детаљ слике: Pixabay

Сеоска кућа препуна ситне дјеце. Родила мајка њих дванаесторо, сви живи и здрави, лијепи и напредни. Бејаху једно другом до ува. Рађали се из године у годину. Отац се бавио сјечом шуме, а мајка кухала од онога што је имала и бринула како да нахрани толико малих уста. Рађали се као на траци - син, па ћерка. Најстарији син се већ са десет година развио у правога момка. У селу га прозваше „горштак“. Морао је да помаже оцу око свих радова. Сва остала браћа и сестре морали су да га слушају. У њихову кућу је често навраћао поп који је био и сеоски учитељ. Школа је била привилегија само за дјецу из имућнијих породица. Примијетио је поп-учитељ да је мали Горштак надарен више од многе дјеце која иду у школу и би му жао да га не научи бар читати и писати. Тако га једном кријући упита би ли желио знати читати. Мали Горштак се озари.

- Али како, учитељу, кад знате да је нама школа недостижна?

- То препусти мени - рече му учитељ.

И тако учитељ, то јест поп Сергеј, поче све чешће кришом навраћати у њихову кућу и сваки пут би му показао по једно слово. И сам се изненадио када је мали Горштак почео да пише и чита книге које је, наравно, добијао од њега, али их је вјешто крио у сијено да друга дјеца не нађу. Научио би дјечак понешто и браћу и сестре, али то је морала остати њихова тајна.

Када је већ добро научио да чита и пише, тражио је од попа све више књига. У једној од њих нашао је све о открићу Америке, а онда и о животу и путовању у ту далеку земљу. Године су пролазиле и мали Горштак је стасао у зрелог момка. Свакога дана му се Америка мотала по глави. Док је гледао мајку како се мучи и много ради, браћу и сестре, као и оца којег је шума већ добрано сатрала, понављао је себи у браду: „Морам их извући из биједе. Морам их спасити“.

Од сеоских поља замишљао је велике равнице гдје све може да расте. Од малог стада замишљао је да има велико, а да он јаше на коњу и тако га чува; мајку како има довољно хране за сву дјецу; оца у чистом капуту и бијелој кошуљи... И роди му се идеја. „Отићи, морам отићи из ове сиротиње. Морам пробати! Ако не успјем, читавог живота ћу радити као мој отац и остати горштак“.

Једог дана, док је сједио на каменом зиду, наиђе поп Сергеј. Застаде мало и упита Горштака шта га мучи.

- Откуд знате да ме нешто мучи?

- Видим, момче, видим. Сједиш на том зиду, а мисли ти плове преко мора у даљину.

Скочи Горштак, па рече: „Е баш тако, попе!“ Иизнесемусвојплан.

- „Али, како да то изведем? Научили сте ме читати и писати, сад ме посавјетујте како да стигнем до те Америке. Одужићу вам се, попе, ако останем жив. Не могу више гледати ову патњу. Убише се отац и мајка радећи само да нас прехране, па зар је то живот?“

- Ух, ух , изгледа да сам ја теби давао превише оних књига на читање. Али кад је тако, размислићу.

Идући путем до своје куће, поп је размишљао о Горштаку и његовом науму.

Ех, које ли штете што и остала Лазина дјеца не знају читати и писати.

Поп није ни слутио да их је брат све описменио. БиојесретандајебарГорштаканаучионечему. Једномјемораокренутидомора, радобиповеоГорштака, алиштарећиуселуињеговима. Рећићедамораноситинекетешкекофере (којисутадабилидрвени), аГорштакјенајјачимомакуселуипитаћегадапођесањим. Никоуселунијеништапосумњао. Такосуњихдвојицапошлидолуке. ПопјепреузеопакетекојисумустиглибродомизАмерике. КадјеГорштаквидиоколикоимапакета, родиламусејошвећажељадаоде. Тако би и он могао својима да шаље. Изнесе план попу и замоли га да се распита кад иде брод за Америку. Брзо је добио одговор да иде за мјесец дана.

Одлука је донета - отићи ће, па шта буде. Изнио је свој план оцу и мајци, као и браћи и сестрама. Би им жао што му немају дати ништа за пут, осим комада сланине и једног црног хљеба који је испекла мајка. Поп Сергеј га испрати до луке и тутну му неколико новчаница за пут. Било је таман за карту и нешто мало више. „Хвала ти, попе, вратићу ти дупло чим зарадим“, обећа му.

Капетан брода одмах примјети Горштака и његове јаке мишиће, те му приједложи да утовара терет. Била је то за Горштака привилегија. Путовало се цијелих мјесец дана бродом. Било је и тешких момената, али се није жалио. Стално је био капетану на услузи. Имао је срећу да капетан зна и наш и енглески језик. Једног дана га је питао куда се запутио и Горштак му исприча све о свом животу. Капетан га саслуша, а онда се сјети да има пријатеља фармера. Помисли како би му тај младић добро дошао да чува стоку и одржава штале. Није му ништа рекао док нису стигли у америчку луку. Ту се, између свих осталих, нађе и фармер Џон. Поздрави се са капетаном, нешто попричаше и овај Џону брзо показа на Горштака. Фармер с одобравањем климну главом и показа Горштаку руком да приђе. Младић приђе, пружи му руку и снажно стисну, док је капетан све то гледао причајући на енглеском.

„Да се поздравимо, момче“, рече капетан, „и сретно“. „Код њега ћеш радити што сам ти већ рекао, имаћеш стан и храну а преко тога и плату“. Горштак сав сретан крене са Џоном. Возили су се коњском запрегом коју до тада није видио. А није видио ни такве коње. У Лици су били неки мали брдски коњићи, а ови су, за разлику од њих, изгледали као лађе.

Е, да ми је оваквог зајахати, па проћи кроз село, помисли. Кад су стигли на ранч, Џон му показа колибу у близини штала гдје ће спавати.

Каква колиба! Па, ово је боље од куће гдје сам се родио! Како ли тек изгледа Џонова кућа кад колиба тако изгледа?

Већ сутрадан је са Џоном јахао по огромним предјелима једног од јучерашњих коња. Било је ту стада стоке и оваца - није их могао ни избројати. Чишћење штале и тимарење коња били су за њега мачји кашаљ. Свакога дана добијао је храну, а недјељно и чисту одјећу. За неколико мјесеци, Горштак је већ био као прави ренџер. Једини недостатак је био што није имао много прилика за причу. Некако се споразумио са Џоном и тражио од њега да му дâ неку књигу. Овај се изненади што му то тражи, али му ипак донесе. Читао их је ноћу уз фењер, и то на енглеском. Иако ништа није разумио, ријечи су му улазиле у ухо. Прошло је скоро годину дана и он једном упита Џона за капетана брода. Некако су се споразумјели да ће брод ускоро доћи. Узео је сву уштеђевину, написао писмо и ставио паре. А онда написа адресу попа Сергеја. У писму је поручио да њему враћа дупло колико му је дао, а за остатак га је замолио да преда његовима, али да нико не зна. Те да то „паметно троше, само за храну“. Додао је још и да, чим се укаже прилика, неко од браће дође код њега.

На путу до луке, са њима су у кочији пошле и Џонова супруга и ћерке. Биле су праве даме, са шеширима и у дугим хаљинама. Видио је Горштак како се дамама пружи рука и помогне да изађу из кочија, те и он тако учини. Оне су биле љубазне и захвалише му се, али једна од ћерки господина Џона, када је осјетила додир Горштакове руке, као да је протресла струја. Погледи им се сретоше, али Горштак брзо погледа у страну. Даме су куповале штофове за хаљине, а он и газда су товарили неке кофере. Није он питао шта је у њима, нити га је то занимало. Мислио је на Џонову ћерку. Поново је помогао дамама да уђу у кочију, а Џон му даде кајасе од коња - сад су га већ слушали боље него газду. Горштак је био на седмом небу гонећи коње, док су иза њих сједиле даме.

Кад су стигли кући, опет је помогао дамама да изађу из кочија, а лијепа госпођица Мерлин захвали му дубоким погледом, од чега га обузеше неки чудни слатки осјећаји. Још увијек није имао прилику бити са женом иако је осјећао своју мушкост. Брзо се бацио на посао око истовара њихових кофера. А онда потјера коње до штале. Те ноћи није могао да спава. Прогањала су га та два плава ока и мека рука у свиленој рукавици. 'Ајде, блесане, шта ти пада на памет! Тимари те коње и буди сретан да ти дају јести, рече сам себи.

Али, у лијепом двору, ни Мерлин није могла да спава. Иако се на пријемима дружила са момцима своје класе, сусрет и онај додир са Горштаком тог дана није јој дао мира. Смишљала је план како да га види још који пут. Изрази оцу жељу да научи да јаше коње. Осјетљив на своје ћерке, Џон је није могао одбити.

- Али, ти знаш да ја не могу да те учим.

- Па, можда би могао онај наш радник кад заврши све послове.

И тако је млада Мерлин уз помоћ Горштака почела да учи јахати, а успут се полако између њих рађала љубав коју су вјешто крили. Знала је Мерлин да ће, ако их њен отац открије, Горштак остати без посла, а онда би она за њим прецркла. Кад би ишли на јахање, вјешто су пазили да јашу на раздаљини док се не изгубе из видокруга. Тамо у даљини су имали малу оазу миру гдје би размијенили покоји пољубац док су им тјела горјела као ужарени пламен у пећи. Фрктање коња би их опоменуло да је романси крај и да се морају враћати.

Пролазиле године, они крали тренутке среће. Горштак слао својима паре једном годишње и звао браћу да дођу код њега. Почели пристизати један по један. Газда Џон би им нашао послове, а Горштак је све време био код њега и његове лијепе ћерке.

Отац и мајка у Лици сад већ боље и лакше живе. Имају одакле и да дају мираз ћеркама, па су се могле удати у боље куће. Вријеме пролазило, дјеца се разилазила. Сад је већ четворица браће било у Америци. Двојица најмлађих је и даље са оцем, мајком и три сестре. Три старије су се лијепо удале. А Газда Џон се већ почео бринути како му се ниједна ћерка не удаје. Често би причао са женом о томе. Знао је да сусједов син, такође фармер, одавно гледа њихову старију ћерку, али је и млађа Мерлин већ била за удају. Негде око Ускрса, ћерка Роуз и њен изабраник планирали су да се вјенчају. Газда рече Горштаку да би волио да баш он за ту прилику гони њихове коње и буде кочијаш. Горштак се озари, јер је то значило да ће возити прелијепу Мерлин и њену мајку.

- Али, господине, ја за такву прилику немам одијело.

- Знам, знам. Поћи ћеш код нашег шнајдера са Мерлин и он ће ти сашити.

Кад је Горштак обукао ново одијело и обуо нове ципеле, те се дотјерао, сви су у чуду гледали каквог згодног момка имају поред себе. Највише га је гледала Мерлин, али и он њу.

Роуз се послије вјенчања одселила с мужем у други град, а Мерлин је остала са родитељима. Све више ју је мајка притискала да се уда, на шта би јој она одговорила: „Удаћу се, али за кога ја хоћу!“ И тако пролазиле године док у једном тренутку господину Џону није позлило. А онда је поразговарао с ћерком.

- Треба да се удаш.

- Да, тата, али за кога?

- Знам, све знам.

- Шта знаш?

- Знам да волиш оног странца. Надао сам се да ћеш се опаметити, али видим да нећеш. Ако је тако, удај се за њега.

Мерлин се сагну и пољуби оца. „Нико сретнији од мене, а и ти ћеш бити сретан, вјерујем!“

Ни часа није часила, одјурила је до Горштака да му саопшти шта је одлучила. Он је у том тренутку био запрепаштен, али се осјетио и као најсрећнији човјек на свијету. Убрзо су заказали вјенчање. Наравно, присуствовала су и његова браћа. А брод са писмом и сретним вијестима пловио је ка јадранској луци. Горштак је потом почео живјети у породичној кући са својом лијепом Мерлин и њеним родитељима, а исте године добили су и сина. Господин Џон није крио своје одушевљење и задовољство те предложи да оснују своју фирму за трговину.

Биле су четрдесете године двадесетог вијека. Други свјетски рат однио је многе животе на просторима Југославије и пола Горштакове фамилије није преживјело рат. Родитељи и браћа су погинули, а Горштак и браћа која су с њим била у Америци дуго ништа нису знали о својима. Сваки је живио свој живот у Америци. Имали су фамилије и дјецу. Сада су већ и они у годинама, а њихова дјеца за удају и женидбу. Ни поп Сергеј није изашао жив из рата. Послије тих ратних година, путовање бродом замењено је авионом. Није се више путовало мјесецима већ се стизало за један дан. Горштак, сад већ човјек у годинама, предложи Мерлин да крену за Југославију. „Коначно“, рече му она, „да и тај дан дође“. Кренули су пресретни, али се он прибојавао сусрета са старом кућом, сестрама, како ће све то изгледати. У џепу је стално носио слику родне куће покривене шиндром. Само је ту слику имао.

Кад је стигао кући, шиндра је сва била пропала. Кућа без оца и мајке, браће и сеста

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: