Откако знам за себе знам и за њега, можда и дуже. Најбољи другови смо још од детињства. Рођени у истом граду, завршили исту школу, део истог друштва. Људи су одувек причали о нама у множини. Где је био он, ту сам обавезно био и ја. Све значајне моменте у нашим животима провели смо заједно. Носили смо исте патике, волели исте девојке, навијали за исте клубове. Све исто, готово идентично, само смо ми, у међувремену, постали различити.
Фотографије и даље памте заједничка летовања, зимовања, рођендане, јер ми смо их, нажалост, потпуно заборавили.
Сада је он менаџер једне познате фирме, њен стипендиста на приватном факултету, део елитног друштва, власник најновијих аутомобила и брендиранх одела, а ја тек писац у настајању, без динара у џепу. Два потпуно различита света. Тамо одакле ја, свим силама, бежим, он већ самоуверено влада. Тамо где он има специјалне ВИП пропуснице, ја не смем ни да привирим. Оно што код мене изазива најискреније дивљење, код њега изазива најискреније гађење и обрнуто.
Последње године нашег дружења биле су ужасне. У његовом друштву сам се осећао као у најгорем затвору. Подрхтавао ми је глас. Неретко се дешавало и да заплачем од силног притиска који је вршио на мене. Шта год бих рекао, њему или било коме, он би то истог момента исмејао. Одувек сам био инфериоран у том односу. Све је морало да буде по његовом. И када се нисам слагао, само сам покорно, по навици, климао главом. Био је далеко самоуверенији и практичнији. У сваком тренутку је тачно знао шта хоће, за разлику од мене.
Доста ми је и помогао, додуше помогао сам и ја њему, само што се туђе више памти него своје. Туђе је награда. Наше се подразумева. Туђе је дар са неба. Наше је само добро одрађен посао и ништа више.
Дуго нисмо били у контакту. Неколико година можда. Једноставно су нам се путеви мимоишли и свако је кренуо на своју страну. Нисам више могао да трпим његове увреде, а њему се смучило моје жаљење. Он се посветио освајању финансијских врхова, склапању ексклузивних послова и не знам чему, а ја освајању књижевних врхова, склапању реченица и видиш већ чему. Почео је да се бави приватним бизнисом веома озбиљно. Преузео је све те менаџерске фазоне у комуникацији, начин пословања постао му је начин живота, а уместо речима споразумева се са људима новцем.
Нисам га се никада стидео таквог, напротив, стидео сам се себе док сам са њим. Све време сам се прилагођавао. Одлично сам знао шта жели да чује. Док сам причао како њему одговара, вређао сам себе, када сам почео да причам оно што мислим, то је почело да вређа њега. Осећао сам се као жена, у поодмаклим годинама, која покушава, на све могуће, начине да спаси брак од уништења. Глуматао сам да је све савршено. Повлачио сам се, као одговор на сваку његову провокацију. Нисам му враћао ниске ударце, само сам ћутао и трпео.
Највише ми је сметало, у нашем односу, то што му све смета. Пљувао је по свему што га превазилази. Његов реализам је за мене био примитивизам, исто као што је, за њега, мој идеализам био чиста фикција. Уместо да се загледао у своју будућност, он је све време прогнозирао моју пропаст. Уместо да ми је веровао као пријатељу, он ми је све време врачао којешта. Подучавао ме, држао лекције, причао о животу, радио је све то за моје добро, како ми је говорио, стварајући утисак да је моје добро за њега највеће зло!
Нема горег осећаја, него када те и најгори непријатељи, више цене од најбољих пријатеља. Они те бар искрено мрзе, онако до краја, без задршке. Док те ови неискрено воле. Са првима можеш лако, не очекујеш ништа, а увек си спреман на све. Док је са овима теже, никада не знаш на чему си.
Велика је ствар када схватиш да ти неки људи уопште нису потребни, да ти само сметају и да гурају твој живот на другу страну. Заправо те коче, замарају, вређају те и док те хвале, извлачећи оно најгоре из тебе. Уместо да се бавиш собом и људима до којих ти је стало, мораш да се бавиш њима, да одржаваш стара пријатељства од којих имаш више штете него користи.
Зашто уопште неговати такве односе? Зарад лажне љубави, да се кочи истински развој?
Зарад давно потрошене прошлости, да се жртвује блистава будућост која тек треба да уследи.
Зашто да се клањамо некоме, када дубоко у себи осећамо гађење? Зашто да негујемо оно што је одавно увело? Зашто да улажемо у однос где све губимо, а понајвише себе.
* * *
Недавно смо се срели и разговарали о издавању моје прве књиге. Деловао ми је пријатељски настројено. Напокон ми је признао да сам талентован (све ове године нисам био?!), док је за себе рекао да има моћ, што је, како је закључио, савршена комбинација пословног успеха. Објаснио ми је да књигу продаје дизајн, квалитет корица, јачина наслова, док је име писца на, сасвим солидном, десетом месту. Притом је самоиницијативно желео да ми пронађе спонзоре или, најзад, да ми он буде спонзор, његова фирма!
Наивно сам насео на све то, заборављајући да ме је до сада израдио бар хиљаду пута на сличан начин и да је исто толико пута исмејао моје писање. Једном ми је у шали рекао, да га је срамота то и да чита, а камоли да пише, да му не пада на памет ни да се бави правим писцима, а камоли мноме.
Но, веровао сам да се променио и поред свега што сам раније доживео. Након извесног времена ме позвао на свој рођендан, уз образложење да ћу имати прилике да упознам људе који ће да финансирају моју књигу. Као да његов рођендан није сам по себи довољан да се видимо.
Закупио је малу салу хотела Фелицитá у ужем центру Београда. Платио је неколико полуголих девојака да шетају около и испуњавају жеље гостију. Не само да су девојке биле малолетне, већ је међу гостима било неколико млађих момака. Већина њих још није стигла ни да прослави пунолетство, али су зато стигли да добију своје лично обезбеђење и све привилегије које иду уз то.
На рођендану их је било свега двадесетак. Сви су били верзирани, углављени негде, обезбеђени још пре рођења, тако да се, судећи по аутомобилима који су били поређани испред, чинило као да Уједињене нације имају редовно заседање, а не да мој друг из детињства слави двадесет и неки рођендан. Свако од присутних је имао неку своју богаташку причу или ћалета на високом положају, или приватни бизнис у својим рукама, или неку јаку везу која ће, кад тад, затребати. Причати са њима о књижевности и очекивати финансијску подршку, слично је као и правити бизнис са ескимима око уградње клима уређаја и фрижидера на Северном полу.
Не волим такве људе. Нисам члан клуба њихових обожаватеља, али ко још мене пита за то. Узгред је мој пријатељ, као што се и очекивало, желео све присутне да импресионира, а у таквим круговима, уз импресионирање једних, обавезно иде и понижавање других.
Мислим да је дуже припремао рођендан него све испите на факултету заједно. Тачно се знало где ко седи, са ким и да ли уопште седи. Мени је без икакве раније најаве, додељена улога конобара јер се, наводно, један његов ортак који је био задужен за служење, разболео.
Гле чуда, вероватно је тај тип имао излив лењости у мозак, а ја сам му најближи, тако да је претпостављао да ћу без размишљања пристати и да се нећу наљутити. И био је у праву, бар делимично, бар за ово прво.
Све сам био у животу само никада нисам био конобар и проститутка. Те ноћи сам био једно, а мало је фалило да постанем и оно друго. Не стварно, не познајем пића и правила служења, не познајем људе које служим и одувек ме је вређала та лажна понизност угоститеља зарад некаквог бакшиша. Најгоре је, што је све време у ваздуху лебдела мисао о књизи и свест, да ћу некада у животу морати да пристанем на компромисе како бих преживео. Е, те вечери је, мислио сам, била идеална прилика за то.
Срећом, погрешио сам...
Када сам ушао са првом туром пића у салу, било је свега двадесет столица. Све су биле попуњене, тако да је било потпуно јасно, да је цела ова представа изрежирана. Ишао сам сасвим пристојно, од једног до другог госта и служио их ненаметљиво. Мој пријатељ се за то време није сетио ни да ме представи. Само је заповеднички климао главом, што је ваљда значило или да је посао добро одрађен, или да му се губим са очију. Потпуно ме је искључио из друштва. Не само да нико није обраћао пажњу на мене, него су ме до те мере игнорисали, да ми се на моменте чинило као да не постојим.
Осећао сам се као бедник. Осећао сам се бедније од бедника. Њихова појава и понашање, испровоцирали су оно најгоре у мени. Није се ту радило о комплексу сиромаштва и пробуђеној сујети због непримећености, већ о потреби да се не понижавам пред другима и одржим неки ниво. Осетио сам како су ме све време анализирали погледима од главе до пете и како су ме, вероватно, сврставали у одређене категорије. Почињали су од марке патика, а завршавали са марком мобилног телефона. Неки су ме, сасвим сигурно, и њушили успут како би одредили који парфем користим.
За њих све има статусно обележје. Сваки детаљ. Од места на која се излази, па до музике која се слуша и људи са којима се дружи. Просто ми се згадило њихово научено држање, нападна спонтаност и шаблонски хумор који, наводно, треба да поправи атмосферу док је, у ствари, само неповратно погоршава.
Знао сам да је екипа са рођендана навикла на персирање, на строгу дистанцу са особљем и на инфериорне погледе подређених. Навикли су да их служе понизни полуидиоти који би се одрекли и најелементарнијег достојанства, зарад најобичније напојнице. Но, ако сам њему пријатељ, не значи да сам и њима. Ако већ продајем свој рад, не значи да треба да продам и себе. Дрзнуо сам се у моменту, променио сам став, сетивши се ко сам и за какве се вредности борим. Почео сам да се понашам ексцентрично, стављајући себе у први план. Мој егоизам је био само одговор на њихов елитизам и ништа више. Нагло сам повисио тон, степен изнад осталих, спуштао сам им погледе заједно са пићем и понашао се тако, као да радим најважнији посао на свету!
- Ко вас бре јебе – мислио сам у себи – ко вас јебе. Сада вас гледам овако, очи у очи, и никад више. Не знам ни ко сте. Ни како се зовете. Ни ко стоји иза вас. Нити вас ја занимам, нити вас занима да ми се представите. За вас сам само један обичан бедник који треба да вас служи и да вам се диви! Ништа више! Пролазићете поред мене у блиндираним мерцедесима, никад сами, увек са батинашима и професионалним обезбеђењем. Посматраћете ме кроз затамњена стакла. Посматраћете ме, или ћете само окренути главу на другу страну. Односићете се према мени и према људима којима припадам, као према марви. Предодређени сте да владате, да се иживљавате, да људима исисате и последњу кап крви. Е видите, ја нисам предодређен да вам служим. Нисам, мајку ли вам вашу пљачкашку… -
Страшно им је засметало све то. Навикли су на апсолутну понизност, тако да су настојали да остану опуштени и не исказују емоције. Научени су да је грех да се јавно износи проблем, јер се тако разбија илузија о савршеној забави и проводу. Проблеми се, по њиховој логици, решавају иза затворених врата, пре тога се само сумирају утисци.
Неки су се трудили да не обраћају пажњу на мене, неке сам и придобио својим дрскошћу, препознали су се, док су ме остали схватали озбиљно, све дотле док нису видели изразе гађења на слављениковом лицу. Након тога су и они почели да се иживљавају. Шта год да сам рекао, они су исмејали и преокренули у своју корист. Збијали су шале на мој рачун, провоцирали ме и подсмевали се свему ономе што радим. Био сам на њиховом терену и сви моји аргумент су, наспрам њихових, били унапред осуђени на пропаст. То је као да људождерима, из неког афричког племена, држиш предавања о вегетеријанству или о хришћанском посту. Можеш да будеш, не знам колико у праву, није то проблем, али бићеш још те вечери на њиховој трпези, као што сам ја тада био, што већ јесте.
Мој пријатељ, сада већ бивши, као врхунац свега је замолио присутне, да приложе добровољне прилоге на сто, по принципу ко колико може и да тим гестом подрже моје стваралаштво. Гости су као суманути почели да ваде новац и да га еуфорично бацају ка средини стола. Неко је бацао евре, неко динаре, док је неко бацао сир и саламу као да се ради о изгладнелом псету, а не о човеку. Остали су се саможиво смејали, гледајући у мом правцу и ишчекујући моју реакцију.
Уместо суза, туче или евентуалног бацања на сто, како бих што пре покупио новац и храну, што су највероватније очекивали, добили су најшири могући осмех на свету и кикотање онако на сав глас. Нису имали појма колико велику услугу су ми учинили. Био сам почаствован тим њиховим гестом, просто озарен што нисам испао таква џукелетина као они. Чињеница да не зависим од њих, да могу да одем и залупим вратима кад год хоћу, ме је учинила још јачим. Доказали су ми да сам и без пара Неко и Нешто, да је истина све оно што пишем, чим су ми дали тако велики значај и направили читав спектакл да ме униште. Већи комплимент нисам могао да добијем и тешко да ћу га икада више добити у животу.
Очекивао сам да ме пребију. Очекивао сам да ме развале од батина још те ноћи. Толико сам био уверен у то, да ми је, напросто, било криво што се није десило ништа озбиљније. Није опасно када те пребију као личност, као име и презиме, као човека, опасно је када те пребију као део масе, као анонимог кретена који се случајно нашао ту. Што су циљеви батинања већи, то је бол мања, без обзира на последице. Нисам мазохиста, нема то везе са тим, али ако су батине услов да се човек супростави понижавању и неправди, први пристајем на то. Смрт и жртвовање су ионако, један од првих предуслова за вечни живот, после иде све друго.
Што се екипе са рођендана тиче, као и мог бившег пријатеља, тешко да су схватили да је писање, односно уметност, терен слободе само реткима доступан. Али нема везе. Добро написана прича или песма, отвара врата, у људском смислу, више, него сви њихови пројекти заједно. Када кажем врата, мислим на срце, а када кажем пројекти, мислим на профит. Писање је игра вечности, док је бизнис игра тренутка. У писању нема трошења. У бизнису је све трошење. У писању путем универзалних симбола можеш све и са свима, у бизнису је неважно колико си направио, ако останеш без пара нико си и ништа. Писање те истински приближава људима. Бизнис само привидно. У писању нема нестанка, остајеш и када одеш. У бизнису се он, кад тад, подразумева, неминован је.
Па ти сада види шта ћеш да изабереш?! Мој одговор већ знаш.
А нажалост и њихов.
