детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Време и место збивања – од 1948 наовамо

 на овим балканским просторима,

а можда и много шире.

            Било је врло касно поподне, скоро пред сам сумрак, када је зазвонио на врата малог стана на седмом спрату у згради која се налазила у једној врло усамљеној улици, у једном предграђу великог града. На столу је био постављен ручак за двоје. Запаљене црвене свеће око себе су пишриле мирис осушених ружа који је обома из непознатих разлога био пријатанији од свих осталих. Већ су почеле и сенке да се поигравају по зидовима, стварајући ону тајанствену али привлачну атмосферу  неке мистичности што обично створе упаљене свеће, њихов дим, мирис прижељкиване хране и нестрпљиво исчекивање вољене особе.

            Није ни био опрао руке, а већ је био за столом, необично шутљив и замишљен. Гледао је право испред себе некуда у празно, кроз њу, као кроз зид. Као да је спремао нешто у глави што она у том трену није могла никако докучити.

            Затим је одјдаред скочио, исправио се, као хипнотизован, стао испред стола и даље буљећи у нешто невидљиво што се можда крило иза предмета, ствари, зидова:

-   Где ћеш, упитала је она једноличним гласом који је у једном трену и затреперио.

Предосећала је и она да ће се нешто неочекивано десити, али није ни могла наслутити шта то може да буде.

-   Ма седи молим те, спремила сам ти твоје омиљено јело, а успела сам да набавим и твоје омиљено црвено вино које највише волиш, зар ниси приметио?

Он је ћутао као заливен. Мењале су се само гримасе на лицу, ширио је и скупљао очи зурећи даље у њу, кроз њу, кроз зидове, у оно непознато.

Она се довијала како би га натерла нешто да каже, да јој помогне да схвати целу ову ситуацију, овај моменат, целу ту напетост, његову одсутност.

Неколко сукунди, које су се њој чиниле као цела једна вечност, продужио је да тако стоји и да се звера, као да тражи погледом нешто, на трен дозвољавајући само да му се преко лица оклизне нека гримаса пропраћена дрхтајем усница које као да се спремају нашто да изусте, Исчекивала је продужавајући да седи, јер је мислила ако се придигне да ће је ноге издати, да ће се стропоштати, да неће имати снаге да издржи сву ту напетост.

-   Мила моја....проговорио је коначно, за који трен овде ће доћи полиција. Долазе да нас приведу, мене и тебе. Немој се премного узрујавати, молим те...

Није јој дозволио да поставља питања, било шта да упита,како га не би прекидала. Наставио је истим, дрхтавим, али доста смиреним гласом:

-   ...значи, полиција мисли да смо ти и ја некакви шпијуни, да радимо за неке стране службе и силе. Ти знаш да то није тачно зар не? Значи, дозволићемо им да уђу, да претресу све (уколико то буду затражали), па и да нас приведу ако случајно буду уверени да то морају да ураде. Ми се нећемо опирати како не би компликовали даљи развој догађаја. Када се буду уверили да не постоје никакви докази, да немају шта да нам замере или пребаце, да не постоје никакви аргумени за било какве оптужбе, оставиће нас на миру. Само да те не ухвати непотребно паника, молим те. Буди смирена и једноставо препусти све мени да ја средим.

Да, и свакако јасно ти је да се после овог догађаја ти и ја не можемо више никада сусрести, нити овде, нити на било ком другом месту. Да морамо да заборавимо да смо уоште некада постојали једно за друго, да је постојало и ово наше гнездо, да смо имали само наш део живот овде у овом малом, нама тако драгом стану. А после, ти поступи онако како сматраш да је исправно. Да напустиш ово место и одеш негде даље, или...уосталом како ти будеш желела...

Није успео да заврши реченицу. На вратима се већ огласило звонце, дуго одјекујући у простоју, особито у њеној глави. Као звона цркве која позивају своје вернике на молитву, али не успевају да их дозову, јер време за молитве још није.

            Вратиа је отворио он:

-   Изволите , рекао је али му је глас мало запео, јер  у том трену су се у стана нагурали група добро наоружаних људи у њој сасвим непознатим тамним униформама, остављајући утисак једног великог враниног јата које улеће у неко ђубриште у потрази за храном.

Пошто стан није био већи од четрдесетак квадрата, мала соба спојена са још мањом чајном кухињицом и купатило, омогућили су да претрес буде извшрен за врло кратко време. А није било ни премного намештаја или тајних места где би негде могло нешто недозвољено да се сакрива.

-   Али молим вас, једва је промрмљала у једном трену, шта ви тражите овде? Па нисте ми показали нити налог за претрес, нити ваше легитимације, а већ сте цео стан преврнули. Молима ва, дајте ми бар  једно објашњење за овај ваш упад овде и поступак који не могу да разумем, на шта ва ово ли...

Није успела да заврши реченицу, јер онако како су били ушли, откако буквално ништа нису нашли у једном љубавном гнезду, за шта је јединствена намена и било овај мали стан, једнако ћутећи су излетели из њега  остављајући за собом само кратки коментар који је остао да лебди у простору

-   ...овде нећемо ништа наћи, ајмо даље!

Нестали су кроз врата као црне сенке, као јато црних врана које напушта терен после неуспешног похода.

За њима је затворио он врата, гледајући ћутећи у њу једно врло кратко време, са оном истом маском на лицу која није откривало буквално нити једно стање или осећање.

-   Мила моја, лепо смо прошли, нису нас ухапсили. Ја сада морам да идем. Зар ти није све јасно после овога? Немој ме ништа додтано припиткивати. Једноставно ме пусти да одем, без иједне речи или коментара, без сцена растанка и непотребних драматизација. Да се не повредимо нехотећи. Немој више никада и нигде и ни у каквим околностима да ме потражиш, или некоме ншто да спомињеш од овога. Тако је најбоље за обоје, веруј ми!

Зар је могла било шта да изусти, да каже, да коментарише! Тоталнно разоружана, нема и без покрета следила је његов одлазак. Отворио је врата, тихо се исшуњао из стана, без збогом, без уздаха, без бола који је остао у њој, у њеним грудима због свега недореченог и необјашњеног. Јендако тихо је за собом затворио врата и нестао.

            Ни сама није знала како се довукла до прозора, стала иза завесе да бар још једном и задњи пут следи фигуру бића које је задњих година било најмилије, најдрагоценије, за које је била у стању чак и у огањ да се баца, ако буде било потребно.

            Кроз густу завесу и обливена  сузама које није успевала никако да заустави, на углу друге уличице што се секла са оном где се налазила зграда и њихов мали стана, приметила је јато црних врана како стоје и чекау нешто. Њега свакако, било јој је одмах јасно! Док је излазио из зграде и креато се ка њима, чинило јој се као да чује његов глас који довикује:

-   Отарасли смо се и ове, тако бзо и тако безболно. А дечки, шта кажете! Толико сам је препао што неће имати три чисте више нкада да ми се јави или појави.

-   Ајмо дечки, ајде пожурите, чекају нас жене и дечица код куће!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: