детаљ слике: КРК Арт дизајн

СУЗЕ БИСЕРНЕ

Гледам те, желим те, ниси моја

Разливена си у мислима у безброј боја,

Остани, не иди, понављам ти често

Краљица си моја дарујем ти престо.

Кажеш да сам ти друг и да ме тако волиш

Не руши ме наде, немој да ме болиш,

Погледај у моје очи у њима ћеш се пронаћи

Завири у моје срце само ћеш љубав наћи.

Тврдоглаво ме одбијаш, а знам да осјећаје имаш

Само их вјешто од мене скриваш,

Живот је лијеп, а ти срећу не желиш

Зашто нећеш са мном да је дијелиш?

Упорно те тражим, у свакој те видим

Зар се ти мене стидиш?

Одустани, кажеш ми то је за тебе спас

А ја сам луд и не одустајем од нас.

Жена си до које се једном у животу долази

Бирам пут до тебе иако ми кажеш одлази,

Можда су сузе све што ме чека

Нека онда потече бисерна ријека.

Какав би човјек ја био

Када те не би више од свега хтио,

Моја си увијек и увијек ћеш бити

Иако те никад нећу имати.

РАЗОРНА СЈЕЋАЊА

Опет кроз моје мисли путујеш

У самоћи својој нечујно тугујеш

Болом те зора грли и буди

Знаш за све су криви злобни људи,

Са истока Промина у пламену гори

Са сјевера Велебит јауком збори

Зар се овако отаџбина воли

Мајчина суза вјечно ће да боли,

Не одлази дијете није вриједно живота

Рат је несерећа, рат је страхота

Динара стамена поносито стоји

Пали су недужни она им ране броји,

А број је њихов без трага и гласа

Угашено срце нема више спаса

Небом се пролама грмљавина туге

Тјерају те, прогоне те на стазе друге,

Мртав си, а живиш, каква је то борба у двоје

Унапријед исписана прича и представа коју други кроје

Глумци су лажни, ситне продане душе

Вијетрови преваре темеље свето руше,

Као печати судбине ожиљци непомично стоје

Разливене све су животне боје

Остављени и препуштени у мору потонулих снова

Мораш пливати и испливати пред свитања туђа и нова,

Небо се откида, звијезде пред срамним чином губе сјај

Да ли нас чекао сулуди пакао или обећани рај

Будим се у свијету свог садашњег живота

Сјећања разарања прате ме као голгота,

Гажени к'о вода испод моста

За ваш гријех нема опроста

Земља је крвљу коријене натопила

Уморна душа очи је склопила.

ДАМНУМ

Гледаш како пролазе станице живота

О уснулој срећи не причаш ником

Вријеме те гази без наде те оставља

Зашто је тако питање не постављај

На лице ставиш осмјех да се сакријеш

Испред пролазника који журе да ухвате дан

Теби не остаје ни дио ноћи

Мјесец је звјезде већ повео у сан

И опет се питаш зашто те виле воде у мрак

Зашто ти краду дио твога неба

Остајеш сам, а људи је море око тебе

А ти си кап од коју би свако да се огребе

Нека се сагну руже од стида

Јер ти си без гријеха, ниси без вида

Вјетар нека хучи сонет срамоте

Украли су ти све и дали ко зна коме

Неправда је честа појава која те прати

Године радости она ти скрати

И шта ћеш сада кад праведног нема суда

Лако је отићи кад имаш куда

Они се боре, они ти отимају

Драже им туђе кад своје немају

И још се хвале како те газе

Како ти прљају невине стазе

А ти стојиш и нијемо их посматраш

Са очима равнодушности која је без страха

И никада неће досегнути твоју величину

Ти ћеш остати упамћен, а они ће постати само зрно праха.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: