детаљ слике: Pixabay

Никола Тесла је био усредсређен на састављање експеримента који је окончавао у полумрачној лабораторији, кад је осетио како га облива дубока радост. Знао је да ће уследити нешто необично што ће га снажно дотаћи. Сав се преобразио и лице му је синуло. Кроз неколико тренутака изашао је у ходник и готово се следио од сјаја кад су се једна врата отворила и Она се појавила. Све је, као и у његовом експерименту, севало од неког непојамног електрицитета у ваздуху. Учинило му се да види вечно женско у том прелепом лицу крупних очију. Као да је у њему препознао лик своје мајке или Мајке Божје. Нешто свето је избијало из ње, а опет сва чула су му се напрегла и он је осетио снажан еротски немир. Уплашио се те снаге ероса која је избијала из ње и спустио је поглед пред њеним непоколебљивим. Јасно је видео да она није свесна себе, онога што је Бог уградио у њу спојивши максимум енергије са узвишеном духовношћу, тако да је истовремено на некога у први мах могла деловати својом чедношћу, а не неког снажном пожудом којом је њено тело као магнетом привлачило и трајно зачаравало оног ко му се да. Све је у тренутку појмио. Реаговао је као мушкарац. Пожелео је да је зграби, понесе на рукама и баци се пред њене ноге као најпонизнији роб. Ипак, владао је собом.

 

Уљудно се извинила што га узнемирава, и сама зачуђена што је такорећи налетела на српског научника кога је дошла да потражи ради података за своју докторску тезу и увид у интервјуе које је давао ради популаризације својих открића.

 

Рекла је: "Ја сам Светлана Морозова, срећна сам што сте Србин, православац. Знам да кроз вас говори Свети дух... то човек никада не би могао сам!"

 

Гледао је у њу паралисан њеном појавом, њеним речима.

 

Кроз свест су му пролазиле слике из детињства, тајне које су му "шапнуте"... Да, она је дефинисала порекло тих гласова који су му казивали шта да ради и где да оде како би их реализовао.

 

Знао је да она није тек тако дошла и да овај сусрет треба нешто да му поручи. Из њега он треба да изађе другачији. Али, она је била превише моћна да би само слушао о чему говори. Њено тело је истовремено разговарло са његовим телом. И ту није било места духу. Тела имају свој језик, своје законитости, а он се томе свим силама опирао. Плашио се подвајања себе, раслојавања своје снаге на телесно и духовно, својих мисли које би се уместо искључиво науком почеле неконтролисано бавити женом и њеном привлачношћу.

 

Увео ју је у офис и понудио је да седне на столицу наспрам њега. У лакој хаљини боје лана деловала је на њега прејако, као превише опојан парфем. Дакле, и одбијајуће. Као да је у њој на тренутак видео непријатеља, поробљивача.

 

Устукнуо је. Није требало да је пусти да уђе. Морао је рећи да је заузет, да он прима странке само кад се за то прецизно договоре, да у овом периоду не жели ништа да каже док не оконча радну фазу у којој је.

 

Она је само ћутала и гледала га, фасцинирана његовом величином, грозничавим сјајем очију, еросом који је из њих избијао.

 

"Знам, знам! Дошла сам само да се распитам где Вас могу наћи. Но, мислим да сам погрешила. Никад ово себи нећу опростити." Рекла је и глава јој је клонула.

 

Учинило му се да је пала у неки летаргичан сан. А тамо је јасно чула онај исти глас који јој од детињства "наређује": "Ниси ту због себе. Имаш мисију и мораш је извршити по сваку цену".

 

Уплашио се и попрскао ју је водом. Почео је да јој масира руке, лице и она је отворила очи гледајући га збуњено, усплахирено. У глави је јасно одзвањало: "Срела си своју судбину... видела си Бога", а знала је и онај стих: "И угледах страшно лице Бога!" Знала је да то само може значити: и никад више људско не допаде ми се.

 

Питао се шта то види на његовом лицу од чега се уплашила.

 

Био је затечен. Свуда је изазивао дивљење и допадање. Сви су говорили о његовој моћној појави. Она је очигледно видела нешто друго. Није био свестан да ли је то био израз страхопоштовања или неке невероватне одбојности. Хтео је да је охрабри и да чује шта ју је препало.

 

Устао је и налио две чаше пића. Она је ћутке прихватила, понављајући: "Ово је потпуна грешка. Нисам смела доћи овамо, нисам" и поново би заћутала.

 

Уснама је овлаш дотакла чашу и устала, пружила му је визиткарту и онако поводећи се напустила лабораторију, извињавајући му се.

 

Тек тада је Никола Тесла осетио моћ своје људске, мушке природе. Узалуд је од тога бежао... Био је мушкарац који се одрекао мушкости зарад духовности. Био је свестан да је преварио себе, да се заваравао узвишеним циљевима. Али, до овог часа то није тако недвосмислено осетио. Сетио се оне народне изреке која говори о нужности компромиса, фигуративног смисла тих речи. И увек је знао да хоће само једно, целог себе за своје изуме, за доборобит човечанства.

 

На тренутак је зажалио себе, своју људску амбициозност, свој алтруизам... Коначно, био је само човек, не Бог, и имао је сасвим људске слабости којих се гнушао и с којима се суочио. Био је мушкарац слаб пред својом плотском суштином, а био је и у годинама када му се чинило да је то дефинитивно превладао. Овај сусрет га је суочио с тиме да није и да страст вреба из човека у сваком тренутку.

 

Хипнотисан очигледном и сугествном женском моћи пожелео је да јој се да, да клоне и он од испуњене жудње, да се препусти самозабораву, да зарони у бездан страсти која је бујала као и Нијагарини водопади, да заборави на то да је геније. Хтео је да буде обичан мушкарац из Смиљана који клечи пред женом као сви његови преци, пред отвореном женском утробом која рађа живот и неслућене лепоте које помрачују ум. Који се безрезервно предаје жени и њеној чудесној снази. Да крикне од страсти и усхићења, да и на тај начин дотакне небеса обгрљен женским ногама. Да блесне од сјаја које је својом мушком моћи изазвао на женском лицу. Да коначно доживи највеће признање да је велики и прави мушкарац. Да му то каже усрећена и задовољена жена. И то баш оваква! Да осети моћ стапања два принципа, мушког и женског, да оплоди женско тело и да бар начас буде плотски Бог који даје нови живот.

 

У ономе што ради никад ни с ким није био апсолутно сједињен осим с Богом, али он је пожелео да једном потпуно буде сједињен с човеком, односно са женом. Да учини оно што и сваки смртник чини, да у утроби жене ужеже светлост, да осветли тај мрачни универзум женске суштине, страсти из које се доноси оно највредније – живот.

 

А ова жена која је накратко ушла, снагом своје женскости коју уопште није истицала, уздрмала је читаву његову концепцију живота, науке. Она је била живот, мистерија и сила живота који он настоји да научно реализује. Она је била светлост која је кадра да осветли целу галаксију. Знао је, то је страст, то је еквивалент за енергију, то је она сила која чини чуда, која мења свет. То је песма бића које је испуњено лепотом и радошћу постојања, то је отелотворена идеја Божје пуноће, Божје радости док је стварао живот. И он је желео да то кроз своје изуме потврди. То је монофазна и вишефазна струја од које се умире ако те обузме превише, што он себи никако није смео допустити.

 

Али, осетио је да је недопустиво мали пред том величином Божјег дела, пред том женскошћу која га је зачарала и показала му колико мало познаје себе, колико је неухватљива људска природа, колико је телесно моћно. Он, који је ликовао над својим телом због силе духа која је чинила чуда.

 

Свом снагом је устукнуо и пред собом као и пред њом, али не задуго јер она је била као оличење варке која се однекуд појавила да би га поколебала, довела у искушење, у судар са самим собом, што он није смео допустити. Као да је Бог хтео да га још једном стави на пробу, не би ли видео да ли се безрезервно дао мисији коју му је наменио без икаквих уступака и жаљења.

 

Да би побегао од тог искушења, дрхтавим рукама је заронио у свежањ који је умотан и чврсто везан обавијеним канапом стајао на дну његове ладице у хотелу у којем је живео, у скромним, готово монашким условима. Први успешно изведен опит, бакарне жице које су сведочиле да је на правом путу одгонетања највеће тајне која га је опседала: зашто је рођен, коју космичку нит треба да размрси својим умом. Шта треба да дâ што би било по вољи универзума и тако се на најлепши начин захвали за живот који му је подарен. И како да својим доприносом поново уведе у трајање све своје претке, сав свој историјски потенцијал црпљен из дуготрајног корена, из непојамне дубине времена постојања његовог народа за коју још нема довољно података, али коју он осећа и препознаје у својим визијама што несумњиво указују на ту велику старину. И на историчност његовог бића. Знао је, из малог народа се не може ништа велико изродити. То је и велики српски песник Петар Петровић ИИ Његош рекао кроз стихове: "Из грмена великога лафу трудно изаћ' није".

 

А он је био један од тих "лафова" које је изнитило српско биће брусећи се вековима, пречишћавајући и сажимајући телесно у духовно да би се домашили велики домети човечанства. Све је он то јасно видео, али није видео себе овако спутаног, ухваћеног у замку женских чари. Једно је, међутим, било сасвим сигурно. Таква жена, која је одмах разбила сав деценијама грађен оклоп у који је зауздао своје мушке страсти, савакако није обична. На страну њена привлачна појава. Она је неспорно имала енергетски потенцијал који је био компатибилан његовом и зато је одједном између њих дошло до "енергетске" интеракције. Он је то превео на своју сасвим једноставну терминолошку раван – струјни удар. Доживео је баш то, струјни удар у сусрету са њом и одмах је знао колико је то опасно. Њој је од тога позлило. А сазнање да друго биће, што у свом не баш кратком животу још није био доживео, има баш то, потпуно исти енегретски капацитет као и он, готово да је могао и математички израчунати, поразило га је, обрадовало и уплашило. Да се то десило деценију или две раније, ко зна шта би с њим било. Овако, знао је да му предстоји само једно: онемогућити њено дејство на себе. Прекинути сваки контакт. Знао је, она би могла бити кобна по његова "крила" ако би јој допустио, понела би га у правцу који није могао предвидети или би се морао катапултирати да је избегне. Тада је био сигуран у оно о чему је већ говорио другима, чак и у интервјуу, да постоје само два пута: "много или нимало секса. Средина служи за обнављање људског рода. Превише секса код извесних људи потхрањује и снажи виталност и дух. Уздржавање од секса то исто чини код других људи." И да је добро што је изабрао овај други.

 

Осећао се потпуно пораженим (а у таквим моментима је увек потребна нечија рука), не само јер је хтео осветлити читаву Земљу. Знао је да је у њој довољно електрицитета да постане друго Сунце. Веровао је да би светлост сијала око екватора као прстен око Сатурна и да људски род није сазрео за велико и добро.

 

"У Колорадо Спрингсу напојио сам Земљу електрицитетом. Исто тако је можемо напојити и другим енергијама, као што су позитивне психичке енергије. Оне су у музици Баха или Моцарта, или у стиховима великог песника. У Земљиној унутрашњости постоје енергије ведрине, мира и љубави; њихови изрази су цвет који расте из земље, храна коју добијамо из ње и све оно што је чини човековим завичајем. Ја сам провео године тражећи начин на који би те енергије могле утицати на људе. Лепота и мирис руже могу се узимати као лек, а сунчеви зраци као храна. Живот има бесконачан број видова, а дужност научника је да их проналази у сваком облику материје. Три ствари су битне у томе. Све што чиним је трагање за њима. Знам да их нећу наћи, али нећу ни одустати од њих", мислио је бежећи од опасног погледа тих очију које су однекуд биле уперене у њега. Осећао их је иако окружен зидовима. Свом снагом је појмио смисао синтагеме: опасна жена.

 

Опет се сетио Ленке Дунђерске, коју му је са толико упорности предлагао пријатељ песник Лаза Костић. Вероватно је и она била сва од сјаја. Оно што се потом збило самом Лази, то потврђује. Та слепа сила љубави понекад разори или изгради свемир. А он је на час дотакао само средиште свемира кроз тај кратки сусрет са том чудесном Рускињом.

 

Недуго потом стигло је њено кратко писмо следеће садржине:

 

"Преузвишени господине Тесла,

 

Не замерите мојој професионалној брзоплетости, да онако ненајављена дођем и узнемирим Вас. Моје поштовање према Вама нема граница, а нескромно морам признати да сте ме оборили с ногу, мада сам особа која врло чврсто стоји на земљи. Ни једног момента долазећи к Вама нисам помислила на то да сам жена и да тамо могу срести мушкарца који ће ме смрвити једним погледом. Кренула сам ка генију, који је уз то старији господин. Нисам уопште била свесна тога да генији никад не могу бити стари, дакле да су увек генији са посебним својствима, снагом која све друго потчини себи. Дакле, дошла сам људски и женски неспремна и доживела сам пораз од којег дуго нећу моћи да се опоравим. Укратко, разболела сам се од дејства Ваше снаге, од жудње да будем дотакнута њоме, да је могу бар на час поседовати. И кад будем умирала знаћу да сам била рођена за то да ме Ваше очи погледају, макар и као сићушног мрава, и да ћу од те среће до краја бити озарена. Ништа више мојој неразумној души никада неће бити потребно, ниједне друге очи, ничија рука осим Ваше која ме је полила водом кад сам се обезнанила од Ваше енергије, ниједно друго тело осим Вашег на које сам се на тренутак ослонила... Доживела сам максимум предавања другом бићу које је недокучиво, далеко, али с којим сам се у магновењу стопила. Обасјали сте цео мој живот смислом, узвишеним смислом вере у надземаљску хармонију два бића.

 

Ја знам шта сте доживели у сусрету са мном. Знам да сте пожелели да будете мој роб, али ја сам безначајна плотска појава на Вашем неземаљском путу и уклонићу се неприметно. Заборавите своје мало клонуће. Да Вам је Бог подарио обичну људску судбину, имали би сте гомилу жена и туце деце. Не, није то за Вас, Ваша је улога много већа, идите својим путем... Телесне страсти ионако мину, оно што сте створили не пролази. Док у мени буде и последња кап крви популарисаћу Вашу генијалност бескарајно почаствована Вашом пажњом.

 

Оплодили сте мој дух за сва времена, све што буде дошло из њега сматраћу нашом духовном децом. Велико хвала на том дару! Хвала великом Богу што Вас је створио, што је омогућио да Вас доживим.

 

Увек Ваша одана слушкиња,

Светлана Морозова"

 

П. С. На интервју свакако заборавите, радићу студију за коју није нужан непосредан контакт... Обоје знамо, био би кобан у истој мери и за једно и за друго.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: