О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


РОЂЕНДАНСКИ ДАР

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн


РОЂЕНДАНСКИ ДАР

 
 
Тог пролетњег јутра млади Мирко, син Илије и Марије, дечак од десет година, пробудио се у невероватно лепом расположењу. Родитељи су му за његов последњи рођендан, дан пре тога, поклонили нов диван смарт мобилни телефон. Најновији модел. Као хипнотисан од могућности ових малих чуда технике, једноставно се залепио за телефон, нити је могао, још мање пожелео да се одвоји од њега. Шта све није открио у њему само за неколико сати. Какве све не могућности!
И сваки дан је бивао све усхићнији оним  што је откривао у овој малој справици коју је могао да држи само  једном руком и са њим да прорешета цео свет. Да стигне где год му је пало на памет, да оде да види све што му је било привлачно или интересантно. Све оно о чему је слушао како други приповедају и што је у својој машти већ одавно прижељкивао да види и сам, да му о томе нико не препричава. Да слуша музику коју је највише волео, да следи све своје идоле, чак и да учи нове језике уколико је заиста хтео једнога дана  и он да постане младић са свим могућностима за успешан живот.
            И заиста би све било тако лепо и паметно, не само за њега, већ и на радост његових родитеља,  до једног фаталног поподнева када су се на малом екрану почеле појављивати једна за другом апликације разноразних видоигара и све оне друге тако привлачне могућности што је нудио нови техонолошки напредан свет. Тек тада је  његово хипнотичко стање, јер тако може да се нозове стање у коме се Мирко нашао откако је открио све могућности ове мале справице, запало у оно што сасвим лако можемо да назовемо техонолошки транс. Од игре до игре, од нове до новије видеоапликације које као да су га усисавале у малу справицу из које више није пожелео да изађе. Заборавио је да треба да иде у школу, почео је лоше да спава, а уколико заспи, сан му је био изједначен са авантурама које је доживљавао у видеогирама. Усред игре, сасвим занесен и потпуно несвестан, западо би у сан када би  исцрпљен заспао пред мобилним телефоном држећи га  чврсто у руци све до новог буђења. И тада би поново продужио тамо где је стао, сећајући се само где је у претходном наврату стигао у игри, пре но што се изгубио у сну, заборављајући све друге обавезе. Врло често се дешавало да не пожели да прекине неку игру у коју  је био сасвим унесен чак до губљења, па му није падало на памет да изађе из своје собе нити за доручак или ручак. А када би га родитељи упитали шта се дешава, једноставно је одговарао да у том трену не може да прекине апликацију на којој ради и да ће касније доћи да једе. А није ни помишљао да једе, јер је био изгубио и апетит који је несвесно потиснуо од превелике радозналости шта ће и како да се дешава на следећем нивоу једне од игара које је морао да доигра до краја како би се осетио задовољним. И то је њему у том трену било најбитније, да се осети победником, да је он, десетогошњи Мирко успео да победи машину и да буде добитник неке виртуалне награде. Значиле су му те награде,  ма  како да су  биле имагинарне, једнако као што су биле имагинарне све победе добивене у малом мобилном телефону који је у то време већ постао његов јединствени прави свет од којег више није умео да се одвоји. Његов једини смисао живота! Неће успети сам да се одвоји од те мале справе, да се освести и цела та његова мобилнотелефонска авантура завршиће падањем у кому и смештањем на одељење у најближем Клиничком центру где ће га једног касног поподнева колима хитне помоћи довести његови избезумљени родитељи. Тамо ће провести, на Неуропсихијатријском одељењу, ни мање ни више, већ следећих шест месеци.Толико је лекарима било неопходно да га врате у његово претходно ментално здравствено стање. Када буде могао да нормално устане, да седне, да почне да размиша и потпуно сам да схвати да  то што га је довело до болнице је његов последњи родђендански дар који је добио од својих родитеља.
 
            А јесу ли они, њгови родитељи,  помислили ишта лоше са тим његовим скромним захтевом да за рођендан добије један мали мобилни телефон како би могао и он пред друговиа да се похвали и са њима да се дружи на тај савремени начин, да заједнички истражују све могућности што нуде мали андроид мобилни телефони?
 
            Његов отац је говорио – “ Није нам потражио електрични тротинет, то што је већ увелико освајало и цео свет, што сигурно никада не би могли да купимо  да смо цео свет окренули наопачке, већ само један мали мобилни телефончић! Морамо да се помучимо и да му га купимо, коштао колико коштао!”
            И нажалост и за тај мали телефончић морао је да узме краткорочни кредит, јер њихове две мале плате нису им дозвољавале никакво луксузирање у било ком смислу те речи. Живот је и њима био прескуп због високих цена, због бесконачне транзиције којој се није видео крај ни после три деценија, због свих непредвиђених трошкова  живота и неопходних ситница које су морале да се набаве уколико су хтели да живе нормално и да буду у току са временом  у коме живе.
            На Неуропсихијатријском одељењу у Клиничком центру где је био смештен мали Мирко, лекари су констатовали да се ради о новој форми болести зависности која је тако брзо напредовала код младића у критичним годинама што је могло оставити и последице трајног карактера. Лекари су били свесни да за ову форму зависности неће моћи да примене дотадашње познате терапије за лечење. Да ће са њим морати да се ради на посебан начин, и врло пажљиво, јер је његов емотивно/рационалан свет био сасвим нарушен.
            Најпре су му сасвим забранили било какав приступ не само до моблиног телефона, већ до било које сличне справе. Тада је Мирко запао најпре у стање врло тешке апатије, па  до очајања. Затим се то стање претворило у мале некронтролисане агресије када је вриштао и лупао све што му се нашло под руком у малој болничкој соби, до хистеричних напада када је буквално урлајући тражио да му се врати оно што је његово, што му припада и што никада нису смели да му одузму!
-          То ми је најлепши рођендански дар што сам икада добио, вриштао је пред лекарима, медицинским особљем, чак и пред родитељима који су долазили врло често да га посете у тим критичним тренуцима.
-          Због твог здравствевног стања Мирко ти не смеш, бар за сада, да будеш у контаку не само са твојим мобилним телефоном, већ и са било каквим техничким апаратом који би могли врло лако да те доведу до онога стања када су те полусвесног твоји избезумљени родитељи довезли овде код нас.
-          Али ја не могу да живим без мог моблиног..., говорио је Мирко скоро кроз грч, то је мој једини смисао живота...Он је мој живот, вриштао је плачући!
-          Ти нећеш моћи да живиш из других разлога, ако продужиш на тај начин  да се односиш према мoмобилном телефону, убеђивао га је доктор смиреним гласом, покушавајући да га повуче ка неком разуменијем разговору.
Лекар је знао да  је сваки разговор бар у том периоду његовог пребивања у болници, сасвим  узалудан. Знао је да пут који треба да се пређе  како би заиста могли да помогну младом Мирку,  нешто дужи до трена када ће Мирко сам схватити да све што треба да уради, да разумно почне да користи свој мали моблини телефон, његов омиљени рођендански дар.
 
Пролазили су месеци. За Мирка су применили нове методе одвикавања, не медикаментима, већ краткотрајним радним ангажманима у којима је он сам требало да открива своје способности и развија интересовање за оно што ради. Напредак се осетио тек после трећег месеца врло стрпљивог рада целог медицинског персонала, укључујући и родитеље. Открили су да Мироко почиње да показује посебно  интересовање и изразити дар за цртање.  Лекарима као да ја пао  камен са срца, јер већ је било јасно да то што су били преузели је  оно право, да ће од малог десетогодишњег Мирка ускоро направити позитивну личност, чак и врло креативну.
А Миркоје, подстакнут неком новом унутрашњом  снагом, лагано али сигурно почео да успоставља ред у својој главици. Да прави чак и мале планове шта ће да црта, које ће материјале да користи, шта све треба родитељи да му набаве како би остварио та своја мала уметничка дела која је већ визуелизовао у својој глави. Коначно је свима лакнуло. Са великом пажњом су почели да следе уметнички напредак малог Мирка. А он, свако предвече, у време када су долазили у визиту, пред њима је вадио своја мала ремек дела што је цртао у току дана. Чак је и лекарима постало јасно да Мирко има прави дар за цртање и да је било само неопходно да се направи напор да се он открије и да избије на површину како би могао да запоседне дух крхог дечака какав је био десетогодишњи Мирко.
-          Шта ћеш ти бити када порастеш  Мирко, знао га је упитати понекад њгов лекар.
-          Сликар, ја ћу сигурно бити сликар докторе, одговорио би раздрагано сав задовољан и свестан да је коначно већ у једном другом, много реалнијем и остварљивијем сну од онога у коме се нашао због свог последњег рођенданског дара.
-           
Понекад је доктор намерно остављао на дохват руке његов  моблини телефон да  би видео како ће се Мирко понашати даље. Али,  Мирко, већ увелико ослобођен од своје велике опсесије, само би га узео како би се јавио родитељима да их упита када планирају да дођу  поново да га посете и да наручи шта треба да му донесу:  бојице, тушеве, четкице, хартије, акварел, хамер и све друге мале неопходне материјале на којима би остварио цртеже који су већ постојали у његовој глави.
Већ је и доктору било јасно да је Мирко на правом путу до потпуног излечења од своје краткотрајне несретне зависности коју је стекао због погрешне употребе једне заиста врло паметне справице, какав је моблини телефон. Да  ће права употреба његовог најомиљенијег рођенданског дара који је тако много желео, коначно добити своје право корисно место и у Мирковом животу.
Краткотрајна авантура младог Мирка са његовим рођенданским даром, који му је био дражи од било ког другог поклона што је добио у животу, јер га је добио од својих родитеља, могла је да буде са трагичним крајем. Али због брзе реакције, пре свега, његових родитеља и целог персонала болнице у којој је био смештен, мали Мирко не само што је успео да се ослободи од те тако лоше навике у  коришћењу телефона, већ је успео да открије да поседује велики дар за цртање, и да ако нешто жели да буде у животу, сигурно ће одабрати сликарство. Тако је сада могао да визуелизује и своју будућност. Већ следеће године родитељи су га уписали у уметничку школу где је, са приложеним цртежима које је радио док се лечио у болници, без премца био примљен и где је добио и посебан третман „ученика са посебним даром”.


Ова је прича оригинално  писана на
македонском  језику, превод на српски
језик  је  мој ауторски
Објављена у часопису „Стремљења„ 2022
У Скопљу,

2020





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"