детаљ слике: КРК Арт дизајн

Једне јулске ноћи у Грахову

(Вила шаторица) 

              Ову причу посвећујем свим људима из мог завичаја, и самом завичају, најлепшем месту на свету-општини Босанско Грахово. Захваљујем се на помоћи Мили Принципу-Гаврилу, он је допринео да неке реченице у овој причи звуче боље него што су првобитно биле написане.

Године су прошле, а ја сам поново ходао пустим улицама порушеног и једва живог Босанског Грахова, овог пута не у  тужном и суморном децембру, већ у сред јула, месеца живота, зеленила и бујности. Породици и пријатељима нисам давао пуно објашњења. Знали су да није вредело да се расправљају, пустили су ме да одем и покушам пронаћи то што тражим.

А шта сам тачно тражио, заправо ни сам нисам знао.

Уснули град једва да ми је узвраћао поглед. Мртвило, пустош, нигде никога, осим паса луталица да прођу улицом, у месецу који би требало да је најживахнији у години. Како ли је тек зими, питао сам се. Тек покоје светло из станова, бледа светлост из тв апарата, ту и тамо, давали су знаке да неког живота још увек има. Зјапеће рушевине у центру као да су и то мало живота притискивале тешким бременом. Без уличне расвете, пун рупа по цести и препун смећа, град ми је шкрто и мучно из таме узвраћао поглед. У Дому културе одавно није било никакве културе, само  рупе пуне смећа, у Хотелу Сарајево више није било гостију, нити веселих делија у кафани Звијезди . У средњој школи више се није чула граја полетне и ведре младости. Насупрот Дому и Хотелу, као у неком нестварном, кошмарном сну, уздизао се ,,криж'', као својеврсни споменик људској изопачености ; како другачије описати споменик подигнут онима који су спалили град и сравнили га са земљом, и то да морбидност буде већа, подигнут свега неколико метара од тих истих рушевина?Туга, апатија, јад и чемер. Осећала се и у ваздуху равнодушност која је завладала.

          Лепота увек пронађе свој пут,  поред рушевина, смећа и безнађа; Путеви Господњи су недокучиви за скучено људско зло,  зато зло никада не може тријумфовати до краја. Упркос мрачним рушевинама , осећању изолованости и самоће, чим сам крочио у град, крв је топлије, умилније, протекла кроз вене, целим телом.. Нестало је  равничарске алергије, тромости, тежине; као да ми је чисти планински ваздух избрисао све отрове из тела, побрисао сво нездраво јело и пиће и године нездравог живота. Из сваког кутка града, видео се барем делић планина и брда која су га окруживала. Шатор, Динара, Градина, Обљај, Марино брдо, Јадовник, Печеначки кук, Уиилица, посматрали су ме мирно и наизглед незаинтересовано; али тиха музика  коју су ми из даљине слали, пронашла је свој пут и одагнала ми  језу која је избијала из рушевина.

Стајао сам на цести изнад пута до Основне школе(хвала Богу, барем је она још увек била читава и још је било нешто деце која су је похађала), и  сећања су се вратила. Сећања на све оне безбрижне и дивне дане, на бриге које су ми тада изгледале тако тешке и сложене, а сада бих све дао да их опет имам. Прве љубави, прве туче, први успеси, први порази, прва истинска срећа и први бол. Дани, сада тако нестварни, као да сам их живео у неком другом животу, као да сам то био неки други ја, неко сасвим друго биће. Као да је то било вековима пре, а не пре свега двадесетак, тридесет година.

Шта сам заправо тражио, зашто сам уопште овде дошао?Шта сам очекивао да ће се десити?Да ли сам се надао да ћу поново доживети давно проживљену срећу,  да ћу вратити време, да ће ми се десити неко просветљење које ће ми коначно дати одговоре на питања шта сам, ко сам, шта радим на овом свету, и која је сврха мог постојања?Да ли сам очекивао да ћу поново видети  драга ми лица, или да ћу  их барем обликовати у мислима?

Мислио сам да је све то немогуће, али барем ово последње се десило. Мелодија са планина ме је носила попут вилинске песме, разбистрила ми је мисли и сећања, и ево их, сва та драга лица која сам волео, ево их поново преда мном, пролазе као у  карневалу, као у неком чудесном позоришту, представи која се уживо одиграва пред мојим очима.

Бешчујно сам упловио у прави времеплов. Није било никаквог бљеска, никакве блиставе светлости, тунела, црвоточина, ништа спектуларно, а ипак су сва та мила лица поново била ту.

Чаврљали смо срећни и безбрижни, ја, Васо, Драгана, Сања, Ирена, журили на прву јутарњу кафу у Хотел Сарајево. На први час ћемо ионако ,,закаснити''. А могли би и на други, могла би се ,,бацити'' која партија билијара. Промичу и друга лица, нека из основне, нека из средње школе. Саша, Мирослав, Славиша, Јолић, па весело друштво из мог села- Сретен, Цар, Перо...смешкам се док се поново присећам Славољубових лудачких и шашавих прича. Па Биља једна, Биља друга, а за једном од Биља сви смо чезнули, и патили тихо...како је та ,,патња'' само била слатка..Гоца једна, Гоца друга, Борислава, Живко...Милан, Коста, Богдан, откачене и веселе Весна и Тања, Мики са својим причама о филмовима и моторима, па Вулић, Драгољуб и многи други...па и неки са којима се нисам тада дружио, које можда тада нисам ни волео али ми и они сада недостају и њих би  радо желео да видим...

Све су то лепе слике, сви су они живи и здрави, са некима се и виђам, са некима се и чујем телефоном, или барем преко фејсбука или сцајпа.

Али знам, осећам, да не могу бити поштеђен ни бола. Знам шта је дошло...после срећних дана. Лица која сада посматрам, више нису жива. Јовица, Синиша, Драган, Дејан, Едо, многи други... Не могу да замислим како би сада изгледали, да су поживели, сада би били у касним тридесетим и четрдесетим . Не могу, а и не желим; желим да их памтим управо онакве какви су и били-млади и пуни живота. Осећам да би све друго било  скрнављење успомене на њих.

Затварам очи, и када их поново отворим, схватам да више нисам у Грахову. Не греје ме врело летње, већ зубато децембарско сунце. Не стојим код порушеног и опустошеног Дома културе, већ чучим у кратеру на Равним подовима, на Старетини. Знам и која година је, знам  је добро по звуку, по фијуку граната. Деведесет и четврта. Покушавам да не гледам у мртва тела која  на гомили леже у кратеру. Онај део мене који се плаши, чује се, све је јачи, и разум прети да се ослободи и панично побегне из главе и мозга, да се ослободи онога што види и што га притиска. Али има и онај други део, јачи, онај нагон самоодржања, који ми шапуће да те слике, слике које су живе и стварне, не гледам, да их сурово архивирам и одложим у неку фиоку ума. ,,Они су мртви, не можеш им помоћи, не гледај их, излудећеш, изгубићеш разум, концентриши се, помози ономе који је још жив.''

А Дејан је још увек био жив. У неком лимбу, у неком прелазу између живота и смрти, погођен гелерима, његов глас се обраћао, полужив, језив, негде...некоме-мени. ,,Воде, воде''. А ја нисам имао воде, нисам имао уза се чутурицу да му дам. То ,,воде, воде'' с тог ужасног места, чућу много година касније, понекад, врло ретко, али чућу-у оним најдубљим сновима, у оним мучним ноћима када сте сами са собом, са Створитељем, али и са-тамом. У језивим и огољеним ноћима, када вас ништа не може заштитити , ни стан, ни зидови, ни сигурност и комфор, ни новац, ништа-тада поново чујем то дозивање. Помоћ је ипак стигла, однели су га. Носимо и друге рањенике, обилазимо ровове. Враћамо се у село, нас троје, Стевиша, Милијана и ја. Гранате почињу непрекидно падати око стазе, буквално на сваких шездесетак  секунди. Засипају нас комадићи дрвета, земље, камења. Нема никаквог заклона, кад фијукне, бацаш се на земљу и молиш Бога да те не погоди-а ако те погоди, да ти донесе бар тренутну и безболну смрт; да се не патиш искидан и измучен на ничијој земљи. Неко шапуће да нема шансе да живи стигнемо у село. Не знам ко, можда сам и ја. Ипак, стижемо у једном комаду.

Дејана смо  изгубили. Неколико дана касније је преминуо. Знам да сам се тада први пут осетио истински пораженим у рату, више него када смо губили било које село, и било који положај. Није ми био близак, нисмо се дружили, знали смо се тек површно-али ми је та смрт  одузела снагу и енергију. Толико муке да га извучемо, толико страха и бола, и на крају- све је било узалуд.

Двадесет дана касније, зубато сунце заменила је мећава и снег на Пољаницама,месту које ће постати наша Голгота,  наш  мук и вечна бол, она бол за коју не постоји ни један лек и ниједан доктор ни психолог не могу је избрисати, бол која ми веже језик у чвор и онај, врло ретки пут кад се уопште могу присилити да и говорим о томе...

  И  тренутак када се окрећем, тренутак који  остаје заувек урезан у око, мозак, срце, и кога ћу се сећати и када једног дана дођем на крај животног пута, трен у делићу секунде, када кроз снег који туче у очи угледам цев и пламен на отвору исте, и схватам да сам јој на нишану и да гледам право у –сопствену смрт..Гледамо се тако, мали делић секунде; она ми узвраћа поглед, нема лица, лице јој је мрачна рупа, а језик пламен.  Нема великих речи, нема никаквих  речи, филозофирања, дискусије, опраштања- нема ничег узвишеног. Приземно је и окрутно, само врео барут у хладној мећави-лице стрелца не могу да видим. Ако вам кажу да вам у том моменту пролазе слике вољених и целог живота пред очима-лажу вас. Немате просто никаквог времена да о томе размишљате-никакве слике ми се нису јављале, нити ми пролазиле пред очима, осим што сам у том делићу секунде на брзину очајнички преметао по глави постоји ли икаква опција, икакав начин да се извучем.. Чинило се да не постоји, да је стигао крај.

Судбина је хтела другачије, меци зује око мене  као бесне пчеле, али неким чудом успевам прећи чистину непогођен и дочепати се кривине и заклона.

 Сустижем нашу колону у повлачењу-смрт остаје на путу иза мене. Гранате ударају високо изнад и преко нас-пребацују. Неколико стотина метара касније, нападају нас из шуме, на падини према селу, пешадијски. Нема заклона, нити времена тражити га, залежем на пут и празним оквире у шуму. Нас неколико узвраћа паљбу. Убрзо престаје окршај. Вероватно је била нека њихова истурена група која је предалеко отишла-проценили су да их нема довољно нити им је позиција довољно добра да нешто озбиљније ураде. Међутим, имамо рањеног, некога је погодио метак. Носимо га Мошо Шормаз и ја. Километрима. Руке трну, али не смеш га испустити, а нико да се ухвати да нас замени. Полако престаје и гранатирање, а и Динара се све више спушта, стрме стране прелазе у све блаже и блаже падине. Силазимо у Пеуље.

Враћам се поново у Грахово, и годину садашњу, не могу више да путујем по ратним стазама, јер ми нагризају срце и ум, душу. Треба ми лепоте, радости. Присећам се опет полазака у школу у Грахово, јутарњих буђења, шоље млека, мириса топлог бакиног доручка, сунца које се помаља иза Шатора, ђачког аутобуса који пролази  ка Зебама и Ресановцима, изласка из куће, веселог чаврљања на станици, живот, радост, срећа, тренуци који су тада изгледали бескрајни, као да их никад ништа неће пореметити и као да ће вечито трајати.

Распусти, топле ноћи са месечином, жабе и гундељи, мирис покошене траве и сена, боје на планинама и ливадама, заласци и изласци сунца, родбина и пријатељи који стижу одасвуд-из Београда, Новог Сада, Сарајева, Бихаћа...вечерње шетње, фудбал у Школској башти...средња школа. Први ,,озбиљни'' момачко девојачки разговори, први заноси и срећа, срећа у три речи:

Живот. Радост. Срећа.

Слике су почеле полако да бледе, остављајући ме поново самог у свежини планинске летње вечери. Мислим да ми се коначно почело бистрити у глави. Време не тече од почетка до краја, већ долази у таласима; после неког времена часовник времена почиње тећи уназад. Оног тренутка када схватимо да је младост дефинитивно иза нас, да старимо, да нам се троше и пропадају органи и удови, тек тада схватамо ко смо и шта заправо желимо. А не желимо напред-у старост, већ желимо уназад-у детињство. Јер желимо да поново, пре коначног сусрета са нашим Творцем, доживимо све оне лепе тренутке, боје , мирисе, жеље, снове из детињства. Јер ми смо у суштини деца-и увек ћемо то и остати. Једно време ћемо убијати оно дечије у нама, трудећи се да останемо ,,нормални'' пред спољним светом, да зарађујемо, путујемо, трошимо, носимо скупа одела, хвалимо се скупим колима, бистримо политику, мрзимо се и завидимо један другом ,,ко је успешнији''. Све је то ,,важно'' само док осећамо снагу младости, вољу и потребу за доказивањем пред другима.  Кад нам почне ћелавити и опадати коса, када почнемо губити снагу, када тугаљиво почнемо гледати за младима пуним снаге и радости, кога тада брига за кола, куће, станове, паре на рачуну?Све ће то ионако неко потрошити и разбуцати, порушити и раскућити, пре или касније. Све што тада желимо је да поново будемо деца,  да поново проживимо она најљепша животна искуства; мајчин осмех, топлоту ватре кућног огњишта, мирисе из бакине кухиње, јутра и ноћи у којима замишљамо скривене облике планина и фантастичне живуљке које их насељавају; прве осмехе и прве погледе од супротног пола. Желимо поново безбрижност, не желимо више да носимо никакав терет на својим плећима, да бринемо о другима. Желимо да брину о нама, да будемо топло ушушкани и заштићени од света.

Занесен у размишљања, умало да прођем поред прилике која је седела на зидићу крај Дома културе. Опазих је тек крајичком ока, и заинтересован, приђох ближе. Ко ли то, у овај пусти час, седи поред рушевине?

Девојка. Покушао сам да се суздржим, али није ми се дало; ми мушкарци смо проста бића, и одмерих је бесрамно од главе до пете. Дугачка, густа риђа коса падала јој је по раменима. Очи су јој блистале-немам други израз да их опишем. Округло лице, бејби фаце, пуне усне, већ сам био реш печен. Средње висине, у поприлично кратком шорцу, који је скроз наскроз откривао дуге, снажне ноге, младалачки гипке, коже чисте и беле као млеко. Неких осамнаест, деветнаест, уврх главе двадесетак година. Нешто ми је говорила, али нисам регистровао. Стајао сам као кип и буљио у њу попут неспретног средњошколца.

,,Хало?Хеј,медени,хало?Земља зове''сада сам је јасније чуо. ,,Медени, диши мало. Срчка ће те стрефити.''

Смејала се звонко и раздрагано, али нисам се осећао понижено, тај смех није понижавао већ је био смех добродошлице, тај нежни глас није се ругао, пре је миловао. Успех некако да се саберем да се тотално не обрукам и представих јој се. Она рече да се зове Данијела(зову је Даца). Пружих јој руку да сиђе са зидића, и осетих слатке трнце како ми пролазе кроз тело кад се њена рука нашла у мојој.

Сазнао сам и да су њени одавде,  да долази овамо скоро сваке године, још од детињства, иако нико њен не живи више овде. Сетио сам се да сам знао њене, а када је рекла да живи у Новом Саду, мом чуђењу није било краја. Како се нисмо раније срели?Ето, тако ретко сам долазио овде после рата, а да сам долазио чешће, упознао бих је одавно...зацрвенех се схвативши о чему размишљам.

Ходали смо према аутобуској станици и мотелу, она весело чаврљајући том чудесном мешавином звонког гласа и гласића полушапата, ја потпуно омађијан, нокаутиран као Бразил против Немачке на светском фудбалском првенству. Посматрао сам је како хода, присећао се разних стихова које би то блаженство  могли макар приближно описати, као нпр. Чорбине ,,асфалт се милује са твојим штиклама''(иако је била у белим патикама)или Алисине ,,Сања...''али ниједан стих није могао описати ни дочарати ту лепоту. Разне жеље су ми се јављале,да је браним, штитим, нежно љубим, да је ушушкам и само гледам док спава и дише...а и оне друге жеље су се јављале, оне због којих сам црвенео и помишљао да нисам ништа бољи од животиње. Заборавио сам на све друго, постојао је само овај тренутак, само она и ја на целом свету. У том тренутку бих урадио шта год да је затражила, цео свет бих јој ставио пред ноге. Да је рекла да отрчим на Шатор планину и донесем јој рунолист, отрчао бих без речи не часећи ни секунде. Негде у оном ирационалном кутку мог ума, осећао сам још нешто...нешто чудесно. Боја и мелодија њеног гласа потпуно се подударала са мелодијом која ми је са планина донела у видокруг сва она драга лица. Ова девојка је бла једно са њима, једно са природом, и осећао сам у њој нешто...древно. Не у смислу старости(напротив, одисала је младошћу и лепотом)...не умем то да објасним; древно у смислу да је она нешто много, много више од обичне градске девојке која долази у породични завичај и исти воли; у њеним очима видео сам да је исконски повезана са свиме овде;  са сваким каменом и травком.

Стигли смо близу фудбалског стадиона, који је напуштен и сам, лежао у долини испод Градине(фудбалског клуба одавно више нема). Одатле је пуцао поглед на  висоравни и ливаде које су нагло прелазиле у планину Уилицу у даљини. Њени плави и величанствени врхови нестварно су нас гледали из сумрака, планина се пружила, раширила некако попречно, попут џиновског свемирског брода који се ту срушио и укопао, решивши да нас својим ванземаљским присуством почасти заувек.

,,Прелепа је, зар не?'' упита ме Даца.

,,Ко?'' у први мах нисам схватио.

,,Уилица''рече. ,,Зар није величанствена?Погледај како се диже, готово вертикално, тамо из Тишковца. А онда се рашири и попречи, попут плавог и зеленог таласа шума и  ливада. Као да не припада овом свету, као да се неко из свемира смиловао на нас смртнике и спустио је овде, да уживамо у њеној лепоти за наших кратких живота.''

,,Да, у праву си'' рекох. Занемео сам. Као да ми је читала мисли!

Дошли смо до раскрснице. Право је водио пут према Пећима, а десно према селима ка Ливањском пољу, а ближе ка Луци, Коритима, Малешевцима, Мариковцима. Време је брзо пролазило са њом. Никако је се нагледати, никако је се наслушати. Разочаран, схватим да ми говори да ће она десно. Зар у по ноћи, сама, куда?Али језик као да ми се залепио за грло. Ни гласа да изађе. У једном моменту помислих да је питам за број телефона и адресу у Новом Саду, али крајњим напором воље успех да одбацим ту идеју; било би поприлично непристојно да тако нешто тражим од девојке која ми скоро може бити ћерка.

,,Хоћу ли те поново видети?Сутра идем назад, за Нови Сад.'' рекох.

,,Можда'' насмешила се. ,,Али нећеш ме препознати када ме сретнеш поново.''

,,Како тебе да заборавим?'' умало да додам ,,анђеле''. Поцрвенех.

,,Сада не мислиш тако, али видећеш...већ сутра ћеш почети да заборављаш.''рече.

,,Па ти си као нека вила,  можеш да учиниш да те момци забораве'' насмеших се, али грло ми се стезало као у каква школарца што цмиздри над вољеном коју управо губи.

Приметио сам да сањалачки, готово опседнуто гледа Шатор који се поносно уздизао у даљини(неће ваљда горе, у сред ноћи?)и за тренутак сам помислио да ме није ни чула, а онда се поново насмешила и рекла: ,,Вила?Пре ће бити да сам вештица.''

Онда поново осмех који се шири тим дивним лицем, овај пут враголаст, зачикавајући: ,,Вила или вештица, ипак сам женско, а ми не волимо да нас заборављају. Нећеш заборавити баш све. Ово ћеш памтити. Заувек.''рече.

За трен, осетио сам додир вечности... Њене руке око мог врата, њена риђа коса која ме голица по лицу, очи уроњене у моје, и онда трен блаженства и чисте, неописиве среће-њене усне нашле су се на мојима. Ништа што сам доживео пре, није се могло поредити са тим осећајем, ништа, ни најузбудљивије сексуално искуство које сам имао. Ово није ни било у тој категорији, ово је било нешто далеко изнад, много изнад пуке физичке привлачности и задовољства, ово је грејало и испуњавало душу, као топла ватра огњишта која греје  детињство.

А већ следећи трен, срећа ми је исклизнула из руку. Окренула се и потрчала, брзо одмакавши далеко од мене низ пут. Једном се окренула и махнула ми, послала ми пољубац, а онда  се изгубила из видокруга.

Стајао сам тако дуго на цести, сломљен, поражен, уморан човек у ,,зрелом добу'' како сад воле модерно рећи, већ повећег стомака, мишића који нису више имали снаге да потрче за неким дупло млађим. Заплакао сам тад, после дуго, дуго времена, али не зато што ми се згодна ,,пилетина'' измакла из загрљаја. Уопште није било речи о сексу. Плакао сам јер ми је побегла срећа, јер не могу више вратити слике свих драгих лица које сам вечерас на кратко видео, јер не могу  вратити детињство,  безбрижне и срећне дане, плакао сам јер ћу поново живети уморне, механичке, досадне дане, ићи ћу на посао који мрзим, слушати и дружити се са људима које не подносим, гледаћу небо, планине и сунце око неког туђег града који ми не значи ништа и не дира ми ништа у души, плакао сам и плакао, а онда сам се као и много пута у животу помирио са поразом и кренуо ка свом селу. Пријаће ми ноћна шетња...Можда тако успем и да заборавим. Можда би тако и било најбоље.

             Не могу рећи да ми није пријало и да ми није грејало срце док ме је  нежно и чежњиво погледом миловао. Заборавиће до јутра скоро све што се десило. Било ми га је жао. Знам да ће му то на неком дубљем нивоу нанети велики бол, али боље и бол него да буде у мојој близини. Пре или касније, открили би га Сеновити уколико би се превише мотао око мене. Опрости, знам да звучи крајње отрцано-али ово је за твоје добро.

Када се коначно изгубио из видокруга, преметнула сам се у сову и полетела према Шатору. Шпијуни Савета су открили датум напада тачно у секунд. Стићи ћу на време, биће времена да се мало и брчнем у језеру. Нападали су константно, мање више у правилним размацима. НАТО из Гламочког поља под маском стабилизационих снага за имплементацију мира константно је трагао за капијама вилинског света, осматрао, гледао, пипао, тражио, али улаз није могао наћи. Успели су одредити приближне локације капија( једна је била код Дерала, друга тачно на Тромеђи, једна на Уилици, једна у пољу између Уилице и Јадовника, постојала је капија на врху Клековаче, на Шатор планини, и на још неколико места)али заштита коју су поставили чланови Савета и виле успешно је одолевала. Напади су вршени из више праваца: из Ливна преко Челебића и села испод Старетине све до Шатора-тај крак напада везао се са оним из Гламочког поља, који је ишао преко Ајдерове драге и Старетине, тражећи капију на Шатору. Други правац напада ишао је путем Црни Луг-Пеуље-Грковци, и даље према Грахову, Малешевцима и Исјеку,а онда се рачвао на два ментална крака, тражећи капије у пољу и на Уилици Тречи напад је ишао из два правца, преко Уништа и Великог Бата, с једне стране,и из Книна са друге стране, покушавајући да обухвате и пронађу капије на Дералима и Тромеђи. Обично нико из Савета није морао ни да се појављује; мрежа заштите и одвраћања била је изузетно јака и сложена, непробојна. Међутим овај пут Сиви човек упозорио ме је да очекујемо изузетно снажан напад, најачи до сада. Зато сам одлучила да директно преузмем одбрану, нисам желела ништа да ризикујем и препустим судбини. Ипак, од свих из Савета, ја најбоље познајем овај крај, и најача сам овде-његова енергија ме храни и јача.

Вратих се у своје тело, било је дивно поново пуним плућима осећати све мирисе Шатора. Нисам могла одолити , изух патике и пружих ноге у језеро. Хладна планинска вода слала ми је таласе енергије и задовољства кроз тело. Овде, на 1500 метара надморске висине, енергија је просто прштала, из језера, околних врхова, стена, шума, текла је мојим крвотоком попут бескрајне реке. Малене виле шаторице цикнуше од среће и бућнуше за мном у воду. Голицале су ми стопала и ножне прсте, почесмо заједно да се смејемо, чврсто решене да не дозволимо никаквој нечистој сили да ово свето место угрози. Њихови додири нису били само шаљиво голицање, осећала сам да ми дају снагу, јер Шатор су неизмерно волели, та планина је њихово дете-биле су ту присутне још давно, у ходницима времена, док се Шатор тек стварао и као млада планина уздизао из кречњака...засадиле су му бујне шуме, даровали му прекрасно језеро. Удахнуле  су му живот и лепоту.

            Осећала сам да тама почиње да куља, да труло црно прекоокеанско срце Пентагона и Ланглија шаље свој отров, да он тече кроз болесни, црни крвоток, жељан да зарази све, да пороби цео свет, и овај свет и друге светове; да откључа све вилинске капије и пронађе вилински свет, да нађе и светове иза светова, све до безимених димензија и дворца Мрачне краљице, и да приграбе  њену коначну и неопозиву моћ, а онда да изазову и Богињу и самог Творца; да сруше време и простор и живот и смрт, да све пониште и створе изнова; нове бескрајне светове у којима ће они бити господари а сви остали робови. Тама је куљала, полако се успињући уз падине Шатора. Али чекале смо зло потпуно спремне. Мислила сам не само на виле, мислила сам и на њега. Желела сам да га заштитим, да ноћас има миран сан, да сања  само моје усне, моју косу, очи, моје тело, наш вечерашњи сусрет, да сања мирно и детиње безбрижно и да не осети бљутави и погани траг зла.   

            Насмеших се. Но пасаран ноћас, господо.    

Сутрадан сам стајао поново у сутону испред опустелог Дома културе. Да ли је све било само сан?Да ли ми је поново време измицало, цурило неповратно кроз прсте?Још сам се сећао њених блиставих очију и топлих, меких усана, али њене црте лице као да су ми већ измицале из сећања. Нисам могао више да јој се сетим ни имена, ни презимена, ма колико покушавао. Нешто на Д, чини ми се?Драгана, Даница, Дара, Дарија?Питао сам за њу ујутру у селу и граду, али из мојих немуштих описа нико није могао ништа да закључи. Мада...као да су људи нешто знали, наслућивали, као да им је било на врх језика, али их је нека невидљива сила спречавала да проговоре.

Неми, уснули град посматрао ме је из таме. Болело ме је што ми њен лик бледи из сећања .Искуство које сам имао са њом готово да и није било еротско, више духовно, нежно, као да сам срео неког давно изгубљеног члана породице. Део себе. И оне необјашњиве зелене муње што су ноћас шибале изнад врхова Шатора,  густа, неприродна тама која је куљала, а онда напросто нестала под ударима тих чудесних муња ,слутио сам да она има везе са свим тим, да је одагнала неко зло које нам се привлачило, да је заштитила наш завичај, као што сестра заштити брата, као што би мајка заштитила дете...Да ли ћу је поново видети, хоћу ли је се сетити?Да ли је још увек овде? Слутио сам да је отишла. Заклео бих се да сам јутрос на прозору за тренутак угледао сову, и не знам да ли лудим, али сам у њеном погледу препознао ону која ме је синоћ љубила. А онда је сунце изашло иза Шатора, а сова је прхнула увис и лагано се удаљила, нестајући на хоризонту, негде  у правцу Дрвара.

Ко је она уопште била?Да ли је она та крајишка вила, да ли је она дах нашег живота, небо које гледамо, ваздух који дишемо, планине и ливаде које волимо?Да ли ме је њена невидљива рука пре двадесет година извукла из загрљаја сигурне смрти на Пољаницама, и извела ме на пут живота?Да ли је поново дошла да ме спасе, овог пута-од мене самога?

Чекајући аутобус који ће ме одвести назад у Србију,  покушавао сам да схватим шта сам заправо доживео, и шта ми се догодило.

На тренутак сам помислио да ћу готово успети да ухватим, и схватим смисао...свега. Постојања, времена, живота. А онда ме је поново време преварило, тренутак је прошао, неповратно, заувек, и схватио сам да никада нећу моћи разумети до краја, и да нам није ни дато, нама људским бићима, да разумемо. Можда је и боље тако. Знам само једно. Сви смо ми Божија деца, и Господ ми није дао, ни мени ни другима, да случајно и без разлога одрастемо управо овде. Захвалан сам му на том дару, уистину сам му захвалан, без лажне патетике, захвалан сам му за сваки тренутак који сам провео на овом  парчету планете ,  у овом комадићу изгубљеног раја, у овом предивном бескрају плаветнила, зеленила, брда, ливада, неба,  ту, у загрљају величанствених, сурових а опет нежних планинских дивова-Шатора, Уилице, Динаре, Јадовника, захвалан сам, без обзира на рат, и сва искушења  која су уследила након детињства. И знам када се негде, некада, поново родим под неким другим именом, у некој другој земљи и у неком другом свету, да ћу опет ходати истим улицама, да ћу поново лутати овим планинама и пољима,  да ће ме пут сигурно нанети овамо, јер ћу се однекуд сећати да сам све ово  волео. Некада волео, сада волим и увек ћу волети.

Стајао сам тако док су ми мириси летње ноћи обузимали чула, и присећао се речи омиљене ми песме из младости:

,,Стајао сам на перону, љета господњег

 могло је бити прошло стољеће''

Могло је. Уистину је могло бити прошло стољеће.

Љета господњег, једне јулске ноћи у Грахову.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: