детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЈАЗМИЧНИ ПРЕДЕЛИ ДЕЈАНА СКЛИЗОВИЋА

Борис Мишић 

Дејана сам упознао пре десет дана у Нишу, на промоцији властите збирке, а дружење смо наставили до касно у ноћ у познатој нишкој пивници. Дотад сам га познавао само ,,онлине'', могао сам понешто из његових објава закључити о његовим друштвеним и социјалним ставовима, и о његовој прози. Наравно сасвим је другачије када са човеком попричате уживо-стекнете много бољи увод у његове ставове, и када прочитате његову књигу-то је свакако много бољи увид од неког одломка на нету или читања нечијег приказа.

Дакле, да кренемо, Мијазмични предели су апсолутно жанровски одређена збирка-то је хорор у свом нескривеном, потпуно јасном облику. Црн, жесток, тежак, на моменте мучан. Лично више преферирам другачији, хорор наговештаја и атмосфере, али отворен сам и за другачији приступ.

Дејанова поетика има свој индивидуализам, свој особени стил; идејно је блиска Лавкрафтовим космичким ентитетима и силама, и Лиготијевом нихилизму и безизлазу, а у стилу и радњи је ближа Баркеру и неким још крвавијим ауторима, али успева задржати свој особен печат; од Лавкрафта и Лиготија је разликује Дејанова поприлична друштвено-социјална промишљања и ангажованост која се итекако осећају у причама, а од Баркера и већ поменутих још крвавијих аутора, тај специфичан, локални, нишки печат.

У збирци има доста мучних сцена, некрофилије, разних телесних излучевина, прекомерног ждрања...можда на моменте аутор мало и претера с тим, али видљива је намера да се то доведе у везу са конзумеризмом, партократијом и сваком врстом отуђења од нормалности коју садашњост носи. Човеком данашњице у овој збирци владају страсти, пороци, он не може да им се одупре, јер нема никаквог морала ни осећаја за срамоту у себи, и самим тим нема ни границе. Не може да се одупре властитим нагонима, јер је тако учен; Дејан нема милости према савременој цивилизацији, ни власти ни опозицији, генерално човечанству.

Мени лично, квалитет прича се повећавао како је збирка одмицала. Прве три су ми биле слабије, и идејно и стилски (Велики пљусак ми је некако врлудао, расплињавао се између страшног и лаганог, Гурманов грех и Шта се то крчка су ми били бољи али су превише отишли у шокирање и можда ми тиме убили моменат страве и ишчекивања који сам желео). Но друга половина прича-Мала мртваја, Дубоки звук и Мајстор ми је била много боља, и за ову половину збирке дао бих баш јаку оцену.

Мала мртваја је прича баш по мом укусу; језива, фолклорни, рурални хорор, са мотивом страшних ,,црних свадби'', које се кажу још практикују код нас, и у овој причи сам истински уживао; у њој је и некрофилска сцена потпуно на месту и у функцији приче.

Дубоки звук је идејно можда и најача прича у збирци, добро осмишљена и вођена.

Мајстор ми је такође одлична прича, поготово прве две трећине приче које су одлично ,,уболе'' атмосферу, језу; дете и сећања...сјајно. И опет рурално, фолклорно, мрачно из наше подсвести одлично иде. Чини ми се, барем мени, да су најбоље приче у овој збирци управо оне које се ослањају на фолклорну, руралну фантастику, да ту аутор заблиста; оне су ми оставиле бољи утисак него приче са ,,урбаним'' хорором, иако је наравно похвално што их аутор смешта у Ниш и што покушава изградити један локални-у оквиру општег-универзум страве.

За прву збирку више него добро; три приче добре, три приче одличне. Не знам шта бих саветовао као уредник, јер уредник нисам, могу само као читалац, и колега. На моменте се аутор мало расплињује, а понегде је опет превише згуснут, као да некад претерано инсистира да каже и нешто што није нужно нити доприноси атмосфери и радњи. Онда када је максимално сконцентрисан-као нпр. у Малој Мртваји и Мајстору, одличан резултат не изостаје. Савет би био наћи неку меру, између радње и ефекта, и неке друштвене потке приче, да ничег не буде ни премало, ни превише, него баш онолико колико треба.

Иако лично више волим нешто другачију врсту хорора, био ми је интересантан и овај приступ и уживао сам у књизи. На крају, време је такво какво је, црно и мрачно, и потребна су нам и дела попут Мијазмичних предела, која бескомпромисно засецају црнило и локалне, и свечовечанске стварности.

Чекамо с нестрпљењем наредна Дејанова дела.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: