детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАЗИГРАНИ СТИХОВИ СА РАЗГЛЕДНИЦЕ
(Јелена Кнежевић „Стање душе“  Књижевни ЕСНАФ – Београд, 2023.)

Проф. др Слађана Миленковић

Збирка песама Јелене Кнежевић „Стање душе“ садржи песме искрености и песме који су одраз стања песникиње душе, а подстакнуте су како догађајима из стварности, од историјских збивања, до унутрашњих доживљаја, емоција које оне прелива у песме. Око 80 песама дато је у неколико циклуса: Суштина, Милици, Стихови са разгледнице, Слава Богу и Волим те. Разледнице, ни писма одавно више нико не пише, али се песникиња определила за овај мотив како би истакла да су њене песме поздрави из прошлости, чак и оне којој она није сведочила, обећавајући дозу носталгије, сете, али и снажних песничких слика и порука.

Неколико песничких мотива доминира збирком, пре свега издваја се мотив љубави као вечне, универзалне теме у књижевности која је увек актуелна. Овој теми она прилази искрено, једноставно, чисто. Издваја се још једна група песничких мотива и то у већем броју песама, то су религијско-духовни, обичајни мотиви, уз понеки патриотски тон.

У песми „Стање душе“ по којој је насловљена цела збирка поетеса наводи:

„Праскозорје је диванило с прошлом ноћи без мог личног присуства“ прави отклон од појавности, приказујући песника као одсуство, док се привидно „Ништа посебно споља не дешава,“ она поезијом исказује колико је богат унутрашњи живот ствараоца: „а унутра крш илом.“ 

Стварајући под утицајем данашњег тренутка успела је да се окрене универзалним мотивима и вредностима. Кнежевићевабележи стварност али су опсервације песникиње понекад изненађујуће зреле и инвентивне. Пева о једном обичном дану у њеном Футогу, али и Олуји 1995. бомбардовању 1999, о догађајима који су се одиграли кад је била веома мала, дајући упуте како стићи до универзалних људских вредности. Како је још 1959. рекао Душко Радовић „Дело се не ствара ни из чега.Оно се гради од мотива, од језика, од одсуства мотива, од података, од одсуства података.“ Тако је она искористила лепезу тема и  мотива и дала им уметничку форму сопствене маште.

Песме Јелене Кнежевић настале су из осећајности и истанчаног доживљаја света као доживљај лепоте. У циклусима песама Суштина, Милици и Волим те, истиче још једну тему, тачније мотив, то је мотив одрастања, односно детињства: „Одрасло ми је детињство, Милице“ каже у једном стиху и наслову песме, сетно се мири са тим да дани детињства пролазе и да она одраста, „Одувала сам све маслачке с наших трава“, као што у песмама Десанке Максимовић песникиња буди природу, сетно се сећа ливада, река и поља, а Мирослав Антић са сетом поручује да је лепо кад се расте и кад се прве љубави сретну, тако и Јелена Кнежевић плете стихове сопствене елегичне емоционалности. Ова поезија буди носталгију за изгубљеним дечјим светом, светом детињства али ће нас у неким тренуцима читања и враћати у тај наш чаробни свет.

Циклус Стихови са разгледнице, доноси песме о Сарајеву и о трагичним догађајима српског народа у, не тако давној прошлости, стварајући илузију да се у њеним песмама одвија животно збивање у којем сама учествује, чак и кад није плод њеног искуства она пише у личном тону дајући песмама живост. Отвореност за поимање садржаја конципира њен поглед на свет, а песнички ритам је близак ритму игре, зато лако и лепо пише поезију.

Како сам наслов циклуса каже: Слава Богу, и ту песникиња покушава да узноси у висине духовности, да подстиче читаоце на разборитост и да слика визију бољег света. Даје могућност да песме тумачимо на више начина, како наводи у песми „Између нигде и ништа“:

„Између нигде и ништа,у јасном појму,

изгубљен у дојму, у игри речи,

душу лечим.“  

Могућности читања су безбројне, а то нам омогућава својим живим сликама, игром речима, интензивношћу исказаних песничких слика.

Разноврсни су начини естетског поимања стварности, тако су исто различити уметнички поступци наше песникиње. Пре свега, уметнички поступак је увек у коришћењу симбола, у бираним речима и метафорама којима је семантички изражена њена емоција. Из љубави према људима проистиче иманентна осећајност у стабилној и речитој кохеренцији са симболизмом као правцем у књижевности. Пише природно, спонтано, стихови су јој разиграни, распевани, нетипични, некако обасјани изнутра из сопствене пуноће. У њеним песмама звоне ритмови природе, мелодије града, спајајући у стиховима модерно и архаично.

На обликовном плану песникиња се определила за слободан стих, исказујући модерност и песме често завршавајући поентом, неретко је то и преокрет, неочекиван крај, који изненађује и осваја читаоца.Исказује у стиховима мисли које читаоци могу да препознају као своје, што је чини пријемчивој широј читалачкој чублици. Читава збирка је низ разледница, сликани су предели, догађаји и осећања која чине животни след од детињства до смрти, уз величање саосећајности као људске потребе и величине, уз поруке да се највише догађања одвија у унутрашњости песникиње душе, чије је стање одлично, што она жели свим људима. Својим стиховима, лаким, течним и једноставним, буди радозналост, разиграност и ведрину.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: