детаљ слике: КРК Арт дизајн

  НА ДАН СВЕТОГА ПЕТРА

                  “Петра сам упознала баш на дан Светога Петра. То пада 11-12. јула свеке године и тај се датум никадане мења. За овај дан верници везују разне чудесне догађаје, не само исцелитељске већ и друге магичне природе. Али житељи Охирда, који га покрај Св. Јована, сматрају и својим покровитељем и заштитником, имају једно врло необично тумачење. Охридско језеро је врло хладно и све до овога дана не препоручује се купање у њему. А ако неко прекрши ово правило, језеро зна да узме своју жртву – данак за непослушност. Тако верују  Охриђани па се строго приджавају ових правила, јер не ретко се дешавало да они који нису били упућени, или им је био непознат овај податак, да заврше као жртва  језера.

            Моја и Петрова љубав је било нешто судбинско, нешто што је морало да се деси. Неизбежно и недоложно, јер  смо обоје имали утисак да смо једноставно створени једно за друго. Две половине једног истог тела које су морале негде, некада неодложно да се сретну и да остану заувек заједно. Толико је све било усаглашено, да смо понекада чак и размишљали идентично, врло често нисмо морали ништа говорити јер су нам се жеље, идеје, намере тотално покалапале. Љубав која се сусреће само у причама се нама десила у стванрости и гутали смо је као гладна деца која су напокон, после бесконачног гладовања, добили мало хране. Оно што је најинтересантније сусрели смо се, упознали и заволели баш на његов имендан, дан Светога Петра.

            Следеће године, да би прославили нашу годишњицу познанства и велике љубави,   Петар и ја одлучисмо да проведемо део одмора баш у Охриду, на прекасним падинама Галичице, где борове и јелове шуме увек чувају ону дивну свежину што лети чини тако добро свим посетиоцима овог труситичког места. Да не причам о томе да је Охрид и изузетно културно и природно благо овог дела Балкана, не само својим црквама већ и свим осталим археолошким налазиштима која се и дан данас свакодневно откривају и буде интерес археолога, историчара, уметника, па и свестранијих знаственика. За нас је та посета требала да буде онај прави поклон што смо требали једно другом да приуштимо јер смо обоје били поклоници и лепих уметности и археологије и свега оног што је лепо да се види и доживи. И то баш на дан наше годишњице.

            Из нашег родног места, негде у данашњој  Републици Србији, кренули смо мотором и одговарајућом опремом за камповање. За нас обоје, без икаквог договарања, камповање је било најлепши одмор. Не само због осећаја слободе који се има у таквим одмаралиштима, већ и због свих оних дражи које носи само камповање. Поготову на језеру, где увече може да се спрема ретко уловљена, чак и да је купљена риба, где су дуго седи на обали поред саме воде, где следују неизбежна ноћна купања и све оне остале дражи што крије једно такво прекрасно место као што је Охрид.

            У Охрид смо стигли не тако уморни, јер ток путовања је увек зависиo од наших одлука колико и када ћемо се одмарати. Па смо једнако натенане нашли најбољи кампинг у граду  који је био најближи самој обали језера, како би могли да искористимо сваки тренутак тако скучено одбројаних дана одмора. Али да будемо и у близини града, како би увече могли комотно да изађемо и без страха да се враћамо у касен ноћне сате.  Био је сам почетак јула, довољно топло и двољно лепо чак и за Охрид, за кога важи оно правило  да језеро није никада спремно за купање и пливаче све до самог дана Светога Петра. Тако смо тај први део одмора користили за поновне посете свих цркава у граду, а кажу да их има за сваки дан у години по једна. Преко тристшездесетипет, а за нас више но двољно да испунимо време новим импресијама и доживљајима. Оближњих манастира, али свакако и дуга пешачења по падинама Галичице, где се топлата јулских жега чак и не осећа. 

            Неким чудом баш уочи тога дана време се било натмурило и почела је да пада једна летња поројна и дуга киша. У шаторима није никада много пријатно када падају кише, па смо одлучили да одемо до првог оближњег кафића, да се мало забавимо  и освежимо и нормално да сачекамо да прође киша и невреме. 

            Скупљени углавном млади људи,  шалили су се, певали, пијуцкали нешто совежавајуће, па је врло брзо и нас понело њихово расположење. Једна група младића и девојака је била толико весела што нам није дозвољавала ни једнога трена да останемо сами, већ нас је сво време повлачила у њихове игре и песме. Прихватили смо за задовољством њихов елан па смо се забављали и ми не водећи рачуна о времену.

            Једна од девојака, мислим да су је  звали Лабина, у једном трену предложи да одемо сви на ноћно купање, до најближе плаже.Али један од њених другова   је опоменуо и подсетиo да  не сме бити  купања док не прође дан Светога Петара.

-          Зар си заборавила шта се десило прошле године?

-          Нисам, нормално да нисам, одговорила је она, мало љута. Али мислим да је то била пука случајност, затим Франко није био тако добар пливач. Изгледа га је била понела нека струја. Сем тога мислим да је отишао предалеко.

-          А година пре тога, дали је исто била пука случајност?

Неко трећи додаде:

-          И све оне године пре тих, када је по правилу језеро узимало најмање по једну жртву, јер у више наврата  биле су и целе  групе купача који су нестајали, зар не?

-          Ма ајде, додаде Лабина, то је само сујеверје. Нема никавог жртвовања, овде се једноставно радило о невештим пливачима! А морам признати у више наврата је било и пијаних пливача, који су се сигурно у таквом стању  неконтролисано понашали  у води. Затим, до дана светог Петра је остао само још ни цео  час, па ваљда се неће љутити за неколико минута, додала је хотећи да направи малу шалу, али и са намером да нас још мало опусти и ослободи непотребног страха.

            Као да нас је била све убедила, па смо сви тако весели и расположени кренули ка најближој плажи да се мало освежимо и да продужимо забаву у води. Киша је већ била престала, па смо по влажним улицама и стазама, обавијени очаравајућуим мирисима летњих испарења који су се мешали са мирисом бохора разнога цвећa кога има у изобиљу по алејама и путањама којима смо пролазили, весели и распевани стигли  до обећане плаже, са дивним стеновитим приступом.

           Скакали смо и играли по води скоро до самога свитања. Играли смо чак и лопту коју је неко извукао не знамо откуд, гњурали и скакали са оближњих стена и осећали се дивно. Као да је цео свет наш. Једноствнво као да нису постајале никакве препреке за достизање наших малих, али тако пожељних задовљстава у том трену. Особито је задовољство било  приуштено изласком сунца које је на хоризонту извиривало као огрмона наранџаста лопта која се непоновљиво огледала у води као у неком прекрасном  огледалу. Видик који када се једном доживи, остаје вечно у сећању.Слика једног времена које би вас још дуго подсећала на незаборавне тренутке и догађаје.

            У једном моменту сам приметила да Петра не видим у близини. Да га једноставно нема и да не успевам да га нађем ни погледом, нити успевам да га дозовем. Док сам сва збуњена и узнемирена покушавала да га дозовем, узвикивала његово име, трчала наоколо, приметих да  су ми се  сви из групе придружили у потрази за њим. Петар је нестао. Као да га је земља прогутала.

Тражили смо до  првих уличних звукова, када је град би скоро сасвим будан, када су сви већ журили на посао, на плажу или неким другим послом или обавезом.

            Када смо констатовали да његових трагова нема нигде наоколо, већ сам била у великој паници. Другови са којима смо се забављали, иначе већина њих пореклом баш из Охрида, предложише да одемо до прве полициске станице и да пријавимо његов нестанак. Ја сам једноставно била здрвљена од страха и од идеје да му се нешто кобно десило. Нисам могла да направим корак. Рекла сам да ћу остати на плажи да га сачекам. Можда ће се од некуда појавити, па је добро да будем ту, да ме види! Да не могу нигде да идем, јер морам да сачекам Петра да се врати. Помислила сам да је можда отпливао даље, или да је можда пожелео да се мало нашали са мном!

            Седела сам на обали дрхтећи од неизвесности и страха. Једноставно више нисма могла нити да размишљам. Чекала сам, а више као да нисам знала шта могу даље да исчекујем.

            У том пристигоше и спасилачке екипе, заједно са дечацима са којима смо се ми забављали целе те ноћи.

            Кренуле су у потрагу. Завирили иза сваке стене, ронили до највечих дубина, отишли спасилачким чамцима до самог центра језера, али никавих резултата. Три дана и три ноћи смо провели на тој плажи очекујући бар једну утешну вест. Од Петра није било никаквог трага. Једноставно нисмо ни знали дали се удавио или се десило нешто друго, што је нама измакло контроли.

            Трећега дана главни од инспектора  рече  нам да нема смисла, а нити неких посебних разлога да губимо даље време седећи на плажи. Да ћеза све нас бити најбоље да се разиђемо. Да се мало одморимо, па тек онда да мало трезвеније размислимо о свему. Али да не бринемо јер  ће његове екипе продужити са претрагом све док не открију ма и најмањи његов траг. Обећали су нам да ће нас благовремено обавештавати о свему.

            Петар и ја смо планирали да останемо до краја те недеље, затим лагано поново да кренемо мотором назад, јер од наредног понедељка је свако морао да крене на свој посао. До краја те недеље о Петру нисам дознала више ништа. Позвали су ме у полициску станицу само колико да дам свој официјални извештај у вези целог догађаја, да оставим моју адресу уз њихово срдачно обећање да ће продужити да ме информишу и када се будем вратила кући.

            Да бих себи олакшала, замолила сам инспектора да службено обавесте Петрову породицу о целом догађају и да им све детаљно образложе, јер не дај боже, могли би да ме и нешто набеде, па да ја будем крива за оно што се њему десило! Уз обећање да ће тако поступити, поздравио се још једном са мном и уз дубок уздах констатова:

-          Охрид је поново узео своју жртву, рече, а ја сам уздрхтала од главе до пете као да ме здрмала нека јака струја од које не могу да се ослобдим.

            У том трену нисма знала како ћу да се вратим кући. Како ћу да одем код Петрових родитеља да им испричам шта се десило. Како да прежвачем тај толико горак залогај што ми је живот сервирао у најранијој младости? Једноставно сам мислала да одлагањем мога кретања назад, одлажем и моменат када будем морала да се суочим са ужасном истином - да њега једноставно нема више. И да ту истину ја морам да саопштим његовим најближима. Дрхатала сам као листа на грани који ће пасти при првом најмањем дашку ветрића. Дрхтала сам целим бићем, јер не само што сам изгубила нешто тако вољено и драго, већ што морам  да сав тај мој бол сузбијем како бих вест пренела његовим родитељима са којима је он делио живот све до дана кретања на одмор. За њих сам ја била само једна девојка, једна од других са којом је отишао на одмор и ко зна дали ће даље бити са њом. Шта су они знали о нашим осећањима?  О нашим обећањима да се више никада нећемо растати када смо се једном срели, открили и нашли. Да је судбина одлучила да останемо завуек заједно, без обзира шта се буде дешавало!

            Као да је било неке кривице у мени, иако је никада није ни било. Сведоци су ми били сви они млади људи из кафића са којима смо, и због којих смо, и ми те вечери завршили на плажи.

            Нисам могла да путујем сама мотором, због чега сам све своје и његове ствари  спаковала у аутобус и  кренула назад  ка домовини. Све се одвијало као у некој ноћној мори, као неки ужасан сан из кога морам што скорије да се прoбудим. Али буђење је било нова мора, нова потврда да није био сан већ најстрашнија јава, неприхватљива истина: да је Петар једноставно постао жртва самога Светог Петра, свога заштитника по коме је чак и добио име! У Охриду, уочи самог дана Светога Петра. Где житељи и данас верују да се непослушност мора платити, и да увек жртва буде неко најнедужнији.»

            Све ово испричала ми је једна сапутница у аутобусу којим сам ја кренула задњег лета у Охрид, да после толико година осетим дражи одмора.  Седела је до мене у аутобусу и сво време уздахивала, као да је хтела нечим да ме подстакне да је упитам шта се то збива са њом. И када сам коначно, после једно пола сата ћутања и прирпеме како да почнем разговор са њом, упитала шта се то збило, да јој можда није добро, или тако нешто слично, она је као надошла бујица скоро изрецитовала све ово, не дозвољавајући ми ни једнога трена да је прекинем или скренем пажњу на нешто друго.

            Исповедала се она преда мном, с врмена на време бришући сузе и уздахујући тешко и болно. Наше путовање се ближило крају, а она је пожурила да ми исричпа и крај свог тог њеног страдања:

            « Да, ја сам и дан данас сама, због мог Петра. Од тога догађаја је прошло тачно тридесет година, а ја сам данас кренула поново на место несреће, да сутра на дан Св.Петра положим његово омиљено цвеће на плажи где је заувек нестао. Чак и после толико година никада нас нису обавестили да је његово тело било порнађено. Као неком магијом или чаролијом нестао је за трен и од тог трена цео се мој живот променио из темеља. Нисам могла да дозволим да поделим живот са неким ко би био само његова копија, или најгора замена.  Јер никада нисма веровала да се може по други пут доживети онаква љубав, каква је била моја са Петром. Са мојим Петром, који је неком игром лошег случаја, на дан Св. Петра постао жртва његових хирова.»

            Онда се пренула. Као да се  пробудила из неког транса. Извинила се што ме узнемиравала и захвалила се што сам је тако пажљиво слушала.

            «Мислим да ћете ме разумети, када сте могли овако пажљиво да ме саслушате. Имала сам тако силну потербу да са неким поделим овај мој бол. Бол за који нисам нашла лек ни до дан данас, а и не трудим се да га тражим или нађем. Јер Петар и ја смо били обећали једно другом да ћемо заувек бити заједно. Ја сам одржала обећање и никада га нисам напустила. Хвала вам, пријатељице што сте имали стрпљење да ме слушате. А када помислим да се чак нисмо ни претставиле једна другој, да ћемо остати  заувек непознате сапутницие из аутобуса којим смо једнога лета заједно ишле у Охрид!!!Можда је најбоље тако, додала је на крају, спремајући се да изађе из овог аутобуса, који је игром случаја једног лета постао њен олтар, а је њен непознати исповедник.»

             - Можда је тако најбоље, додадох полугласно док сам се и ја спремала да сиђем из аутобуса и да кренем ка мом пансиону. Нисмо се чак ни поздравиле као што доликује. Свако је кренуо на своју страну, она са својим неизлечивим болом, а ја се једном великом жељом да олакшам овај изненанди товар овом причом коју псовећујем свим жртвама хировитога Охрида, којих је до днашњег дана било подоста, бар тако кажу грађани Охрида и то увек уочи Светога Петра, дана до кога по предањима не сме нико да улази у  хладну воду овог тајанственог језера. 

            Оно што је најинтересантније, сутрадан ујутру, баш на сам дан св. Петра, у првом дућану где сам обично куповала оно што ће ми бити потребно за тај дан, преко радио станице која је у позадини тихо  шуштала док су купци на брзину скупљали оно што им је потребно, стиже и следећа вест:

            - Јуче предвече, у близини градске плаже нестало је торје младих људи. Изгледа да су били српске националности.

            Охрид је поново узео своје жртве, прокоментарисао је сопственик дућана и дубоко уздахнуо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: