детаљ слике: КРК Арт дизајн

Татјана Венчеловски: СВЕ ДОЖИВЉАВАМ ПОЕТСКИ

Татјана Венчеловски, глумица и песникиња, наша је суграђанка. Рођена је у Сремској Митровици и овде је завршила основну и средњу школу као ђак генерације. Факултет драмских уметности у Београду уписала је из првог пута и завршила уз награду „Мата Милошевић”. Студирала је у првој класи професора Владимира Јевтовића, остварила је низ улога у позоришту, на телевизији и филму. Радила је и у медијима, објавила је неколико збирки песама и књигу кратких лирских прича.

Књижевна радионица Кордун

Разговарала Слађана МИЛЕНКОВИЋ 16/10/2023

ПРЕУЗЕТО ОД: СИРМИУМИНФО.РС

Почели сте да наступате још у детињству, били сте члан Рецитаторског студија „Калиопа” у нашем граду, у време кад га је основала и водлила Споменка Лазић. Како су изгледали ти почеци?

У „Калиопу” сам дошла крајем основне школе, моја ОШ „Бошко Палковљевић Пинки” имала је рецитаторску секцију, а у „Калиопи” сам била неких седам година, све до факултета. Тај неки први сусрет са светом поезије био ми је природан – већ сам раније, на такмичењима рецитатора, упознала децу и младе из „Калиопе” и Споменку, тако да ми је то био природан прелазак у, као неку вишу лигу, у студио који се специфично бави тиме. То није био само рецитаторски студио, него и животни студио, пратили смо културу уопште, књижевност, уметност, филозофију, тамо сам први пут сазнала више о индијској филозофији, помињали смо Весну Крмпотић и њену књигу „Дијамантски фараон”. Каснију сам имала прилику да је упизнам и радим с њом. Све књиге које смо читали отварале су неке нове видике. Подстакнута је и моја љубав за путовања, јер је Споменка волела да путује. Жао ми је што се сада губи значај језика, људи све мање читају…ја сам заљубљена у језик, не граматички, него у његове могућности. Волим добре стилисте. Ми смо у Калиопи неговали и језик и лепу реч и леп однос, јер реч јесте однос, кад нешто кажете ви неком нешто дате. Било је јако важно ићи на такмичење рецитатора Песниче народа мог, али ми смо радили и рецитале више пута годишње у лапидаријуму, музеју, сећам се да смо Лорку тако радили. Пуно сам научила од Споменке и о поезији и о рецитовању. Носим врло лепе успомене из „Калиопе”. Ипак, током дана бављења рецитовањем нисам размишљала да упишем глуму. Желела сам да студирам књижевност и језик или општу књижевност, тек касније сам некако дошла на идеју да би и глума била опција.

Пошто сте били свестрани, шта Вас је определило да студирате глуму? Као најбољи студент добили сте и награду „Мата Милошевић”.

Дивила сам се старој гарди глумаца и овде у позориште су долазили да гостују Маја Димитријевић са њеним монодрамама и Ксенија Јовановић… Била сам фасцинирана Глендом Џексон, гледајући је понедељком у термину за драме на телевизији. Волим енглеске глумце, непогрешиво су тачни занатски. Схватала сам све озбиљно и увек имала посвећен приступ свему што радим. Кад сам уписала глуму, мени је то било као да студираш архитектуру, медицину, филозофију, посветила сам се студирању, била на сваком часу, желела сам све да упијем. Мислим да је та озбиљност приступа театру, филму и, не могу да кажем послу, него позиву, то посвећење…заправо и било окидач, да, када тога нисам нашла довољно, да се једно време повучем. Професор Владимир Јевтовић утицао је на све нас, а нас двоје смо били слични по дисциплини, осећала сам ту подршку. Он је, иначе, завршио два факултета и докторирао филозофију и глуму, био је врло образован, нисмо причали само о глуми, него и о животу. Бавио се нама и касније, пратио нас, препоручивао за улоге. Кад сам направила велику паузу, 11 година, он ме предложио 2004, године за улогу у ТВ новели „Јелена”. Ценили смо га сви.

Радили сте као новинар и водитељ, а потом сте се бавили односима с јавношћу. Увек је присутна комуникација у Вашем раду. Како је изгледао овај вид јавног наступа?

Комуникација ме је обележила, четири године сам радила као новинар и водитељ на ТВ Панонија и на ТВ Аполо у Новом Саду, седам година сам радила у односима с јавношћу, у Нафтној индустрији Србије, где је било 13.000 запослених и где сам пуно научила. Али, касније, то је постало тржишно вредновање, и све више ми је сметало јер је било све даље од креације, што је мени битно. Новинарство је пружало разноврсност, радознала сам по природи, креативно је, волела сам да правим репортаже. Волим за себе да кажем да сам песник по карактеру, а глумица по темпераменту. И нисам, међу глумцима, једина која је стидљива, повучена или интровертна, све је то нека надокнада. Сви послови којима сам се бавила отварали су ме као личност.

Како је изгледало Ваше детињство и одрастање у Сремској Митровици?

Живела сам тачно прекопута „Пинкијеве” школе, ту су три школе у окружењу, касније сам ишла у Гимназију, одрастање је било фино, то су биле дивне године и лепа дружења, школице, занимљива географија, ластиш, жмурке, трчали смо, играли смо се у Матије Хуђи, у Свете Младеновића, данас Деканац, па бицикл, нисмо силазили са бицикла. Била је једна велика липа испод мог прозора, која је расла заједно са мном и једно време ми закуцала на прозор јер је нарасла до трећег спрата, могла сам да је берем с прозора, долазиле су гугутке и тако. Сећам се киша, летњих, па мало се повучемо и онда гацкамо, била су здрава лета. Одласци на Саву, од малена сам говорила да не бих могла да живим у неком граду без реке, иако нисам за Саву везана том нашом најлепшом плажом јер стварно јесте најлепша речна плажа, нема конкуренције, али некако сам је више волела предвече, романтика, заласци сунца, па симпатије, па гитаре, волела сам и да се осамим јер – вода однесе све, како сам знала да кажем. Седнем и гледам у воду, избистре се мисли, не изгледа све тако компликовано, вода носи, имаш осећај да се и ти крећеш, да се нешто мења. Биле су то стварно јако мирне, лепе године.

Наступали сте и тада, током школовања. Како су изгледали ти наступи?

Тад је била Средња школа „Јованка Габошац” девети и десети разред, па културолошки смер, имали смо организацију културних делатности, музеологију, праксу у библиотеци, музеју… У десетом разреду правили смо и једну дивну представу, рецитал, приредбу, звала се „16 година имам”. Пробали смо у сутерену гимназије, гитаре и поезија, мислим да сам ја писала сценарио, мало сам убацивала прозу, комбиновала са стиховима, онда је Ђорђе Илијин, наш професор музичког убацио и музику. Сећам се да су нас на једној проби гледали нСиниша Ковачевић и Љиља Благојевић, и коментарисали како смо ми то урадили, тад сам их први пут видела. На сцени Педагошке школе, сећам се две приредбе, једна поводом Нове године, кад сам у некој белој венчаници, са чаробним штапићем глумила баш Нову Годину. На другој приредби сам говорила песму на француском, сећам се да ме наставница спремала, то је било исто дивно. Било је то другачије време, секције су функционисале, суботом сам журила на слободно време из физичког, волела сам плес, добро сам трчала крос иако нисам била спортски тип. Била сам у литерарној, рецитаторској, математичкој секцији, па и и у секцијама из енглеског, биологије и историје. Тад је било такмичење Тито, револуција, мир, такмичила сам се годинама. Ту су и неке силне награде, чак сам добила и трећу награду поводом првог новембра из музичког, за своју композицију, ишла сам и на хор, фолклор код чика Илије, који је водио и фолклор Дома омладине.

Ваша прва позоришна улога улога у представи Арсеник и старе чипке када сте заменили Тању Бошковић изискивала је и акробатику. Позоришни израз је и покрет у чемју сте Ви одлични.

Модеран балет и та врста модерног театра као што радила Пина Бауш ме страшно занима да је у Митровици тада био балет, ја бих га сигурно уписала. Чак сам од једног колеге чула да је професор Јевтовић њиховој класи напоменуо да ме види блиску Артоу, Гротовском. Мени то није рекао, али ми је близак тај начин позоришног израза, потпуно предавање и свесна употреба тела. На факултету сам открла сценски покрет и балет и заиста их обожавам. Моја прва улога заправо је тражила од мене отприлике неку жену од гуме, и очито сам то испунила, јер се наставило слично у представама у Југословенском драмском позоришту „Буђење пролећа” и „Дозивање птица”, доста акробатике сам радила, премет и салто, ишли смо сви на штулама…Мислим да то сада недостаје новим генерацијама, не као физичка активност, него свест о телу, колико је тело заправо моћно, ништа уме да каже, …због тога сам ваљда заволела и масажу, којом се такође бавим.

Студирали сте са Весном Тривалић, Срђаном Тодоровићем, Драганом Бјелогрлићем, Милорадом Мандићем Мандом, Мирјаном Јоковић, Слободаном Нинковићем, Бранком Пујић, Драганом Петровићем Пелетом, Душанком Стојановић Глид, Дарком Томовићем, Весном Станојевић. Прву улогу сте добили већ током студија.

Ускакала сам уместо Тање Бошковић у Позоришту на Теразијама,1986, а онда сам баш своју прву улогу добила код Хариса Пашовића у „Буђењу пролећа” 1987, после је био „Баал”, па „Драга Јелена Сергејевна” и много представа за тих неколико година у скоро свим београдским, али највише у Југословенском драмском позоришту. То су биле стварно хит представе које је волела цела Југославија, гостовали смо буквално од Љубљане до Скопља, на фестивалима и у Загребу, Сарајеву. Волела сам и једну, мени последњу представу, које сам радила у Београдском драмском „Утицај гама зрака на сабласне невене” била сам Рут, Татјана Лукјанова је играла баку, Јелена Чворовић маму и Ивана Локнер ми је играла сестру, Борка Павићевић је била управница. Волела сам да играм „Урнебесну трагедију” у Звездара театру, ту улогу сам наследила од Анице Добре када је почела каријеру у Немачкој, уз Бату Стојковића, Гагу Николића, Милену Дравић и Лазара Ристовског. Ту сам играла дечака, други пут, први пут је то било у „Буђењу пролећа”.

Радили сте са бардовима нашег театра. Какво је то било искуство?

Бату Стојковића сам доживљавала као свог позоришног оца, он је био строг, захтеван, пуно је тражио од сцене и глумаца, био је духовит…био је и дарежљив, у смислу да части целу кафану, али да се даје као колега, био је сценски врло присутан. Пуно сам научила од њега, мислим да је и он он мене волео. Гага и Милена, то су били бескрајно добри људи, и увек око њих пуно забавних момената. Ми смо у Југословенско драмско ушли у као у храм, била су то лепа времена, задржавали смо се и после представа, позоришни бифеи су посебна прича, више смо се пазили, дружили, ту су биле и старије колеге, они јесу били звучна имена Столе Дечермић, Маја Димитријевић, Олгица Спиридоновић, Мргуд Радовановић, па Мики Манојловић, сви су желели да нам помогну и било је тако нормално играти са њима, били смо као нека породица.

Татјана Венчеловски у серији - Заборављени

Играли сте Малу и Миру у серијама „Доме слатки доме“ и „Јелена”. Нешто по чему Вас памти цела стара Југославија, и што је обележило Вашу каријеру и то време су улоге у серији „Заборављени” и филму „Почетни ударац”, били сте звезда.

Јесте, волела бих да сада Дарко Бајић сними наставак „Заборављених” мислим да би се то гледало, нажалост сценариста Гордан Михић више није жив, али да видимо шта је са тим ликовима јер тада је то Дарко правио као неку антиципацију онога што долази, распада друштва, насиља на стадионима, то је малтене завршна сена, штрајкови почињу, време урушавања свега. Да ли су ти млади људи остали идеалисти, то је почетак капитализма, раслојавање друштва. Дуго смо снимали, тад се још снимало филмски, било је доста ноћних снимања, доста напорно, имала сам пробу, представу, па ноћно снимање…Били смо млади и лепо смо се дружили, Анита, Којо, Гаги. Сад ми кажу да сам била звезда, каква звезда, тада нико није био звезда или ми то тако нисмо доживљавали, колико знам само је била нека моја слика на насловној страни рецимо Илустроване политике или тако нешто, није било друштвених мрежа, то је било највише од промовисања.

Поезија и глума су код Вас вишеструко повезани. Објавили сте збирке песама „Тамо, у животу” „Ошишано сунце” „Освета нежних” и књигу кратких лирских прича „Исидорин шал”. Некад Вас и представљају као песникињу.

За мене је поезија начин живота, заправо начин мишљења, та слика и сублимација, естетика, суштина… Ја сам песник по животу, да, пишем стихове, али све у животу, свет, људе доживљавам тако, поетски. Када говорим о Исидорином шалу, све је кренуло од Клитемнестре која је мој дипломски лик, ми глумци како би се уживели у лик, често напишемо нешто шта нам је битно, како да лик учинимо од крви и меса. Тако сам ја писала за Клитемнестру. Тај запис је настао 1984. године и после много година сам направила то и за неке друге мени битне ликове у литератури или музици. Кад је реч о збирци песмама Ошишано сунце, то је збирка оносећању ускраћености, сунце као симбол је ту, није угасло, само је поткресано, ошишано. Е сад, ако је Ошишано сунце стање, онда је збирка „Освета нежних” можда одговор да и ми нежни имамо прилику. Не можемо решити отуђење, невоље и насиље забранама, него напротив, љубављу нежношћу, бригом, пажњом. Можда ће доћи време да ће бити довољна лепа реч, гест, кад те неко додирне, људски, само треба то испољити, не срамити се благости јер то није то није слабост.

Комуникација је у свим видовима Вашег посла.

Вртим се стално између три града, и више послова. Јесте, комуникација је свуда присутна. Говорила сам како ме поезија буди јер се тргнем из сна па записујем нешто у мраку, а због глуме не могу да спавам јер мислим како ћу да решим нешто. Иначе, мислим да сам боља глумица сада кад сам прошла и новинарство јер другачије, реалније, тачније схватам и живот и реч. А козметику и масажу сам увек волела. Кад сам прекинула са глумом, мислећи да ће то да траје краће, па се живот додатно упетљао и продужио, завршим курс за козметичара и масера. Мој први салон, деведесетих, био је код Музичке школе, после сам три године водила салон у Београду, до епидемије. Пре две године сам се вратила у Митровицу и недавно отворила студио Блоом, у центру. Обожавам и тај посао. Хтела сам да имам неки свој тихи кутак. Масажа је за мене и медитација, и плес, пратим ритам, ослушкујем шта тело говори… исто је и са третманима, кожа све памти и треба је неговати. Признајем још нешто, да ми овај посао пружа могућност да будем нежна, да учиним да неком буде боље.

Играли сте недавно у гледаним ТВ серијама. Које су то серије и какве су улоге?

Паузу сам прекинула улогом у Српском народном позоришту представом „Сигурна кућа” 2004. а тада је изашла и прва збирка песама „Тамо у животу”. А када сам пре десет година одлучила да прекинем да се бавим комуникацијама, вратила сам се у Београд и решила да се посветим глуми. Сад обично годишње одиграм рецимо пет улога, оне нису велике, али су мени драгоцене. Свиђа ми се што ме разни редитељи другачије виде, играм комичне ствари као што је у „Војној академији” Калиопе сезона 3,4 и 5, онда потпуно другачија Миљана у „Јутро ће променити све”, па „Црвени месец” где сам играла мајку главног јунака, опет комичне „Слатке муке”, па суморна „Мочвара”, комични лик ун „Ургентном центру”, па жртва насиља у серијама „Вере и завере” по Тишмином роману, недавно у серији „Немирни”. Након серије Време зла снимала сам и „Време смрти”, а чекам да се емитују „Деца зла” ту сам играла једну модерну жену психолога. Сад треба да снимам још један филм. Радила сам и неколико кратких филмова са студентима, са њима баш волим да радим. И врло ми је драго што сам снимала филмове младих аутора “Лихвар” Немање Ћеранића и “Да ли сте видели ову жену” Душана Зорића и Матије Глушчевића. То је израз и филмски језик који волим и подржавам.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: