако знам за себе имитирам живот. Прво задовољи родитеље, послушај наставнике, попуши курац овоме, дај дупе ономе – када ћу бре себе да задовољим?! Када?! Пуцам од напетости свакога дана. Једем се изнутра. Дрка ме код год стигне. Дркају ме са свих страна. Кретени из моје генерације машу ми купљеним докторатима са приватних факултета. Све сами менаџери, курци палци а шта сам ја?! Теби је бре лако, ти пишеш, зајебаваш се а погледај мене… -
Одустао је од глуме заувек. Ионако би му било превише да глуми и на сцени и у животу. Углавном, професори су га убили у појам. Разбили су му сујету у тих пар минута и спустили га на земљу где му је уосталом и место. Неки познати глумац у кога се Марко до тога дана клео постао му је смртни непријатељ. Толико га је изгирао пред свима да се овај заклео у своје најмилије да никада више неће погледати ни један његов филм. Није му дозволио чак ни да заврши монолог пошто је, на самом старту, направио неку почетничку грешку. Није, јадник, ни знао да је то грешка па се одмах посвађао са њим. Да ствар буде још гора мислим да је био у праву, али сада је сасвим свеједно, нису га примили…
- Не знам шта ћу са собом. Јебеш пријемни. Није проблем пријемни. За шта се год ухватим не иде ми. Не могу више. Јебеш и таленат и све остало када немаш где да га пласираш. Људи мисле да је све савршено, да сам срећан, али немају појма како је мени изнутра?! Фолирам се пред њима. Продајем им фазоне и глуматам успешног момка. А да ме питају шта сам добро урадио у животу не бих знао шта да им кажем. Теби је лако, ти пишеш за себе, људи те воле, док ја увек, али увек, глумим за друге иако, у ствари, још нисам одиграо ништа, ни једну једину улогу… -
Док сам слушао његову јадиковку закључио сам да он има далеко већих проблема у животу од пада на пријемном. Евентуални упис на академију би све то само заташкао на одређено време. Придобио би родитеље и фамилију да наставе да га финансирају. Постао би и званично уметник тако да би сама та чињеница оправдала све грешке које је направио у животу. Кад мало боље размислим за њега је, као и за већину, упис на факултет најбоље бекство од одговорности. Нова животна страница изговора пред родитељима и околним светом а и карта да се младост продужи још мало, бар још коју годину више…
- Пун ми је бре курац свега. Не могу више. Немам коме да се пожалим а и оне људе који ме капирају нико не капира тако да су и они у сличним говнима као и ја. Сви бре дркају неку своју причу, све сами генијалци а ја?! Шта да радим ја?! Да се вратим у провинцију, да поново почнем да се затварам у четри зида и да варим марихуану са локалним кретенима. Уз то и да наватам неку клинку која је тек прославила малу матуру и да јој држим предавања о смислу живота. Ма јебе ми се нешто и за то. Док је теби лако, ти пишеш, заболе те… -
Нису га примили, као ни било кога другог из те групе која је полагала пријемни првог дана. На почетку ми се чинило, пре него што су почели да улазе, да ће сви да прођу. Међутим, чим су почели да падају један за другим било ми је јасно да неће да положи нико од њих. Узгред, осећао сам се најслободније међу њима, некако издвојено. Што је и нормално, јер ништа што се дешавало није имало директне везе са мном. Нису могли да ме оборе, јер нисам ни учествовао. Нису могли да ме дисквалификују, јер нисам подлегао њиховим правилима. Нису могли да ме убију у појам, као остале, јер питање животног става је ствар личног избора а не наметнутих околности…
Углавном, у тим моментима, добио сам апсолутно све само зато што нисам очекивао апсолутно ништа. Било ми је свеједно, иако сам сваки трен проведен са њима доживео као награду. Било ми је омогућено, стицајем околности, да се нађем међу њима и да пратим њихове реакције. Ослушкивао сам молитве, тумачио сам покрете, учестовао сам прво у појединачним еуфоријама а затим и у заједничкој патњи… Видео сам толико животности, младости и лепоте у свему томе само зато што нисам био оптерећен морањем. Видео сам све, док, у ствари, када се завршио упис, није требало да видим ништа, попут осталих, заслепљених привидним поразом. Видео сам све оно што они нису могли, само зато што свет нисам гледао њиховим очима…
Кажу да пролазе само најбољи. Не знам, нисам баш сигуран, јер тога дана, по мом мишљењу, сви су били најбољи а опет нико од њих није прошао. Излазили су поражено један за другим. Ређали су се холом као покошени. Све њихове наде одједном су загорчиле и промениле боју. Воља и ентузијазам су нестали и претворили су се у пакао. Додуше било је и оних које је било баш брига, али, углавном, великој већини није било свеједно. Најтужније у свему томе је што нико од њих није признао да није довољно радио, или да није довољно талентован, већ су се сви, сви до једног, позивали на недостатак среће и на вишу силу…
И заиста, изгледа да постоји извесна линија која раздваја срећу од несреће. Та линија се зове тренутак. Никада у животу јој нисам био ближи и никада је нисам мање разумео. У суштини, када човек мало боље размисли, срећа не постоји. Не. Постоје само путеви који воде до ње. Срећа је само име, или изговор за нешто што се десило, или за нешто што је могло да се деси, а није. Позивати се на срећу и на вишу силу ионако је најбезболнија варјанта јер нас се не тиче. Позивати се на нешто друго, на нешто што зависи од нас, итекако боли, јер смо сами одговорни. Док овако, кривац је увек неко други…
Комисија састављана од глумаца је свакоме од њих пронашла неку замерку. Професионалци ионако увек траже мане, да би некоме помогли, а лаици врлине, да би себи помогли. Ови први да би критиковали а ови други да би величали. Узгред, аматеризам је неупоредиво јачи само зато што се заснива на слободи, док се све остало заснива на морању. Аматеризам је ствар човека, док је професионализам ствар система. У првом увек ти бираш, док у другом увек тебе бирају. Ово прво могу да раде сви, апсолутно сви, док ово друго могу да раде само одабрани. Како на сцени, тако и у свему осталом…
Жао ми је само што мој другар није схватио да падање на пријемном, не значи и падање у животу. Кредибилитет за нешто није само ствар друштва, већ и ствар личног избора. Ја можда не знам да пишем, али ми нико неће забранити да пишем. Исто тако и ови људи можда заиста не знају да глуме, али то нико не може да им забрани – осим њих самих. Узгред, ја нисам почео да пишем да би ме други прихватили и разумели, већ да бих сам себе прихватио и разумео. Нисам почео да пишем да бих ослободио друштво, већ да бих ослободио себе од стега истог тог друштва. Тек онда сам кроз ослобађање себе почео да ослобађам и друштво, бар симболично. Ако ови људи траже признање у свету непризнања то је исто као када бих ја настојао да одржавам књижевне вечери у дискотекама, теретанама, или у коцкарницама. Можда бих и извукао неки аплауз, али врло вероватно да бих пре извукао батине…
Нико нема тапију на уметност. Уметност није само наука, већ и слобода. Уметност се не задаје наметнутим формулама, она се ствара. Најважније правило је да не постоје најважнија правила. Да сам чекао да будем признат никада не бих био признат. Да сам чекао да други кажу да сам добар никада не бих био добар, јер ми то никада не би ни рекли. Одувек сам, у свему, био субјективан. Не постоји јача објективност од субјективности. Док је ова прва апстрактна и тиче се формално свих, ова друга је стварна и тиче се само једне особе. Не постаје човек глумац када добије диплому и када му други кажу да је глумац, него тек онда када он поверује у то, уколико некада уопште и поверује…
Мој другар је све до сада био у животу само никада није био свој. Док ја до сада нисам био ништа у животу, али мислим да сам и даље свој. А доказ за то је слобода мисли и способност да непрекидно стварам, потпуно независно, а не да чекам да ми неко други то омогући. Живот није чекање посебних момената који ће да нас прославе, већ стварање таквих момената. Живот се не чека, живот се живи а све што се покупи у међувремену чиста је премија. Како у уметности, тако и у свему осталом…
Да сам чекао на другога кривио бих другога, док овако могу да кривим само и једино себе?!
Или да величам?!
Видећемо…
