Као када гледате кроз дно празне чаше, у којој је милисекунд раније било два прста вињака који сте нагло испили и онда посматрате свет кроз дебело стакло… е, такав је мој поглед и тако сам је видео док се попут акварела топила у даљини и спајала са пахуљама које су изненада почеле да сипе.
Бадње вече је. Некада је све било једноставније, а ја сам желео ово-брак. Не знам због чега ми је пало на памет па да се оженим? Сигурно се нисам оженио јер су моји родитељи то очекивали. Они су од мене дигли руке чим сам постао пунолетан, навикли су да их разочарам у свему што радим, али су били пресрећни када сампостао човек, како је победоносно и помало пакосно изјавио мој отац. Били су срећни и родитељи и друштво. Намагарчили су још једног који ће због стамбеног кредита морати да се задужи код зеленаша, радиће два посла, неће дизати главу, ни покушавати да се буни, ћутаће-корпоративни роб, како би због мало пичке и топлог оброка све изгледало као на разгледници. Испало је да је волим. Мека је, мајушна, могао сам на длан да је ставим и завртим до неба и веома лако сачекам у загрљају. Топла је, волим када се ушуња испод мог прекривача и цвркуће. Не зна да кува, па експериментише са јелима Далеког истока уз напомену да је све урадила по рецепту и да не пљујем изврсну светску кухињу. Пре месец дана је тражила јегуље на пијаци. Најежио сам се. Слуша добру музику. Када смо се забављали одушевљено сам одлазио у њену слатку собу и разгледао богату колекцију плоча. Њише се, певуши, машећи такт и речи. Ваљда сам је због свега тога и оженио. Мора да ми се свидело да је гледам по цео дан како се голишава увија у полумраку собе, сањиво ме љуби и прича како сам велики и снажан.
Пијем. Каже да много пијем. Жели децу. Моји родитељи желе унучиће. Њен отац је два пута претио да ће ме одробијати, али би се радовао унучићима. Њена мајка ми је пљунула у супу када сам рекао да о деци треба добро размислити. Видео сам, у преламању огледала, како се у мој тањир спустила растегнута пљувачка, коју је потом промешала и уз најсрдачнији осмех ми подметнула под нос, уз опаску, да никад бољу није скувала.
Целе прошле године обилазио сам болнице. Почео сам од лекара опште праксе, затим уролога, ендокринолога, кардиолога, генетичара до гинеколога код којег смо ишли заједно. Држећи у руци две огромне фасцикле пуне извештаја, налаза и ултразвучних снимака нервозно је седела испред ординације, листала нови бестселер о самопомоћи, уз убацивање дубоких уздаха. Погледао сам по пуној чекаоници. По невербалној комуникацији између парова могао сам да закључим ко је од партнера проблем. Снуждени типови, увучених вратова у рамена, рамена у грудни кош, да могу у лопту би се претворили и нестали, жене тужних погледа упртих у под, врте бројанице по рукама, неко чупка конац из распаране гардеробе, чита дневну штампу или проспект о побољшању плодности који уљудно сваког јутра чека на столицама. Неколико парова и ми смо увек долазили у исто време. Класификовали су нас као лакше случајеве. По мишљењу лекара све је у најбољем реду, али опет нешто мало фали и због тога мало, које не знају шта је, шаљу нас на силне додатне анализе. Покусни кунићи, аматери факири, кловнови, жртвени јарчеви... Шта смо? Нисам знао одговор. Међусобно смо се упознали, препричали дијагнозе, животне судбине, искуства. Знам којој је жени колика температура тог јутра, која има благо заваљену материцу, какав је коме мирис сперме и понашање после страшне акције. Не сме се бити интиман сваког дана, већ сваког другог, прекрстиш се пре и после. Тако ми радимо…сваки час је убацивала једна видно утучена жена, пискавог гласа. Онда неко из масе то прибележи на папир и чека следећи савет, јер је свима јасно да смо ми ветерани чекаонице. Осмог дана четвртог циклуса долазака у чекаоницу, тик до врата, седео је свештеник.
-Зар и ти, попе? Ако не иде теби који имаш директну конекцију са Богом, како ће нама?, прокоментарисао сам помало цинично и забринуто. И наравно добио женин лакат у ребра.
Једног дана коначно смо дошли на ред код на далеко чувеног специјалисте који се умилостивио да сиђе међу смртнике. Рекли су нам да он свима може да помогне. Када се појавио низ ходник, као месија, људи су клицали, упирали руке у небо и надали се да га неко не изнервира и да не напусти ординацију, што је био чест случај. Као пред истражним судијом немо смо гледали у једну тачку. Листао је папире, према светлости надносио снимке карлице, упоређивао ултразвучне налазе од претходних месеци, пет пута је питао да ли имамо редован секс и да ли јој је редован циклус.
-Овај тражи мито!, бесно је узвикнула када смо изашли. Можда је очекивала да му нешто тутнем, али то стварно није долазило у обзир поред свих месечних трошкова, плус регистрација аутомобила. Ћутао сам. Следећа два дана је на ултразвуку загледао њену материцу и јајнике, цоктао, онда се смешкао, лупкао прстом по монитору да и ја видим тај црно-сиви предео, затим опет гледао папире и победоносно рекао како је баш тог момента прави час за инсеминацију. Одмах ме је послао на други спрат, код медицинске сестре Наталије, да обавим шта имам, а моју жену је прекрио неким зеленим, мајушним пешкиром и оставио раширених ногу да чека. Потражио сам сестру Наталију и одмах ми је било јасно зашто баш њу. Када је видите дуплерица вам није потребна. Увела ме је у собу, у руке тутнула пластичну бочицу, намигнула и изашла остављајући за собом талас сладуњавог мириса из бујних груди. Седео сам на ивици веома хладне столице пресвучене еко кожом, огуљеног и искривљеног наслона, гледао у бели зид, окречен средином прошлог века, нисам дисао, али стварно нисам дисао. Са плафона, на танкој жици, висила је сијалица која је треперела, као када у хорор филму најављују сцену у којој ће лик, у којој ћу ја, бити искасапљен. На сточићу је стајало неколико пожутелих часописа са фотографијама жена рутавог међуножја. Мој понос је био мањи од зрна грашка који сам тог дана ручао у експрес ресторану. Било ми је хладно, непријатно, бљутаво и морао сам да изађем одмах и удахнем свеж ваздух. Искрао сам се из собе. Шетао сам прво улицама око болнице, затим сам отишао до оближњег парка, па сам се спустио до реке и после два дана, разбијене аркаде, упишан и промрзао дошао сам кући. Гледала је кроз прозор. У косу је метнула шналу у облику делфина коју сам јој купио за рођендан. Она баш воли делфине. Делфине и децу. Окренула се и када сам угледао њене очи, сломио сам се. Пао сам на под и повраћао, а потом у том брлогу заспао. Не знам који је дан био када сам се пробудио, само сам се надао да није прошао рок за инсеминацију. Хм… Те схеме овулације, плодности, пуцања жутог тела, објаснио ми је славни примаријус који ју је и тешио када су после пола сата схватили да ипак нећу доћи.
-Ви сте говно од човека, али дођите следећи месец да покушамо опет. Надам се да ће се све поклопити и да стрес који је преживела није пореметио хормоне. Мада се питам шта ће онаквој жени такав мајмун.
Климао сам главом, јер је био у праву, али сам га позвао на ферку чим заврши са сменом. Хтео сам да одбраним свој понос и претучем специјалисту гинекологије и акушерства, примаријуса вајног. Чим ме је хладан ваздух ошамарио, као штене сам се увукао у стан и надао се опросту. Бајковито сам описао сусрет са лекаром, купио сам јој и поклон, неке кристале за плодност и срећу. Чекао сам да проговори. Прошао је један сат од када сам је оставио у соби да спава. Прошао је и други сат, три дана, пет дана, дочек Нове године, реприза дочека Нове године, кумин рођендан…
Не волим празнике. Не волим Бадње вече, јер морамо да идемо код њених родитеља на вечеру, потом испред цркве, у гужву, а не волим претерано људе, а онда сутрадан, на Божићни ручак код мојих. И увек исто, ред руске салате, кавурме, ред питања о деци, две сарме, опет питања када ће унуци, печење, прича како је нека из фамилије родила пето дете, торта и ситни колачи, па жеље да следеће године у крилу љуљају унуче. Ове године је неће мучити таквим питањима. Њени ће констатовати да је добро што се решила пијанице и губитника.
-Боље би било да сам на тој радној акцији туцао камен!, рећи ће мој отац.
