Зашто ми је данас у сећању баш тај дан кад ми је мама била у посети, једном давно?
Било ми је тридесетак година. Удата, с дететом од четири године. Запослена и амбициозна, с неколико радних колосека поред радног места који су ми била важнија од њега: писање поезије, прича, есеја, путописа, приказа и преводи стране модерне поезије и прозе. Пуне руке посла. Мама је допутовала да нас посети и да причува дете док сам ја на послу. Знала је да њена унучица не воли да иде у дечји вртић. Откидали су је из мога наручја, да бих стигла на време на посао. А ја, на послу, с тугом мислила на њу, док сам се осећала кривом што је остављам. Осећала сам се и на послу кривом ако нисам радила све више и све боље, увек се сећајући онога што су ме родитељи од малена учили: ништа немој да радиш као од беде. Све увек уради најбоље што можеш, као да све носи твој потпис. Врхунски квалитет нека постане твој печат и потпис. Тако ћеш увек бити срећна и поносити се својим радом. Тако ћете и људи ценити и волети. И заиста, били су у праву. Та филозофија је моме животу дала смисао. Схватила сам да досада не постоји, не мора да постоји. Схватила сам да се свака туга може утопити у раду, а не алкохолу, и стално сам била понета, јер сам стално била усред неког пројекта који ме је усрећавао.
Сви смо волели бакине посете. Скувала би нам добар ручак, умесила колаче, све живо по кући опрала, испеглала и зашила, и још стигла да се много игра са својом унуком.
Знајући да ће све бити у најбољем реду и без мене, одлучила сам да урадим нешто што иначе нисам могла себи да приуштим: да изађем у ресторан на вечеру. Муж ми је, као и увек, био на службеном путу. Мушкарци, хоћу рећи они до којих нам је стало, обично су одсутни. Негде другде, раде нешто важно, за друштво и за човечанство. Жене се увек баве неким ситницама и детаљима. Свакодневицом. Зато и имају, понекад, неко осећање да им нешто недостаје у животу. Чули сте (чак и у опери): "Жена је варљива", а поготову у литератури: "Ћуд је женска смијешна работа". "Ко ће схватити жене", кажу мушкарци, резигнирано, па се и не баве тим ћоравим послом.
Стајала сам пред огледалом, већ обучена, дотерана и очешљана, спремна да се, евентуално, мало нашминкам. Гледала сам се критички: видела сам младу, црнокосу жену, чије су тамне очи биле довољно блиставе, а образи румени тако да јој никаква шминка није била потребна. Задовољна оним што сам видела, била сам спремна да пођем. Иза мене, у дубини огледала, појавио се лик моје мајке: плавоока, нежна плавуша, још увек привлачна и женствена на један зрео, племенит начин. Откако је зашла у шездесете године добила је неку нову патину нежности и мајчинства према целоме свету. Њен капацитет за љубав увек је био већи него у било кога другога кога сам знала. И баш та изузетна жена била је моја мајка. Била је увек строга у питањима морала. Тако је и мене васпитала.
Посматрајући нас обе у огледалу, помислила сам како бисмо представљале веома успешну композицију ако би нас неко сликао стојећи иза нас и уперивши објектив у огледало. "Две генерације", могао би бити наслов. Или "Два типа жена", додала сам у себи. Онда сам поцрвенела од стида и осећања кривице, јер сам у овом тренутку радила нешто против васпитања моје мајке. То нисам иначе себи дозвољавала.
Мама ми се смешила у огледалу, топло, нежно, мајчински. Дошло ми је да заплачем. Толико сам је била жељна: није често могла долазити да нас посети, због слабог здравља, а и што је била потребна тати. Имали су, веровала сам, савршен брак (у поређењу с мојим). Шта деца уопште знају о браковима својих родитеља? Ето сада, уместо да останем код куће и будем с њом, ја се дотерујем и излазим. И то без икаквог значајнијег разлога.
Она се и даље смеши тим својим добро познатим, од сунца топлијим, мајчинским смешком, поносита што је отхранила (како често говори) добру и паметну ћерку, која ју је, ето, усрећила и са унучетом. И стварно, моја мала ћерка све цичи од задовољства и среће кад види баку. Као кучићи, деца непогрешиво осећају када су вољена.
"Тако си лепа", каже мама тихо и као с неком тугом. "Лепо се проведи." Мене осећање кривице удара у груди. Обореног погледа, одговарам: "Не очекујем никакав провод". Кажем то мрзовољно. "То је само састанак. Пословни, а не љубавни."
Не усуђујем се да је погледам, јер је то лаж. Тачније, није лаж него полуистина, а то је још много горе. Састанак није сасвим пословни, али је још мање љубавни. Једноставно желим да изађем из четири зида, што иначе, због детета, никада није могуће.
Лагано ме љуби у главу (увек ме је љубила у главу), и тихо каже: "Камо среће да је љубавни". То ме погађа као гром. Моја мама. Моја беспрекорно поштена, верна и одана мама која мрзи лажи. Шта ју је навело да ово каже? Искуство из њеног, или мишљење о моме браку? Ако је мој, онда зна више него што желим да ми родитељи знају. Одувек сам желела да живе и умру срећни, верујући да сам и ја срећна.
Избегавајући мамин поглед, брзо је љубим и практично бежим из куће.
Не сећам се скоро ничега од тога давнашњег састанка. Сам састанак није био значајан ни по чему. Сећам се само да ме је све на томе човеку нервирало. И избор ресторана (никакав), и разговор с келнером (као да му је брат од тетке), и како је жвакао (ужасно) и како се смејао (уопште ништа није било смешно, али он није примећивао). Све. Пожурила сам да завршим вечеру. Мало сам брљала по тањиру. На крају, сва храна је и даље била ту, само мало другачије распоређена. Рекла сам му да ми је мама у гостима и не могу више остати, јер треба да купам дете и ставим је да спава. То је, додуше, била истина. Поштено речено, још једна полуистина. Захвалила сам му се на пријатном разговору (то није била истина), и на вечери. Отпратио ме је до аутобуса и ја сам одахнула онако како то само кривци могу.
Признајем, нисам се величанствено осећала. Тешила сам се, кад сам већ направила једну грешку (да изађем на вечеру), не треба да правим и другу (давати човеку било какве наде). Надам се да није био сувише разочаран, јер никада нисам уживала да непотребно "ломим срца". Ту сам фазу у развоју сасвим заобишла. Ипак, схватила сам, главно осећање које је било у мени целе вечере била сам већ унапред донела са собом. Значи, он је био жртвено јагње. И пре него што сам стигла кући, већ ми је било јасно да је, јадан човек, вероватно сасвим нормално жвакао. Надам се да вече за њега није било потпуно изгубљено. Јесте ме питао за неке савете које сам му дала, али не верујем да је то био стварни повод за његов позив. Можда се и он користи полуистинама.
Враћајући се кући, осећала сам се онако како се увек осећам у присуству неправде. Никада нисам волела борбе с биковима. Првенствено зато што су неправедне. Бик је унапред осуђен насмрт. Прво га држе данима и недељама у мрклом мраку, онда га пусте на бљештаво сунце у арену. Повремено му забадају бандероле, а затим и пику, у врат, док сасвим не изнемогне. Он је цело време на ногама и нема где да се склони, пикадор је на коњу док га убада у врат, а матадор се сакрива иза баријере кад му је то потребно. Укратко, на крају се биково месо сече на кило и продаје у месарама, а не матадорово или пикадорово.
Док сам журила кући, размишљала сам. Мама је била строга док ме је подизала, јер се плашила да не направим неку грешку која би ми цео живот уништила. Али посматрајући ме као удату жену и мајку, мора да је изменила критеријум: и она и ја саме подижемо децу, јер су мужеви и очеви много ван куће. Тако је то одувек било. И баш зато што је она то без поговора прихватила за мене жели нешто боље и другачије. Можда сматра да је она платила цену и за мене и за себе. Ја сам жена новије генерације, "свој човек", како мама то зове, професионална жена “коју муж не издржава” управо зато што је она све учинила да мој пут не буде понављање њенога. И сада је спремна да и своја морална схватања ублажи и измени кад се о мени ради. То је љубав. Мајчина љубав с којом се ниједна друга не може мерити. Зато и журим кући: мојој мајци и мојој ћерки. Нико ми други и не треба.
"Брзо си се вратила", каже нежно док ми отвара врата. Смеши ми се како се само једна жена смеши другој кад су речи сувишне. Две жене, две мајке и два детета. Из тога се односа много може схватити.
Остатак вечери дивно проводимо. Заједнички купамо дете. Она нас прска и кикоће се, осећа да је вољена и мажена. Успут чаврљамо као другарице, "три женскице", каже мама.
Дете, очигледно, ужива у тој атмосфери хармоније и љубави. После јој мама пева успаванку, исту ону на којој је и мене подигла.
Кад је дете заспало, седимо још дуго. Прича ми о своме детињству, па о девојаштву, како је срела и упознала тату. Говори ми ствари које никада раније није причала. Неке сасвим интимне детаље о себи који остају као драгоцени аманет. Пре но што, сасвим доцкан, одлазимо на спавање, вади из ташне једну кутијицу.
"Одавно сам желела да ти ово дам. Ти знаш да ја никад нисам носила накит, а ти волиш, и лепо ти стоји. Ово је веренички прстен моје маме. Штета је да деценијама лежи у мраку мога ормана. Носи га. Да видим како ти стоји." Онда ме љуби у теме. Увек на исто место. Приметила сам, ту и ја љубим моју ћерку. Никад нисам о томе раније размишљала.
Свега се добро сећам. А било је то давно, у једном другом животу. Одавно сам већ удовица. Ћерка ми је, као некада ја, удата и има мало дете. Женско. Цео један живот, мој живот, иза мене је, и чини ми се тек сада разумем своју мајку.
Умрла је убрзо после тога разговора. Напрасно. Од срчане капи. У сну.
А ја се сећам свега тога данас јер сам ухватила себе како љубим своју унучицу у главу. Чувам је, јер ми зет и ћерка раде. Терам их да излазе док су млади. Он често путује пословно, па јој кажем: "Живот је кратак. Уживај док си млада. Излази и с мужем и без њега, ја ћу чувати дете". А она се смеши, па ми каже: "Мама, како можеш то да ми саветујеш? Време тако брзо пролази. Дете ће ми зачас израсти. Нећу да пропустим ниједан тренутак с њом. Шта има друго лепше од материнства? Увек си то говорила, још кад сам била мала".
Ето. И не сећам се да сам јој то говорила. Али, тачно је.
