детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕТСКИ ДИСКУРС И МЕТАФОРА

Проф. др Слађана Миленковић

Културна сарадња не може без језика, без разумевања на различитим језицима које је потпомогнуто мимиком, гестовима, понекад и пантомимом. Књижевност је посебан вид уметности, то је према Лешићу „уметност речи“. Она оправдава сврху постојања само служећи човеку и то на начин који је доступан само овој дисциплини. Поезија као специфична књижевна врста подразумева и истакнут слој звучања, поред слоја значења и та мелодија, доприноси утиску и преноси поруку. да ли можемо да разумемо поезију и на језику који нам је стран, непознат? Каква је моћ поезије и улога песника у процесу међукултурне сарадње?На том путу, прича почиње од идеје која је исказана речима, специфичном употребом језика, књижевним изразима, стихом, поезијом, дискурсом. Тај специфичан поетски дискурс има онтологијски статус, аутономан али ипак има разне референце. Текст и говор, облик и смисао, звучање и значење, све ове бинарне позиције узимане су као полазиште за тумачење у књижевности.

Узимајући у обзир разне језике, сви се слажу да у науци о језику, дакле у лингвистици дискурс бива схваћен као поступак којим се поједини делови (сегменти) осмишљено повезују у „кохерентан текст“...француски постструктуралисти овај систем не виде само као целовитост у којој сваки део обавља своју функцију, већ ову целовитост желе да докуче у динамици њеног настајања и осмишљавања, као непрекидну интеракцију између писца и читаоца,као дис-курс, где постоји основни курс,од кога писац,међутим,повремено може скренути у слободној игри многобројних могућности.(Живковић,1992:141) Лат. discursus – разговор, излагање.Заснован на логичком разматрању и закључивању. У процесу сазнања дискурс мишљење оперише по логичким законитостима, с рационалном поступношћу и аналитичким рашчлањивањем. У књижевности под дискурсним списима се подразумевају они облици у којима је примарно излагање одређених појмова и идеја (расправа-есеј-студија и сл), за разлику од чисто имагинативних творевина (драма-роман-лирска и епска поезија и сл.)(Живковић, 1992: 142).

„Дискурс (franc. discours, „говор“, „разговор“, „расправа“) дефинише се као „континуиран језички говор одређене врсте“, при чему је нагласак на другом делу те дефиниције: дискурс је тип говора“ (Лешић, 2008: 97). Према Лешићевом мишљењу постоје различите врсте дискурса, од уличног, фамилијарног, преко медицинског, политичког, до историјског, правног, филозофског итд. Из овога се може закључити да је дискурс говор који карактерише одређену друштвену или научну област, али такође и начин мишљења у њој.

„Текст“ је динамички процес, језичкозбивање, које се одвија у случају у којем се нижу језички знакови (ријечи и реченице текста), а које се испуњава у читању као активности у којој ти знакови добивају своју коначну актуализацију. Читатељ их постепено прима, „дешифрира“ и повезује у једну цјелину коју и називамо „текст“ (Лешић, 2008: 93).

Према томе, сваки текст припада дискурсу одређеног типа. „По свом континуираном трајању разликује се од текста, који, по дефиницији, има почетак и крај. Осим тога, текст може у себи садржавати елементе више од једног, може мењати дискурс, а ипак се довршити и у цјеловити као кохерентна цјелина“ (Лешић, 2008: 97).

Зависно од типа дискурса одређен је и текст.Читалац препознаје медицинску расправу, правни документ, песму, драму, или текст друге врсте, чију природу схвата препознајући његов дискурс. У српском народу постоји пословица: „Проговори да те видим ко си“, у којој је садржано давно сазнање да је обележје човекове личности: говор, његов лични говорни израз – његов идиолект. У том говорном изразу огледа се и степен мисаоног (когнитивног) развоја, и емоционално стање говорника, и економски положај породице у којој је растао.“ (Васић 1980: 7). У говору наших песника, огледа се све то, иако не разумемо речи, смисао, доживаљавамо емоцију кроз извођење, дакле наступ песника. Тумачење дискурса било би да поетски дискурс означава однос према стварности, а у ову причу укључује се реторика, намеће се да и њој кажемо нешто. Рeтoрикa прeдстaвљa тeoриjу, скуп прaвилa o лeпoм гoвoру, a бeсeдништвo (гoвoрништвo) прaксу у кojoj сe тa прaвилa примeњуjу(Види: Нушић, 2004). Изведба песама попримила је на Фестивалу у Тунису и карактеристике беседништва, Имeницa rhetor – бeсeдник, у извoримa сe нajрaниje jaвљa кoд Хoмeрa. Teк пoчeткoм IV вeкa прe н.e. Исoкрaт кoристи рeч rhetoreia – рeчитoст, eлoквeнциja, a пoтoм пoчињe дa сe упoтрeбљaвa и пojaм rhetorike - рeтoрикa. Прeмa нeким мишљeњимa, рeч rhetorike je сaчиниo тeк Плaтoн у диjaлoгу Гoргиja, пoслe чeгa тaj тeрмин улaзи у нajширу упoтрeбу, пoгoтoвo oд Aристoтeлa (Види: Аристотел, 1987). Као што су у античко доба, у Старој Грчкој беседници, па и песници, своју поезију, епове у стиху, говорили скандирајући, узвикујући стихове, тако су и данашњи песници говорили своје песме. Антички Грци од којих почиње и наука о стиху, версификација, који су на тај начин извикивања стихова изумели стопу, меру у стиху, ритмове јамб и трохеј, темеље лирске поезије, били би лепо дочекани и поздрављени и на овом фестивалу.

У реторици постоји велики број фигура где речи немају само једно значење већ га мењају или утичу на друге речи да промене своје. Француски структуралисти су употребу реторичких фигура у говору и писању протумачили као разноврсне могућности језичке креативности.

Метафора је одувек највише интригирала и реторичаре и теоретичаре поезије, касније и језика. Одавнина је на ово стилско средство гледано као на одступање од устаљене језичке праксе, одн. као на реторички украс.Писци воле метафору. Она им пружа безграничне могућности преображаја света из реалности у књижевно дело.

Метафора подразумева промену значења. Заправо, метафором се значење речи из једне области преноси у другу област на основу неких елемената идентичности. Стога се каже да је у питању пренесено значење речи. У основи метафоре је поређење, и то скраћено поређење. Свако поређење двају предмета открива сличност међу, наизглед, несличним стварима. Карактеристика ове стилске фигуре је и да је зависна од контекста.

Метафором се истиче једна карактеристична особина предмета, наглашава се сличност са општепознатим предметом или појавом, али ни остале особине се не потискују и не занемарују. Наш познати теоретичар потврдио је да се метафора заснива на „једној заједничкој особини двају предмета,  али се код њих не помиње предмет који се пореди, већ се именује онај други предмет (с којим се пореди) и њим се упућује на онај први предмет“ (Живковић, 1991: 63).

Метафора је начин којим стваралац повезује дотад неспојиве ствари. Управо то је у начелу савременог књижевног опуса писаца који су способни да уоче сличности код наизглед апсолутно различитих ствари и појмова.

Колико је метафора значајна за активацију мисаоних процеса говори њена заступљеност не само у песмама и прозним делима, већ и у загонеткама. Загонетка је „врста мисаоно-говорне игре, изражене у виду метафоричног – описног или непосредног, често збуњујућег питања које захтева одговор“ (Милошевић-Ђорђевић, 2000: 180). Метафора је најупечатљивија управо у области језичко-уметничког стваралаштва, нарочито поезије. О метафорама неки други пут, више, опширније, а сад само да закључимо причу о дискурсу. Поетски дискурс допоире до слушалаца и кад не разумеју језик. Песницима је неопходно умеће лепог говорења, оно је потребно је свима који јавно наступају, говоре на јавним манифестацијама, у медијима. Лепо и изражајно говорење доприноси разумевању поруке, нарочито је изведба, наступ, начин на који се говори битан. Велика је моћ поезије, стихова, мелодије, ритма, и нарочито је значајна улога песника, писца и извођача, у процесу међукултурне сарадње.

Литeрaтурa и извори

Аристотел, (1987) Реторика, 1, Београд: Завод за уџбенике

Живковић, Д. (1992). Речник књижевних термина. Београд: Нолит.

Живковић, Д. (1990). Теорија књижевности са теоријом писмености. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Васић, С. (1980). Вештина говорења. Београд: БИГЗ.

Лешић, З. (2008). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.

Милошевић-Ђорђевић, Н. (2000). Од бајке до изреке. Обликовање и облици српске усмене прозе. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Нушић, Б. (2004): Реторика,  Београд: Службени гласник

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: