детаљ слике: КРК Арт дизајн

Панонски демон

  Захваљујем се Зорану Петровићу, који ми је дао низ врло корисних предлога и савета и учинио да поједине реченице у овој причи боље звуче.

   Алфелд, негде на истоку Мађарске, на рубу некадашње

  Велике Пустаре ( Пусте ).

Естер је опчињено гледала у очеве шаке, док су бесно ударале по вадилици и другим машинама. Зашто су те шаке уопште створене, питала се. Да ли су икада било шта помиловале, загрлиле, нежно додирнуле? Није могла да се сети, барем она није памтила да се то икада догодило. Жуљевите, тешке, отврдле од сурове земље, од рада и машина,  болесне од пића, мраза и ветра, али још увек снажне и робусне. Њеној мајци додељивале су само шамаре и ударце. Њу саму је ређе тукао-али дешавало се. Шандора је раније чешће млатио. То се додуше, у задње време прилично проредило. Док је она тонула у мукло прихватање понижавајућег ропства насиљу, њен брат се брзо прилагођавао и пружао све виталнији и снажнији отпор. Отац није био глуп; добро је читао људе и није желео да заврши живот усред сна, са ножем заривеним у трбух, тако да је Шандора у последње време углавном остављао на миру. Али данас је полудео од беса, псовао је све, и време и земљу и њу, Шандора, њихову покојну мајку ( то ју је највише болело ). Шандор га је нетремице посматрао, али није ништа изустио, нити реаговао. Знао је, када је отац био у оваквом стању, да је боље не заповедати кавгу с њим.

Шаке. Поново је вратила поглед на те шаке ( боже, кад би само нешто могло да их одсече или...одгризе, како би то добро било. А онда се постидела тако грешних, злих мисли. ) . Те шаке отерале су њену мајку у гроб. Званично, умрла је од упале плућа, али Естер је знала да је умрла од туге, удараца, модрица, понижења. Била је  лепотица, дугачке, густе смеђе косе, очију зелених попут степе, једре и привлачне фигуре. Шта је видела у овом насилнику, ништаку просечног изгледа, бледог испијеног лица и уфитиљених брчића, никад јој неће бити јасно. Зашто се удала за њега, зашто је  уопште рађала децу с њим, и на крају, зашто је годинама трпела онолико злостављање? Зашто је за њим дошла овде, на крај света,  на руб Пусте, у велико Нигде и Ништа, где километрима около није било буквално ничега, осим траве, воде, песка и  смрдљивог блата. Она , која је била из честите и имућне  породице, која је могла да студира у Будимпешти или Дебрецену, да свира клавир и виолину, дочекује сликаре и музичаре, пошла је за  усамљеника, да би свенула у овој Празнини на рубу света, не дочекавши ни четрдесету. Зашто? Естер је ноћима покушавала да докучи зашто је њена мајка изабрала да води такав живот? Шта је то  у устројству и ткању овог света што допушта да се животи тако бесмислено и узалуд потроше? Ако нас је Велики Он створио, ако смо његова Деца, онда је ваљда дужан и да се брине о нама,  да не допусти да се тако нешто деси? Али дешавало се, знала је и она тако изолована, читала је новине, гледала телевизију. Дешавало се свуда, у целој земљи, на целом свету. Свет је био мрачна катедрала бола. Љубав и нежност су били ретки, неприметна зрнца светлости у океану прашине света.

Сећала се да је отац само два пута  био иоле  доброг расположења. Једном, када их је фијакером одвезао у неколико километара удаљено село и провозао  кроз центар . Једино је тада видела нешто налик осмеху у угловима очевих усана. Али ни то није било из љубави и радости. Било је то чисто задовољење ега ( фијакер и коње је добио давно, на картама, у некој кафани код Дебрецена ), показивање и хвалисање пред другим, исто тако убогим и злим, завидним. Други пут је било чисто претварање. Отпутовали су педесетак километара од свог салаша, да посете национални парк Хортобађ. Естер је са свиме била одушевљена.Са људима, безбројним посетиоцима, птицама свих боја и гласова; говедима чудноватих рогова, воденим биволима, чудима која су јој тада изгледала чаробна и јединствена. Чак је и Шандор, који никад није био претерано одушевљен природом, сијао од задовољства. Отац је такође деловао задовољно, али кад му се Естер у повратку кући покушала приближити, сва узбуђена чаврљајући о лепотама које је видела, отац је фркнуо и грубо одмахнуо руком :

,,Све је то једно велико ништа.'', гунђао је. ,, Само представа за тупаве туристе и узимање новца. Одавно то није она некадашња Пустара, већ најобичнији вашар.  Права Пустара је овде, где ми живимо. Где се будиш и лежеш у зноју, уморан и згрчен, док свуда око тебе двеста дана у години фијуче уморни ветар... фијуче као да вришти. Нема ничега, само  небо, киша, земља и блато. Е, то је исконска Пустара. Оно  што си  гледала данас, само је једна велика лаж.''

Одмахнуо је још једном руком и јасно јој дао до знања да је даљи разговор на ту тему завршен. Радост јој се угасила у трену.

Сећала се свега тога, док је отац беснео. Цела година је уистину била жива пропаст. Време је подивљало, клима се сурово поигравала са овим местом коме је одавно и сам Створитељ рекао лаку ноћ и збогом. Наизменично су их погађале ужасне суше и жеге, мраз и град, оркански пљускови и поплаве. Усеви су пропадали, све је било под знаком питања, житарице, сточна храна, лук и кромпир је трунуо, поплавне и подземне воде мрвиле су и пластенике и отац је у бесу немоћ пред разузданим силама природе искаљивао на њима. Једна од таквих поплава, праћених грдним муњама и разјареним ветром протутњала је салашом и околином и тог дана, претварајући све у кругу од неколико километара у муљ, блато и течно сивило. Естер је знала, а и Шандор је знао, шта следи након насиља природе-ерупција очевог насиља. Погледали су се без речи и почели да облаче чизме и топлију одећу. Отац их је гледао закрвављених очију. ,,Куда?'', упита, али без стварне воље, није га занимало, очекивао је отпор, надао му се, прижељкивао га, а кад је он изостао, више га нису интересовали. Није било ничег сладострасног у бежању, искалити бес на онима који се и не опиру.

,,Стала је киша.'', одговори му Шандор. Избегавао је његов поглед.  ,,Истераћемо мало свиње на ваздух.''

,,У ово блато?'',смркнуто упита отац. Али нису га више интересовали. Кад попије још коју одвући ће се до села и тамо у кафани потражити неку стару курву која ће му помоћи да заборави пропаст у коју га је киша вукла, уништавајући му приходе и сваку перспективу. ,,Ма идите дођавола'', одмахнуо је руком. ,,Што се мене тиче, не морате се ни враћати. Ни зашта нисте. Бескорисни кујини синови.'' Естер се лецну на то ,,кујини синови'', увек ју је болело кад удара по мами, која се више ни вербално није могла бранити од његових увреда. Шандору за тренутак бљеснуше очи чудним, злоћудним сјајем, док им је отац окретао леђа, у једном налету панике Естер помисли да ће управо присуствовати убиству-да ће Шандор зграбити велики кухињски нож и док отац стоји окренут и не гледа, сјурити му га у леђа. Али он само климну главом у правцу врата и њих двоје изађоше пред устајало, сиво, смрдљиво небо. Пустили су свиње напоље, и праћени гласним лавежом породичног пса Лакија, кренули блатњавим путем дубље у Пустару.

Прешли су равне, испуцале површи које нису давале никакве знаке живота, чак ни сада, док су се њима разливали подземни и надземни токови и док их је прекривало блато. Естер је знала да је то привремено; блато и воде ће се повући, а Пустара ће се вратити себи, свом старом облику, један мали комад дивљине који се још увек држао, овде у забаченом и заборављеном кутку света, далеко од очију, туриста, индустрије и сваког напретка. Али ма шта отац говорио, Естер је знала да ни то неће вечно потрајати. Та површина , тај дашак пустиње Африке и степа далеке Русије, овде у срцу Европе, лагано је умирао. Била је све мања, Естер се чинило да је сваке године све краћа. Брзо су избили на зелене, травнате површине које су скривале од погледа мочвару и њене рукавце, иза којих се лењо вукла и одмарала Тиса.

Ту је било њихово место, само њихово, Острво, тако су га звали и годинама су ту долазили, сами или у друштву Габријеле и Лација ; било јој је драже да га зове тако, него његовим правим именом-Ласло. Благо је поруменела. Острво је било мала зелена чистина, ливада окружена густим сплетом дрвећа с једне, и мочварним водама и чак живим блатом с друге стране. Пронашли су сигуран пролаз до Острва још давно, изабрали најбољу од свих стаза и пронашли кутак у коме ће бити сигурни и скривени од света. Само једном се десио несрећан случај, заспали су и свиња је одлутала кроз густиш и шибље и упала у живо блато. Естер никада неће заборавити скичање несрећног створења које је очајнички молило за помоћ. Оцу су слагали да је свињу однела набујала Тиса, да се удавила.

Али сада нешто није било у реду са њиховим омиљеним местом, осетила је то чим су се приближили. Из правца Острва допирао је несносан смрад. Несносан-није умела да нађе подеснију реч. Није то био уобичајени смрад блата и поплаве, већ као да је стотину угинулих животиња ту наслагано и да труну данима.  Шандор је изгледао збуњено,  у неверици је гледао и покушавао да одреди одакле тачно мирис допире. Естер се присети муње која је око подне ударила. Ако је то уопште била муња. Није је видела, само је чула, треснуло је страховитом снагом, као потрес, као да се тог тренутка цепају светови. Истог момента киша је престала, као руком однесена. Сећала се како је Шандор промрмљао да су то ђаволска посла у питању. Рекла му је да не будали.

Из шибља пред њих истумараше Ласло и Габријела, узбуђени, влажних и сјајних очију. Естер је посматрала брата и сестру и по хиљадити пут размишљала колико физички личе, а како су карактером и духовно различити. Обоје су имали бујну, смеђу коврџаву косу и фине црте лица, крупне зелене очи и бледу кожу посуту пегама. Били су високи и мршави, изгледом као да су тек изашли из пубертета, иако су били неколико година старији од ње и Шандора. Ласло је већ похађао другу годину на факултету у Дебрецену, а Габријела ће на факултет поћи на јесен. Завидела им је. Њихова породица боље је стајала, имали су оба родитеља који су живели пристојним, нормалним животом без скандала и патњи. Барем Естер није знала ни за какав мрак који се можда крио иза те породичне идиле, нити јој је Ласло нешто у том смислу помињао, нити је ишта такво могла да наслути. Њихов салаш је био удаљен три километра од Естериног дома, око километар и по од села, фактички су им били једине комшије. Али ако није могла да наслути крију ли се иза идиличног односа њихових родитеља какве мрачне тајне, Естер је јасно могла да уочи карактерне разлике између брата и сестре. Лаци ( волела је тако да га зове ) је био осећајан, изражено емпатичан и имао је неко унутрашње око и ухо и за најтананија и најсложенија људска осећања. Од њега је тешко било нешто сакрити. Волела је његову добродушност, али у исто време била је свесна да је она и његова највећа мана. Недостајала му је снага, упорност, борбеност и то је било оно што је спречавало...да му се преда. Била је свесна његових погледа и осећања према њој, али тај зид сачињен од недостатка његове чврстине и снаге, није успевала да прескочи.

Габријела је била нешто сасвим друго. Увек насмешена, расположена, активна, била је неко коме се сва врата без проблема отварају. Али иза те фасаде у немирним, брзим погледима њених очију и трзајима и гримасама на крајевима усана и лица кључала је махнита манипулативност, мржња и жеља за поседовањем, контролом. Савршено се слагала са Шандором и Естер се уопште није чудила зашто.

,,Поранили сте'' , Шандор прекину тишину. ,,Шта то тако проклето смрди? Као да је водени бивол допливао из Хортобађа и посрао се на Острво.'' Габријела се зацерека, али очи јој брзо повратише озбиљан сјај. ,,Оставите свиње ту и дођите'', узбуђено рече. ,,Да видите шта смо пронашли на Острву. Дошли смо чим је стала киша, након што је оно пукло-чули сте? Ово је невероватно, нећете веровати шта смо нашли. Дођите, хајде.''

Пошли су за њима. Шибље, травуљина и врбе се убрзо размакоше и пред њима се указа Острво. Била је то прелепа оаза зеленила, ливада и мириса усред суморног предела. Мали зелени плато тек понегде посут брезама, тополама и другим дрвећем одмарао је око и душу. На самом крају Острва, тамо где се већ губило у мочварној водурини, стајале су две усамљене, огромне жалосне врбе, пружајући своје необичне гране скоро до земље.

Тада је приметила. Испод врба је лежало нешто, огромно, црно, неки дивовски труп. У тренутку је помислила да је реч о некој великој видри, али то трупло више  је личило на фоку или моржа ( глупости, рече сама себи, морске животиње не живе, нити могу живети у Панонској низији ). Но, пре него што је могла да крене ближе, Лаки је изненада потпуно пошандрцао, и режећи се устремио на црнило.

Његово бесно режање претворило се у цвилење кад је дошао надимак врба. Као да га је зауставила нека невидљива сила, као да се испред њега испречио  невидљиви зид кога није био у стању да прескочи.  Вратио се цвилећи, до њихових ногу, накострешене длаке и погледа у коме се назирала немоћ и страх.

,,Приђите'', рече им Ласло. ,,Осмотрите то изблиза.''

Корачали су по трави, тихо и опрезно, као да се плаше да ће пробудити неког успаваног џина.

Запухнуо их је тежак смрад, који је продирао кроз све органе. Једва су остали на ногама. Када су пришли врбама, Естер и Шандор се запањено згледаше. Естер је помислила да сања, да то није могуће, да тако нешто не може бити, и не може постојати.

,,Мајко мила'', Естер пребледе. ,,Мајчице, драга, мила.''

,,Крв ти Исусову!'', готово је вриснуо Шандор. ,,Шта је ово?''

Испред њих на трави је лежала голема црна маса, нешто дебеле коже и сигурно тешко пар стотина килограма. Естер поново подсети на морска створења која је гледала на телевизији. Само што ово створење није имало очи. Тачније, имало је ЈЕДНО око,  које је пркосећи свим законима геометрије, било на средини тог гломазног тела. Попут камелеоновог, окретало се у свим правцима, сваки пут мењајући боје, али без јарких боја и нијанси.-из црне у сиву, из сиве у белу, из беле опет у црну. Изнад ока, изнад, не испод! ( Господе боже, ја лудим, помисли Естер, ово не може бити живо ) налазила су се уста, која су се млитаво отварала и затварала, испуштајући храпав, кркљав звук, откривајући редове кратких али шиљатих и снажних зуба, као и дугачки, пламеноцрвени језик ( коначно једна јарка боја, помисли) који је сада лежао непомичан, као да не може да се покрене и одмота.

Естер шокирана помисли да дубина тих уста нема граница, да им не види крај, да њихова дубина мора бити много већа од тог тела, што наравно није могуће,  све је ово сан, само ружан, глупави сан.

Тада запази и један уд. Нешто налик руци или пре грани, израњало је с друге стране телесине, дугачко и танко а завршавало се са четири...шта? Није знала. Црна прста, канџе, нешто налик томе.

Потпуно је занемела, обамрла и запрепаштена. Приметила је да створење делује исцрпљено, безвољно, као да је без снаге и енергије, као да не може ни да се покрене. Мада није схватала како уопште може да се креће.

,,Нашли сте ово...после праска?'', Шандор је повратио присебност. ,,Цело време лежи тако, испод врба?''

,,Да'', рече Габријела. ,,Не помера се. Само кружи оком и отвара та одвратна уста. Делује немоћно и исцрпљено. Мада не знам ни како се креће, без руку и без ногу.''

,,Можда пузи, попут змије.'', Шандор се насмеја.

,,Не лупај'', прекори га Габријела. ,,Ово чудо сигурно има бар двеста кила. Нема шансе да ово може да пузи.''

,,Има ли пишу?'', Шандор је опет почињао бити онај стари, и Естер му упути љутити поглед.

,,Нисмо је запазили.'', рече Габријела. ,,Иди па опипај, ако ти се баш тражи. Откуд знаш да је мушко?Можда уопште и нема пола.''

,,Откуд знаш да сам мислио на мушку пишу?'', Шандор се и даље церекао, нервирајући Естер све више. ,,Мора да је има. Мора да има орган за размножавање, мора на нешто да избацује течност и измет.''

,,Браво, велики научниче.'', Естер се коначно повратила од шока. ,,Имају ли гљиве и бактерије пишу? Биљке? Ваљда си учио у школи како се биљке размножавају?''

,,Ово није никаква проклета биљка'', отпухну Шандор. ,,  Биљке немају очи. А ни гљиве ни бактерије. Очигледно је нека одвратна, досад свету непозната животиња.''

,,Ја мислим'', умеша се Ласло ,,да је ово дошло однекуд...са звезда. Пало овде, сручило нам се пред ноге. Овако нешто не постоји, нити може постојати на нашем свету. Ово је ванземаљац, очигледно. Знаш неку животињу с једним оком, и с једном руком, налик на грану?Кад је оно пукло...можда се тад отворила...нека рупа кроз коју је упало са своје планете.''

,,Ванземаљац.'', Шандор га презриво одмери. ,,Ма да, луд је са звезда да падне баш овде, у ову пустош. Не друже, ово је нешто са нашег света. Помириши га, како смрди. Зар тако смрде звезде? Погледај га. Црно је и гадно, баш као и ова каљава, бљатњава и усрана равница. Ово је испузало из некаквих дубина Земље, нешто га је покренуло, можда су га те бујице избациле на површину. Можда доле, у дубинама, живе овакви чудовишни облици, животиње налик демонима.Или демони налик животињама.''

Шандор приђе створу и снажно га шутну ногом по тешкој, црној телесини. Из уста створења зачу се нешто налик цвилењу из дубине, на граници чујности. Габријела се засмеја. Ласло пребледе. Естер јурну крв у образе. ,,Јеси ли нормалан?'', повика на брата. ,,Шта ти је учинило?Не дирај га.''

,,У чему је твој проблем сестрице?'', упита Шандор. ,,Ово је очигледно нека неман. Избљувана из утробе земље. Или из пакла, ако ти је тако лакше. Доле заправо и јесте пакао, зар не? Кажу да је доле температура милион степени. Зар није то пакао?''

,,Остави га на миру'', рече Естер. ,,Ниси ти Бог да одлучујеш како је и зашто нешто створено.''

,,Немој да ми кењаш о Богу'', ошину је бесно погледом. ,,Где је био Бог кад нас је оставио у шапама оне пијандуре? Где је био кад нам је умрла мајка? Где је био кад нам је остављено у наслеђе да живимо у овој пустопољини? Знам врло добро шта мислиш о свему томе. Зато немој да ми држиш лекције о Богу, никакве. Разумеш?''

Естер отвори уста, побуни се да још нешто каже, али одустаде. Клонула је као да јој је ишчилела снага. Шандор извади и расклопи нож из џепа-скакавац. Очи су му биле блиставе, али на неки мрачан начин. Естер није волела кад је имао такав поглед. ,,Треба мало да му пустимо крв.'', рече. ,,Ако је црна, сигурно је демон. Само демони имају црну крв.''

,,Хочеш ли престати?'', коначно проговори Ласло. ,,Шта ћемо још сазнати о теби?Да мучиш кришом инсекте, кидаш им ноге? Да вешаш мачке у подруму? Јеси ли полудео? Престани!''

Шандор се муњевито покрену. Естер се учинило да није прошло ни секунд, а да се нож нашао на Ласловом врату. Габријела крикну. ,,А шта ће се догодити ако не престанем? '', упита Шандор. ,,Ево, нећу да престанем. Имаш ли још неку примедбу или питање?''

Ласло је ћутао. Габријела је почела да јеца и моли Шандора да склони нож. Естер се надала отпору. Цео живот је то чекала. Отпор. Буди достојанствен Лаци. Пљуни му у фацу. Покажи храброст. Не сме ти ништа. Толико луд није да те убије, или да ти ископа око пред властитом сестром. Ако те мало и зареже, отрпи. Издржи. Само се супротстави.

,,Нешто сам те питао'', зарежа Шандор. ,,Имаш ли још неких примедби или питања?''

,,Немам.'', тихо проговори Ласло. Естер гласно отпухну. Осећала се потпуно сломљено.  Горе него икада, горе него када су трпели очево злостављање. Чинило јој се да све у њој и око ње бледи и нестаје, попут магле, да у њој нестаје љубав и наклоност коју је осећала према Ласлу. Сада је схватила, очи су јој се отвориле. То што Ласло има у себи није доброта, благонаклоност и љубав, већ само најобичнији кукавичлук. Није чак ни нормалност. Нормалан човек ни по коју цену не би трпео понижавање.

Шандор начини дугачак, јак рез на кожи створења. Габријели сузе пређоше у осмех а лице јој се озари. Ласло и Естер су бледо гледали. Створење се поново огласи цвилећи, а из реза покуља густа, смрдљива, црна течност. Шандор одушевљено повика : ,,Демон! Знао сам да је демон!''

Тада се догодило нешто чудесно. Крв-црна течност се одједном згрушала и престала да тече. Рез је нестао. Буквално нестао, пред њиховим очима. Рана се зацелила, кожа је била чиста, као нова.

,,Боже драги'', Шандор је био запрепаштен. ,,Па ово чудо само од себе зацељује.''

Ласло се огласи. Повратио је нешто од изгубљене храбрости. ,,Ово није нормално'', рече. ,,Можда би требало да обавестимо родитеље. Полицију. С овим се није играти.''

Шандор га поново погледа окрутним, бесним очима пуним мржње. ,,Нећеш никог обавестити. Ни ти, ни остали.'', рече. ,,Ми смо га пронашли ( лажеш, помисли Естер, пронашли су га Габријела и Ласло, ниси га ти пронашао скоте ), наш је. Само пробај да пријавиш. Направићу ти који рез овим ножићем. Само ми се нешто јавља да се твоји ожиљци неће самозацелити.''

Естер окрену главу. Није желела да гледа Ласлов покорни, престрашени поглед. У том тренутку мрзела га је једнако као оца и Шандора.

Размишљала је о свему док је касније дубоко у ноћ  седела на веранди и гледала у звезде које су дремале над равницом. О Шандоровом лудилу. Скоро цео дан су преседели на Острву; Шандор је ударао, резао, засецао створење, сваки пут ране би се чудесно зацелиле. Дошли су касно кући, отац је беснео, викао, псовао их је да смрде на ужегло блато,  али барем их није тукао. Размишљала је о Ласловом кукавичлуку, о Габријелином одушевљењу мучењем створења а и о самом створењу. Одакле је стигло? Је ли несрећно, је ли свесно да је доспело тамо где не припада?Какву ће улогу одиграти у њиховом животу?

Тада је почело. Испрва се чинило као далеко, дубоко гргутање, као да се неки поточић тешко пробија кроз камену и испуцалу земљу. Затим је гргутање јасно прелазило у цвилење. Осећала је снагу  чудног, туђинског ума, ума који покушава свој језик...? начин комуницирања-да преведе на наше речи. Осећала је напор коме се тај ум излаже да би се приближио коме-њој?

Нахрани. Гладан. Нахрани. Ме.

Боже, ово није могуће. Естер ухвати паника. Створење јој се обраћало. Сада је јасно чула речи у својој глави. Тешке, кратке речи- очито се мучио са нашим језиком , али ипак јасне и разговетне.

Нисам нормална, помисли. ,,Не смем'', одговорила му је у мислима. ,,Шандор...Брат ми је припретио. Забранио нам је да те хранимо. Не знаш га...повредиће ме. Спреман је на све.'' Исти отац, умало да дода. Али ионако је сигурно чуо то у њеним мислима. Схватала је да пред овим створењем нема тајни.

,,Нахрани'', глас је био упоран. ,,Брзо ојачати. Ћу. Он. Платити. Платиће.

Патиће.

Естер се стресе.

Патиће. Још. Како. Ће патити. Не сумњај. У то.

Естер је као хипнотисана ушла у кухињу. Отац је чврсто спавао, чуло се његово болесно хркање из дневне собе. Могла је да чује и Шандорово испрекидано дисање. Покупила је на брзину неке намирнице у посуду, у количини за коју је проценила да се њихово одсуство неће превише приметити. На брзину је навукла чизме и искрала се напоље. Молила се само да Лаки не залаје и да их не пробуди. Срећом, изгледа је и он дремао. Као у сну, пролазила је познатом стазом. Створење је и даље било у истом положају, испод врба. Чак и при слабашној, ноћној светлости звезда и месеца, изгледало је одвратно. Естер осети налет гађења, а онда и кајања због тог гађења. ,,Не. Брини. Схватам. Одвратност ваше врсте према мом.Облику. У телу.'' говорио је глас.

Пришла је. Кутлачом је изручила садржину посуде у огромна, отворена уста која су понирала у бескрајно, непојмљиво ждрело. Његов дугачки језик обмота се око течности, и њој се учини да расте, крупни, да већ враћа снагу. Крикнула је и држећи посуду отрчала назад. Плашила се да ће тај огромни језик испузати, да ће је зграбити попут пипка дивовске сипе или хоботнице, да ће је увући у то страшно ждрело. Створење је није заустављало, стигла је кући плачући. Огласило се тек кад је заспала, у сну.

,,Хвала ти. Не замерам страх. Нећу ти наудити. И у мом свету постоји ( онда је дуго тражио реч, осетила је то, да није сигуран како ми то кажемо ) захвалност. Не бој се.''

Дани су пролазили. Шандор је настављао да мучи створење, праћен Габријелиним охрабривањем. Чинило се као да га свако зацељивање ране још више разбесни. Ласло је пружао пасиван отпор, игнорисао је, негирао, правио се да не види, понекад се вербално супротстављао, али би се након експлозије Шандоровог гнева брзо повлачио. Естер је наставила да доноси храну сваке ноћи. Осећала је да створење јача, да му се снага све више враћа, и да је све ближи тренутак када ће се цела та сулуда шарада, бојала се, крваво завршити.

,,Одакле си?'' питала га је једне вечери. ,,Јеси ли из утробе земље? Долазиш ли са звезда?''

,,Далеко. Иза. Звезда.'', рекло је. ,,Нисам сигуран можете ли ви...ваша раса...то појмити. Живим иза Сивих Територија. На Рубу Празнине. ''

Ништа од тога није разумела. ,,Како си доспео овде?''

,,Не знам'', готово је зајаукало. ,,Нешто се. Догодило. Неки рез...грешка...пореметило се. Ткање. Времена и простора. Испао сам. Кроз. Некакав. Процеп. Али вратићу. Се. Чим. Ојачам.

Можеш са мном.''

Стресла се. Најежила. Помисао да побегне из овог пустог, суморног блатњавог пакла била је привлачна. Али куда? У неки страни, непознати, чудесни свет, где су можда и физички закони другачији него на Земљи. ,,Да одем тамо...да опет будем нечија слуга, да поново имам господара? Нећу.''

,,Нема'', глас је био изричит. ,,На рубу. Господара. Ми слободни. Смо. Власт ни. Сивог. Господара. Не. Протеже се. Над нама. Безбедни смо. Од. И Празнине. Пођи са мном. Слободна. Бићеш.''

Једно јутро дошао је Ласло. Поглед му је био испијен, уморан, подочњаци су одавали да није пуно спавао. Отац је већ чепркао нешто по башти, у поткошуљи, знојав, љут. Ласло га учтиво поздрави. Отац пљуну у траву и окрену главу. Естер се готово насмеја Ласловој згађеној фаци.

,,Добро јутро'', промрси. ,,Добро јутро'', одврати она, гледајући празно у очева леђа.

,,Хоћеш кафу?'', упита Естер. ,,Не хвала'', рече Ласло. ,,Није ми до кафе.''

Ћутала је. Мисли су јој летеле чудном, злокобном створењу на Острву. Да ли би Ласло поверовао, да му исприча какву је понуду добила? Да ли је ико икада на свету добио такву понуду?

,,Рано јутрос у цик зоре, отишли су тамо'', почео је. ,,Пратио сам их. Осетио сам Габријелу када је отворила врата. Сакрио сам се иза грања и гледао. Естер...ово је горе од свега што је урадио до сада. Понео је секиру. Одсекао је створењу...О, Боже!'' , зарио је главу у шаке. И даље је ћутала. Наслућивала је куда води та прича. Нешто у њему почињало је да је иритира и тачно је знала и шта.

,,Одсекао му је руку'', наставио је. ,,Мислим, руку? Онај један уд што поседује. Пљуснула је она црна крв. Естер, одсечена рука се сама од себе запалила. Нестала је у пламену. Црном пламену. Истог тренутка је израсла нова. На истом месту на телу одакле је одсечена. Шандор је полудео, псовао је све редом, али више није наваљивао. Тај створ...изгледа има моћ да моментално залечи сваку рану. Да надокнади сваки изгубљени орган. Мислим да морамо неког обавестити.''

Планула је. ,,Ти ћеш неког обавестити?'', готово је викала, али пазила је да јој глас ипак не пређе јачину која би пробудила очево занимање за њихов разговор. ,, Усрао си се од Шандора. Нећеш ти никог обавестити. Чим дипломираш, отићеш одавде и биће те баш брига за нас који остајемо.''

,,Зашто си таква према мени?'', питао је. ,, Добро знаш шта осећам према теби. Знаш да планирам да те поведем са собом. Не желиш да останеш овде.''

,,Не желим'', рекла је. ,,Али не желим више ни да одем с тобом.''

,,Зашто?'', поглед му је био тужан, водњикав, мутан. Готово га је мрзела у том тренутку. Мрзела је његову слабост. Своју слабост. Пожелела је да ишамара и себе и њега.

,,Зато што си слаб'', рекла му је. ,,Зато што си кукавица. Бескичмењак. Мислила сам да си другачији.''

,,Добро знаш да не подржавам насиље'', побунио се. ,,Шта желиш од мене, да постанем други Шандор?''

,,Не подржавам насиље!'', бесно га је имитирала. ,,Идиоте проклети! Шта мислиш да је свет? Цвеће, клавир и пољупци? Малтретирана сам од детињства! Треба ми неко ко је способан да ме заштити. Ко жели да ме заштити. Да ми буде ослонац. Ти то ниси. Ти си проклети, килави слепац. Не можеш да заштитиш ни себе, ни своје сопствено дупе, а камоли мене.'' Сада је готово викала : ,,Ко зна шта се и у твојој глави мота? Можда си перверзнији и од Шандора. Само што немаш петљу да оствариш своје фантазије, као он.''

Израз бола и повређености на његовом лицу био је готово комичан. Дошло јој је да се насмеје, упркос суза које су јој се скупљале у очима. Знала је да претерује за ово задње што је изговорила, али хтела је намерно да га повреди. Можда је и тада већ наслућивала шта ће се догодити и правила несвесно себи одступницу. Од њега, од света. Од свега.

Окренуо се и отишао, без речи.

Увече је поново носила храну ка Острву. Прелазила је стазу по осећају, није ни гледала, кораци су јој били механички. Осећала је страшан умор. Од Ласла, од оца, од Шандора. Умарала је бескрајна, равна земља, крајолик без брда, сиво небо без наде и милости. Желела је крај, прижељкивала је било какав крај, само да се нешто деси, да престану беживотни монотони дани без радости и љубави.

Жеља јој је била услишена.

Нашла се одједном на земљи-помислила је да је пала, запела за неки пањ. Храна се расула по земљи, посуда је пала у блато, а у блату је било и њено лице, коса. Придигла се на ноге, а тада је нешто снажну цимну за косу. Вриснула је и угледала очево лице изнад себе. У другој руци држао је сачмару.

,,Зашто ме ниси упозорио?,, викала је у мислима. ,,Знам да си знао да ме прати.''

Желела си. Да. Га. Се. Решиш. Решићеш га се. Ојачао сам.

Естер се најежила.

И гладан сам. Јако. Сам. Гладан.

Не, помисли Естер. Немој. Нико не заслужује такав крај. Чак ни он.

,,Проклета, глупа кучко'', очев дах смрдео је на лук и вино. ,,Мислиш да нисам приметио да храна нестаје? Мислиш да нисам приметио твоје мале ноћне одласке?''

,,Био сам убеђен да носиш храну мушкарцу'', настављао је. ,,Неком разбојнику, затворенику, који је у бекству и који се склонио у Пусту. То би личило на тебе, та глупа романтика коју ти је у главу усадила она глупача од мајке.''

Умрећеш, идиоте, помислила је Естер. Немаш појма колико си близу смрти и то страшне.Секунде те деле. Стани, проклет био.

,,Исусе драги, ово је горе од свега што сам замишљао. Носиш храну овом...ђавољем накоту. Каква је ово наказа?''

Повукао је још једном грубо за косу а онда је одбацио на земљу. Јецала је, умрљана блатом, водом и прљавштином. Желела је да не гледа оно што ће уследити, али знала је да ће гледати.

,,Не знам из ког си круга пакла стигао'', рекао је. ,,Али Исуса ми, вратићеш се у њега. Све са сачмом у тој смрдљивој телесини. Боже, ала смрдиш.''

То су биле последње речи које је изговорио.

Није стигао ни да опали. Све се десило у трену. Није ни видела кад су се та огромна уста отворила. Видела је само дугачке, ужарене језике који су се обавили око оца. Није могао ни да вришти, јер су му уста била запушена безбројним пипцима језика. Посматрала је како сачмара лети кроз ваздух и пада у воду као некаква избезумљена играчка која се отргла контроли и команди. У следећој секунди језици су повукли оца у унутрашњост уста створења.

На трави су остале само очеве чизме, крваве, испрскане комадима одране коже.

Оца више није било.

Укусан. Је. Више немаш. Проблем.

Завриштала је и побегла. Игнорисала је дозивање створења, трчала је, трчала као никада, без даха, што даље, што даље од свега, од убиства, од овог света, од других светова. Бежала је чинило јој се, бескрајно дуго.

Улетела је у кућу и продрмала Шандора у кревету. Посматрао ју је крмељавих очију.

,,Шта који ђаво...шта хоћеш у ова доба?''

,,Убио га је'', викала је. ,,Убио га је и појео.  Боже , појео га је.''

Одмах се разбудио и скочио на ноге. ,,Кога?'', питао је. ,,Оног усранка Ласла?''

,,Не, оца!'', крикнула је. ,,Мрзим га, али нико не заслужује такву смрт. Нико.''

Шандор није показивао бес. Ни жалост. У очима му севну презир и мржња,

,,Штета'', прогунђао је. ,,Требало је да ја убијем кучкиног сина. А не демон.''

Показао је на мобилни телефон. ,,Зови оно двоје'', рекао је. ,,Морамо ово решити. Морамо сви бити на окупу.''

,,У ово доба?'' , упита га Естер. ,,Како ће изаћи из куће? Шта да кажу ако их примете?''

,,Не љути ме!'', прасну. Очи му бљеснуше познатим, опасним сјајем. ,,Нека се снађу. Није им први пут да се ишуњају из куће. Ноћас ћемо се решити демона. Или ми или он.''

Немаш шансе, помисли Естер. Глупане глупи, немаш никакве шансе. Видео си да му никакво оружје не може нашкодити. Бар не оружје са овог света. Да га упозори? Чему? Ионако неће слушати. А можда је и добро што не слуша, помисли. Можда је све време ово желела и прижељкивала.

Чим су изашли из куће, почела је киша. Испрва је сипила, а онда прелазила у све јачи и јачи пљусак. На пола пута већ је почело да сева. Муње су попут небеских мачева плесале плес смрти над Пустом. Почело је, помисли. Била је већ мокра до голе коже, не би помогле ни кабанице, знала је. Ово није била обична киша. Није бринула хоће ли навући упалу плућа. Тада јој је већ било јасно да је одлучила.

Тако. Је. Тамо где. Идемо ми. Нема болести. Људских. Нема. Вируса.

Никаквих.

Вриснула је кад је Шандор нагло зграбио за руку. У очима му се видело да му је нешто синуло, нешто што не слути на добро. ,,Откуд отац на Острву?Како је дошао тамо?Зашто?'', рече.

,,Пусти ми руку!'', зајеца. ,,Пратио ме је.''

,,Пратио те је.'', посматрао је пажљиво, не скидајући поглед с ње као да је нека ретка врста инсекта око које се још двоуми да ли да је пусти или згњечи ногом. ,,Зашто би те пратио?''

,,Носила сам храну...створењу.'', пркосно одговори. ,,Нисам хтела допустити да се пати.''

Није стигла ни да јаукне кад је Шандорова рука полетела према њеном лицу. Шамар ју је срушио на тло, по други пут за свега неколико сати нашла се лицем у блату и води.

,,Глупачо!'', викао је. ,,Шта глумиш? Црвени крст? Зелене? Требало је давно да те задавим.''

Угледала је две прилике , њихове силуете док се придизала. Стигли су. Видели су шта се догодило. Ласло је повикао и јурнуо на Шандора- коначно, помисли Естер, тако је, ослободи се већ једном страха,  али је овај био опрезан и брзо извукао нож. Шандор се у последњем тренутку зауставио, нож му је готово додиривао Ласлов стомак. ,,Ни корак даље'', рече Шандор. ,,Или ћеш свега ми, сакупљати црева у овом блату.''

,,Како се то десило?Како га је убио?'', Габријела је била запрепаштена. ,,Није имао снаге!''

,,Изгледа је ојачао.'', Шандор је крвнички стрељао погледом Естер. ,,Ова идиоткиња му је ноћу носила храну.''

,,Шта хоћете?Шта сам лоше урадила?'', низ Естерино лице сузе су се мешале са блатом и водом. ,,Нисам га могла пустити да скапава. Мучили сте га. Ко смо ми да пресуђујемо о добру и злу? Можда су у његовом свету добро и зло сасвим другачији него у нашем. Можда и не постоје. Немамо право  да га осуђујемо. Да га повређујемо. ''

,,Проклети филозоф'', Шандор јој презриво пљуну у лице. Устукнула је бесна, згађена. ,,У једном је она проклета пијандура била у праву. Ниси низашта. Да сам знао шта радиш...кунем ти се.'', шкргутао је зубима, не желећи до краја да истисне преко усана мисао која је свима била јасна.

,,Шта ћемо?'', упита Габријела. ,, Зашто онда идемо на Острво?Побиће нас.''

,,Неће.'', Шандор показа ножем према Естер. ,, Неће нам наудити док је она с нама. Ипак га је хранила. Имам план љубави, веруј ми, биће све у реду. Крећите.''

,,Шта ако нећу?'', Ласло се поново успротиви. ,,Да нас нећеш можда све побити?''

Шандорове очи бљеснуше лудачком ватром. Ласло поново устукну, чак и Габријела уплашено одступи пред том жестином. ,,Једном сам ти рекао, чини ми се'', процедио је Шандор. ,,Да не постављаш глупава питања. Више ти нећу говорити. Крећите.''

Кренули су.

Створење је било тамо, испод врба, где су га и први пут видели. Било је истог облика и исте величине, али чак и по мраку видело се да је црнило његове коже сада другачије, здравије, снажније. Није то више била уморна, гладна, исцрпљена телесина бачена у други свет, већ снажни, здрави, смртоносни ловац.

Муње још једном потпуно осветлише ноћ. Праскале су снагом од које су јој колена клецала. Ближи се час, говорило јој је створење. Прелаз је у. Току. Управо. Отвара се.

,,Клекни љубави'', Шандор пољуби Габријелу у уста. ,,Зашто?'', упита она. Естер по изразу њеног лица закључи да јој се нимало не допада то што види у Шандоровим очима.

,,Да се помолиш Господу.'', рече он. Израз лица био му је потпуно озбиљан, миран, усредсређен. ,,Потребно је.''

,,Да...се...помолим...?'', Габријела га је запрепаштено посматрала. ,,Шалиш се, зар не?''

Шандору се намршти чело. ,,Изгледам ли као да се шалим?Љубави, немој да ме љутиш. Учини ми то.''

,,Добро.'' Рече она и даље га зачуђено посматрајући и клекну на влажно блато.

Естер и Ласло су готово истовремено крикнули, кад је однекуд из јакне извукао огромни месарски нож, једном руком је ухватио за косу, а другом руком јој нож прислонио на грло.

,,Пуштај је!'', викао је Ласло. ,,Шта радиш то? Сместа да си је пустио!''

Не убијај никога, молила је Естер створење. Молим те. Никога. Наглас рече : ,,Да ли си потпуно полудео?Шта све ово значи?''

Габријела је плакала и кркљала под ножем. ,,Само приђите, заклаћу је.'', рече Шандор.

Створење је и даље било непомично. Његово око их је посматрало, али Естер је већ знала да његове мисли лутају небом, тражећи процеп у атмосфери и муњама, пут ка димензији у којој је обитавао. Ласло се тресао од беса и страха, али био је немоћан да ишта учини.

,,Шта хоћеш?'', Естер је гледала у Шандора. ,,Реци шта хоћеш, проклет био.''

,,Ево како ћемо.'', рече он. Очи су му гореле све луђом ватром. ,,Пошто сте обадвоје проклети моралисти и добротворци,  пуна су вам уста Бога и милосрђа, ево вам сада прилике да покажете да то нисте само на речима. Договорите се које ће од вас двоје. Добровољац ће'', он се насмеја лудачки. ,,прићи овој накази, отворити му уста и ући унутра. Да будем што разумљивији, можда факултетлија не разуме народни језик-неко ће послужити као ручак демону. Иначе, ако одбије, сносиће одговорност за Габријелину смрт.''

Габријела још јаче зајеца. ,,Зашто то радиш?Шта ти је?'', вриштала је.

,,Умукни'', хладно одврати Шандор. ,,Боље ћути, свако напрезање ти засеца врат.''

Ласло је кренуо као хипнотисан према створењу. Очи су му биле тамне, поражене, али ипак пуне достојанства и прихватања судбине. Естер се загрцну у сузама. Сада се кајала за све што му је рекла за кукавичлук и недостатак мушкости. Прихватити овакву страшну казну да спаси сестру није могао слабић. То није била слабост, за тако нешто била је потребна џиновска снага.

Али њене мисаоне молбе створењу биле су услишене. Дивовска уста се нису отварала. Ласло је гребао, тукао, ударао по њима, покушавао на све начине да их помери, али се нису померала. Естер је у једном тренутку помислила да је створење већ отишло-да је отишло духом у своју димензију, а да је на земљи остао присутан само његов физички облик, љуштура.

,,Одустани више!'' , Естер је викала на Шандора. ,,Неће да га поједе, јел видиш? Неће да поједе никога више. Прекини ову бесмислицу, јеси ли полудео?''

Шандор је гледао запрепаштен у њу. У очима као да му је синуло неко откровење. ,,Ти...ти комуницираш некако с њим ?''

,,Да.'', рекла је кратко. Издржала је урагански поглед његових очију.

,,И кажеш, неће више никога да поједе?'', упита је.

,,Кажем.'', климнула је главом. ,,Неће.''

,,Онда жалим случај.'' Шандор тобоже тужно одмахну главом, а онда муњевито превуче нож преко Габријелиног грла. Крв је обојила хоризонт Естериног погледа, текла је, чинило јој се бесконачно, праћена последњим урликом умируће, који се убрзо претворио у кркљање и хропац.

Ствари су се након тога одвијале веома брзо.

Габријела је утонула у блато, преклана, док је крв језиво натапала земљу. Из уста створења сукнуо је огромни,  дугачки језик-пипак, који је зграбио Шандоров нож и одбацио га у траву. Затим је Шандора ударио преко лица, направивши му ужасну посекотину. Шандор крикну и паде на тле.

Ласло се залетео на њега, с нељудским криком на уснама. Био је на Шандору пре него што је овај стигао да се подигне. Естер је сумњала да се Ласло икад у животу потукао, али сада је ударао као махнит. Песнице су му добовале по Шандоровом лицу, Ласло је урликао док му је ломио нос, цепао аркаде и затварао очи. Шаке су му биле потпуно крваве када је скочио са Шандора, почео да тражи нож у трави. Нашао га је. Сео је Шандору на груди а нож подигао тачно изнад његове главе.

,,Лаци, не!'', вриснула је Естер. ,,Не! Немој!''

,,Зашто не?'',гледао ју је бесно. ,,Убио ми је сестру! Убио би и тебе!''

,,Знам'', рекла је, док су јој се сузе сливале низ лице. ,,Али немој. Немој, молим те.''

,,Зар ниси хтела?'', викао је, крвав, избезумљен. ,,Желела си мушкарчину! Осветника! Заштитника! Е па сада те штитим! Сада се светим, за моју сестру!''

,,Не говори то!'', плакала је. ,,Била сам луда. Зар не разумеш? Отац ме је злостављао од малена. Убио је моју мајку. Шандор би га временом надјачао, али претворио се у оца. Постао је исти као он. Говорила сам ствари из беса, повређивала сам намерно и тебе и себе. Не желим освету, ни заштиту. Желим љубав.''

Ласло је дуго гледао, а онда испустио нож, заплакавши. Ухватила му је главу рукама и љубила га дивље, снажно, испрекидано између јецаја. Стравичан прасак се проломи изнад њих и муње осветлише простор као да је дан. Осетила је неку промену у ваздуху, у мирису, у атмосфери.

Време је, говорио је глас створења. Дођи. Брзо. Неће дуго. Бити. Пролаз отворен. Свега пар. Минута. Пожури.

Одвојила се од њега тешко, уплакана, задихана, покисла, блатњава, у шоку од свега што се догодило и што ће се тек догодити. ,,Лаци, ја сада идем'', рече трудећи се да јој глас буде чврст, тврд. ,,Идем...с њим. Идем на свет где нема људи, неба, земље. Не могу тражити од тебе такву жртву, да оставиш родитеље, будућност, цео свој живот. Знај да ћу те памтити по добром и нећу те сматрати кукавицом ако одбијеш. Само пожури са растанком, време ми цури.''

,,Идем'', сместа је одвратио. ,,Пљујем на свет. Ти си мој свет.''

Гледала га је неколико тренутака. ,,Добро'', изусти на крају. ,,Пођи.'

Ласло је нежно подигао Габријелу у наручје. Склопио јој је очи. ,,Треба да сахраним сестру.''

,,Нема времена'', рече Естер. ,,Жао ми је. Морамо поћи сместа.''

,,А може ли он...може ли он можда?'', Ласлу у тренутку сину, луда, махнита нада.

Одговор од створења јој је стигао у секунди. Изговорила га је Ласлу. ,,Не може, љубави. Чак ни Руб Празнине и његова створења не могу да пониште смрт људског бића. Могу да врате своје органе и тело, али не и наше.''

Погледао је клонуло, а онда нежно поново спустио Габријелу на земљу, пољубивши је последњи пут у косу. Шандор је цвилећи пузао, бљујући зубе и крв. Као у сну, Ласло и Естер кренуше према створењу. Ставите руке на моју кожу, рече им. Ту, на моје. Око.

Ласло се држао чврсто, храбро али видела му је страх у очима. ,,Ту сам љубави'', рече Естер. ,,Нормално је плашити се. Страх није срамота. Само се препусти. Нећу те оставити.

И препустио се.

Најпре се променило време. Ноћ је , без икаквог упозорења и прелаза, прешла у дан. Посматрали су призоре које су гледали цео живот : Пуста-огромна, бесконачна равница, воде, мочваре, песак, усамљене групе дрвећа, Острво, Тиса и небо, огромно, тешко, бескрајно небо.

Након времена, промениле су се боје. Небо је постајало сиво, све сивље да би на крају постало готово безбојно. И дрвеће и ливаде губиле су зелену боју. Пигмент нашег света је нестајао пред њиховим очима. Рађао се неки други,сиви.

Онда се коначно променио и простор. Почело је са благим мрешкањем, љуљушкањем. Естер се осећала као да јој је пао шећер-слике су полако почеле да се муте и удаљавају, све је треперило, поигравало, а онда је у једном тренутку схватила да су прошли осом времена и простора и

Више нису били на Земљи. Напустили су Пусту.

Шандор није могао да верује својим очима, када се коначно придигао. Демон, глупача и њен мутави драги су нестали. Једноставно су испарили пред његовим очима. А онда га нешто страшно ошину по очима и он заурла јер више није видео ништа, утонуо је у вечни мрак.

Поздрав. Пре мог одласка. Коначног. Она ово неће. Видети. Она је милостива. Ја нисам.

Платићеш. Обећао сам да ћеш. Патити.

,,Курвин сине!'', заурлао је Шандор. ,,Требао сам те убити док сам могао!Био си слаб и никакав. Поклонио сам ти живот. Тако ми враћаш!''

Осећао је да је киша престала, покушао је по сећању да се оријентише на стазу која је водила од Острва, али ноге нису слушале. Заплитале су се, правиле погрешне кораке. Знао је то, осећао инстиктом фармера који је познавао терен. Нога му снажно пропаде у блато. Трзнуо је и извукао, псујући, окренуо се у супротном правцу. Нога му поново пропаде у блато. Једна, па друга. Покушао је да их извуче, али на њима као да је била тежина куће. Упорно је покушавао неколико пута, али без успеха. Осетио је да му и торзо тоне. Онда је схватио шта се дешава.

Живо блато. Патићеш. Вриснуо је, дивљачки, очајнички, али врисак није могао ништа променити. Само је отерао птице.

Пуста је наставила свој једнолични, усамљенички живот, као да се ништа није ни догодило. Њу ништа није могло да победи, ни време, ни људско лудило, ни створење из овог или другог свемира.

Могли сте само да јој се препустите и живите. Или негде одете.

Ма где то било.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: