детаљ слике: Крк арт дизајн

Синиша Соћанин: ЉУДСКЕ БОРБЕ, ЛАЖИ И ЛЕПОТЕ БОЉЕ СЕ ВИДЕ У МАЊИМ СРЕДИНАМА     

Синиша Соћанин пише за децу и одрасле, прозу и драмске форме. Прва књига, збирка прича „Три реда зуба” објављена му је у едицији Прва књига Матице српске (2002) и од тада редовно објављује у књижевним магазинима. Објавио је романе „Бандоглавић Страхиња” (роман за децу, Лагуна, 2018), „Убисвет” (Лагуна, 2019) и „Мапа опроштаја” (Лагуна, 2022).

Синиша Соћанин - књижевник

Књижевна радионица Кордун

Разговарала Слађана Миленковић

Фото Слободан Никшић и Драгана Соћанин

Преузето од:SIRMIUMINFO

Рођени сте и одрасли у Сремској Митровици. Ваш последњи роман „Мапа опроштаја” прати доживљаје Димитрија, младића који се враћа у свој родни град, Митроград, након завршених студија. Да ли је Митроград Сремска Митровица? Какве Вас успомене вежу за Митровицу?

Митроград и јесте и није Сремска Митровица. Јесте, зато што сам замишљао њене улице и тргове док сам писао роман, а имао сам је на уму и кад сам осликавао општи менталитет људи, споредне ликове и атмосферу. У исто време, Митроград није Митровица, зато што су ликови, догађаји и историја града у роману готово потпуно измишљени. Осим тога, слична плејада карактера може се срести у свим малим местима широм света, као и сличне или сродне приче. На крају, роман није о Митрограду, него о људима и стварима које се, верујем, дешавају свуда. Те људске борбе, похлепе, лажи и лепоте се у мањим срединама само боље виде, јасније оцртавају. Иначе, Митровица није само мој родни град, за који ме вежу неке успомене. Ту су се десиле све главне ствари због којих сам то што јесам. Довољно често долазим - да се и даље дешавају.

Књига „Мапа опроштаја” представљена је у неколико градова у Србији, у Београду, Новом Саду, Новом Пазару, Нишу, па и у Вашем родном граду. Какве утиске носите са промоције у Сремској Митровици?

Био сам код куће, међу пријатељима, и то се осетило у тону и ширини разговора. Верујем да су такав доживљај имали и гледаоци које не познајем. Чини ми се да смо могли да ћаскамо до касно у ноћ.

Стил Вам је живописан и хумористичан, а ликови су занимљиви и аутентични. „Мапа опроштаја” је оригиналан и маштовит роман, у којем комбинујете елементе драме, комедије и магијског реализма. Укратко га препоручите публици за читање.

„Мапа опроштаја” је једна од оних књига за које је тешко у пар речи рећи о чему се ради. Просто, свашта се ту дешава. А опет, није тешка за читање, напротив. Од читалаца добијам коментаре да је урнебесна, „луда вожња”, да је осећај позитиван, иако се бави озбиљним стварима. Низ необичних догађаја доводе Димитрија, помало уображеног младића, до неких нових истина о његовој породици, граду и њему самом. Димитријев пријатељ вајар има нека сумњива посла с локалним властима, што се претвара у сатиричну причу о односу уметности и власти. Делује као да је град поседнут духовима, па је ту и мистериозна девојка која Димитрија увлачи у сеансе и ко зна шта још. И све је повезано. Роман се одмотава и мења до задње реченице.

Сва три Ваша романа објављена су у издању „Лагуне”. У претходном роману „Убисвет”, који је рецимо криминалистички трилер, причате о емпатији и о томе како конзумеризам уништава људскост у савременом свету.

Управо тако, мада ништа од тога није тако речено у роману. Идеја ми је била да напишем узбудљиву причу с чудним убиствима, паром инспектора, опасним главним зликовцем, истрагом и обртима, а да морална и социопсихолошка питања која покрећем буду уткана у радњу, а не ауторска наклапања.

„Мапа опроштаја” је била у ширем избору за НИН-ову, а потом и у ужем избору за награду „Београдски победник”. Сви Ваши романи били су у изборима за награде.

„Убисвет” је био у финалу за награду „Стеван Сремац”, „Мапа” је била у том ужем избору, а „Бандоглавић Страхиња”, роман за тинејџере, у финалима за скоро све значајне награде за књигу за децу. Прија ми то што критика добро прихвата то што пишем, не знам шта друго да кажем.

„Бандоглавић Страхиња” је вема много читан и данас..

Тајна тог романа, чини ми се, је у томе што се бави стварним питањима која себи тинејџери постављају, када гледају свет својих родитеља. Такође, и „Бандоглавић” је узбудљива прича, са мистеријом и елементима крими романа, али смештена у школу. Притом се једнако обраћа и деци и њиховим родитељима.

Ви сте у раној младости глумили у митровачком тетару, студирали сте психологију, Колико је све то помогло у писању? Пишете и драмске комаде, Ваш еколошки комад за децу „Господари метле” била је најгледанија представа за децу позоришта „Добрица Милутиновић” у нашем граду. Комад за децу „Петрарка” био је на репертоару истог позоришта неколико година, почев од 2017.

Мој ауторски сензибилитет је великим делом обликован у позоришту, где сам провео добар део младости. Можда зато критичари хвале дијалоге које пишем. Све што сам написао, могло је бити и драма. Све је помогло. Позориште „Добрица Милутиновић” је моја кућа, као што је Митровица мој град. Кључан утицај на мене као писца имао је заједнички рад на конкретним стварима с конкретним људима, живот и искрено бављење уметношћу с паметним, поштеним и вредним ствараоцима, а кључне ствари су се десиле у то време, у том позоришту.

Синиша Соћанин (фото: Лагуна)

Имате ли узоре?

Управо сам их поменуо. Остали, као што су Шекспир, Бекет и Маркес, има их много, могли су да претпоставе да ће у Сремској Митровици утицати на тако неког као што сам ја.

Шта сте читали док сте као дечак живели у Митровици? Шта сад волите да читате?

Почело је од научне фантастике. Наставило се фантастиком. Онда сам случајно, на дечјем одељењу, узео књиге за одрасле Антоана де Сент Егзиперија. Мислим да су су тамо биле грешком, због „Малог принца”. Био сам опчињен, иако ништа нисам разумео. Данас читам све што ми падне шака, с тим да сам лак на одустајању - ако ми се чини да је прича лажна, да је насилно прежвакавање тема које би можда могле бити актуелне или без додира са животом или стварне емоције.

Како сте почели да пишете? Шта вас подстиче?

Био сам узраста Страхиње из мог тинејџерског романа, дакле негде око шестог разреда. Прочитао бих нешто, свакако је то био сај-фај, књигу или причу из магазина „Сиријус”, па сео да и сам пишем о путовању кроз време, авантурама у свемиру и слично. То је тренутак када сам заиста схватио да се речима могу стварати нови људи и светови и да ме то привлачи. У ретким приликама када смо на часовима српског имали слободну тему за састав, користио бих прилику да пишем нешто од тога. Наставница ми је без коментара давала добре оцене, а понекад ме и прозивала да читам пред свима. То су биле моје прве, и за сада једине књижевне награде. Док сам читао Шерлока Холмса, писао сам крими мистерије. Касније, кроз научну фантастику, сусрео сам Курта Вонегата, који је све само не жанровски писац. Полако, откривао сам и друге мајсторе. Ништа не инспирише као мајстори. С друге стране, гледам људе око себе и свуда видим приче. Свуда око нас су важне мистерије, узбуђења у којима се крију открића, прилике за нове нивое разумевања света. Без обзира да ли је то авантура у свемиру, путовање кроз време или сложена драма о личним истинама и урнебесним и суровим вилајетима малог града као што је Митроград, увек се ради о разумевању света. Кад то ухвати, просто морам да пишем. Немам ту ја више шта да покрећем.

Како бисте подстакли младе данас да читају, имате ли некакав савет за њих?

Деци треба читати књиге за њих док још не умеју сама. Не због књига, него због тог заједничког искуства, посвећености и разговора. Код младих, подстицање слабо помаже. Нека добре књиге увек буду ту негде, нек се прича о њима, па ће се ствари дешавати саме.

Синиша Соћанин

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: