Сарајево, јесен 1991.
– Велики поглавицо племена, нападнути смо са леђа. Отели су нам све минти жваке, које су требале бити Ваш рођендански поклон. Нисмо могли да стигнемо да одемо по стријеле код Акија у шупу, јер смо чекали Вашку да заврши са ручком, није му дала мајка да изађе, док све не поједе... – Не смијемо више толико времена посвећивати ручку. Они увијек прије нас једу. Од данас ћемо сви заједно радити на скупљању хране за склониште. Сви нек понешто донесу из куће тако да се не морамо враћати да би ручали кући. – Моја нана је правила гурабије. – Ја ћу донијети уштипке. Спремала ми мајка јутрос за доручак. Може ли неко понијети шећер? – Ево ја ћу. – Наћи ћемо се овдје кад велики сат буде на пола. – Понесите стријеле! Можда вребају из чика Сафетове авлије.
– (Бам, бам, бам). Мртва си, Амра, и сад си наш заробљеник. Оставићу перушку да знају да смо те одвели. – То је све зато што играте на превару. Правите се да сте гладни прије него што је ручак. Пффф и ви сте ми неки каубојци. – Ко ти је крив. Ми смо се фино плисали. – Не бих ти ја сад ни била каубојац. Ми живимо у склоништу од лишћа и дрвећа, а ви се кријете у подруму код чика Сафета. И имате глупа имена. – Али ми имамо бољу опрему. Јуче нам је Марко подијелио марамице, које нам је његова бака сашила. Сад смо сви у тону. А ви сте распарени. То што знаш гдје нам је скровиште, значи да си ти си била та која нам је украла кестење. – Нисам, Алаха ми. – Лажеш! Држиш савијене прсте иза леђа. Ево, стигли смо.
– Буфало Билу, имамо заробљеника. – Завежите јој руке. – Чујте и почујте Велики бијели народе, ових дана смо напредовали и успјели да заузмемо два главна ћошка у улици. Са добрим распоредом и тактиком, успјећемо да заузмемо Обећану земљу. У ту славу приносим ову чоколаду што сам јутрос ишаниро из гранапа. Амин.
Сарајево, 1992.
Сриједа
– Амра, Амра, гдје си ти јуче? Читав дан сам кружио око твоје куће. – Ходи вамо. Ај пожури. Не смије ме нана видјети. Показаћу ти једно мјесто. Ајде брже..брже. – Видиш, ту смо. Овдје нас никад неће наћи. Рећи ћу ти касније. Покажи шта си донио. – Имам двије сличице, оне што их лијепиш пљувачком, па кад одлијепиш пола сличице остане ти слика на руци. Имам још малу заставу и лутку, украо сам је од сестре, неће ни примјетити, има их превише. Шта ћеш ти? – Дајем ти индијанског поглавицу за двије сличице. – Хајде. – А подијелићемо чоколаду, донио ми амиџа из Њемачке, и то ти је за лутку, ионако ми се не свиђа црвени лак на њеним ноктима. – Може. – Хоћу одмах да залијепим сличице. Чекај, чекај да скинем рукавице. Једну на десну, а једну на лијеву руку. Ај пљуни. – Гдје ти је Емир? – Отишао с бабом, требају неке папире да среде. Не разумијем ти ја то. Нана јуче читав дан плакала. Мало плаче, мало плете, па онда уздахне. Рекла ми је да се не смијем више дружити с тобом. А ја сам јој само исплазила језик и побјегла. Зато ме сад и тјера. Рекла ми је да се без прута не враћам. Јој више! Је ли готова? Морам је скинути, не могу више да чекам. – Ај. Дај да видим. – Не видим. Окрени руку! Чини ми се да је птица. – Није птица то ти је голуб. Видјела сам код Емира на теки истог. Имао је и таку травку у устима. Нацртала му нека другарица. – Више волим земаљске животиње, него те што лете. Шта кажеш? – Свиђа ми се. Ај другу. Ммм..ово је цвијет. Није ми нешто. Сљедећи пут имам право да узмем више. – Хладно је сад. Морам ићи. Доћи ће ми мајка с посла. – Хајде. Сутра на истом мјесту, у исто вријеме. – Не могу сутра, требаће ми времена да набавим. А и сутра ми је слава, нећу моћи да побјегнем. – Онда субота. – Добро. Понијећу ти колаче.
Понедјељак
– Еј Амра, Амра.. чекај! Што ниси дошла у суботу. Свашта сам набавио. – Не могу сад причати. Дођи у седам вечерас у тајни пролаз. Реци Акију, Селми, Вашки, а ја ћу звати Елму. – Није Вашка ту, јуче сам му бацао камење у прозор. Никога није било. Рекла ми је тета Нена да су јуче сви отишли. Питао сам је и кад ће се вратити, уздахнула је рекла ми да неће имати гдје да се врате. Нисам је разумио. То ти је сигурно неки њен фол. Мора да це бити да вјежба. Знаш да је она глумица, видио сам је једном на телевизији.
– Ето ми мајке! Ај бјежи.
19.20
– Не можемо се ни данас играти индијанаца и каубојаца. – Пффф.. Нисмо једно пет дана. Шта ћемо сад? – Можда су се играли данас без нас? – Долазила ми је малоприје Елма, оставила ми је мачку. Рекла је да мора да иде код сестре и да њена сестра не воли мачке и пуно кише од њих и још плус живи у оним великим зградама. То су ти оне велике, веће од твоје. Не мораш ни ићи пјешке. Возиш се у неком липту. Причала ми Елма прошле године кад је ишла на распусту. Путује преко мора, а каже ми нана да мачке не воле воду. А тај липт ти је као ауто који иде према небу. Притиснеш дугме и одвезе те гдје хоћес. Оставила сам мачку са наном. Нећу никад да остарим, као она. Вољела бих и да не порастем. Овако ми је таман. Могу да се сакријем у ормар у ходнику гдје бабо држи неке папире и каблове И неке флаше. Ту сам једном побјегла кад сам разбила бабов сат. А онда сам изашла јер сам чула да је рекао да је боље да сама изаберем прут, него да он бира. Ја знам да би он изабрао онај са трњем, па сам нашла неки дебљи, он ти мање боли. Нисам плакала. Ја ти никад не плачем. А гдје су Аки и Селма?
– Акију није дала мајка. Када падне мрак, они ти навлаче ролетне и све затварају. Има тако једно четири дана. Свако јутро сједнем испред гранапа и чекам да видим хоће ли неко жив од њих изаћи. Не бих ја могао тако. Питам се како дишу, Или удахну таман колико им треба док не сване. А ни Селму нисам видио.
– Чула сам кад је бабо причао са амиџом, био он синоћ код нас, каже да ће се пуцати овдје. Били су озбиљни и ћутљиво су пушили. Нису чак послије вечере пјевали како обично знају, и није ме амидза ставио у крило и дао ми бомбоне. Мислиш да је то оно као кад се ми играмо индијанаца и каубојаца само што сад старији играју умјесто нас?
– Тако нешто. Али није фер да нам узимају игру! Што не смисле нешто своје! Знаш ти откад је она наша! Сигурно је неко издао од наших. Перо је стално са татом у гаражи, можда му се омакло, па рекао. – Можда и јесте. Видјела сам ја да је нешто радио са прстима иза леђа док је трајала заклетва. – Види шта имам! – Ене, откуд ти? – Сестра добила од тетке кад је долазила за славу. Слушај. То ти је музичка кутија. Окренеш овдје два пута и она свира. – Колко тражиш за њу? Даћу све сличице фудбалера које Емир има, и ону лопту на којој се потписао онај фудбалер што је био на телевизији. Неће ни знати, мајка ми је рекла да је отишао на неку барикаду, нисам је смјела питати шта је то. Не излази из собе већ два дана и једино што се чује кад наслониш ухо на врата је плач. – Па не знам... Размислићу. – … Иии и индијанске шаторе и два коња. – Али, сутра донеси све и ја ћу тад донијети кутију. – … И постаћу каубојац, ако ми је даш. – То је добар залог. Обрадоваћу Буфала, кад се врати. Морам сад ићи. – Еј, чекај, само још нешто! Види није ми се скинуо голуб. Кад перем руке, све перем около сапуњицом, да не би спао. – Стави понекад оне наше љековите траве, којима смо лијечили Вашкино кољен, знаш онда кад је пао са осматрачнице. Стоје ти у рупи од дрвета иза гараже. – Хоћу. Видјећемо се сутра.
Сриједа
20.00
Оставио сам ти кутијицу у олуку у пролазу. Немој више од два пута да окренеш кључић, онда се музика превише убрза. Јуче сам три пута долазио, али те није било. Немој да мислис да је за посве, нећу заборавити да си ми дужна. Сад одох код тетке у Београд. Мој тата ће чувати кућу и мој каубојски пиштољ. Рекао сам му да позајми, ако му буде требао. Брзо ћу се ја вратити. Обећао ми је да ћемо ићи на пецање кад буде прољеће, а то ти је зачас. Моја сестра је учила то у школи. Немој да даш Перу све сличице, ако ти буде нудио ону праћку што је добио у смокију. Мени фали она сличица фудбалера број 23.
Четвртак
09.30
У аутобусу је загушљиво. Више бих волио да путујемо по ноћи. Све вријеме сам се окретао и гледао Сарајево. И видио сам црне облаке. И онда је и Сарајево постало црни облак. Рекла ми је мама да је то зато што ће да грми. Ако се уплашиш, сакриј се у бабов ормар и пјевај ону пјесмицу: Падај, падај кишице, што смо учили у школи. Брзо ће то проћи. А послије ће сигурно падати киша и ти изађи на улицу. И кад будеш расла замоли кишу да ти да мало висине и за мене, јер ја не могу да изађем из аутобуса. Заборавио сам кликере у кутијици испод кревета. Ако будес хтјела да се играш, позајмићу ти, али да вратиш све како је било. Црвени са црвеним, зелени са сивим. Неке жене у аутобусу су плакале. И мајка је плакала, видио сам је кад је брисала очи. Нисам разумио ништа, осим да ми се не свиђа како се игра наша игра. Нити индијанци имају перушке, нити каубојци, имају шешире. Само ружна зелена одијела и металне капе. То је добио и мој тата. Рекао сам му да је глуп што се игра. Надам се да твој бабо није пристао на игру по новим правилима. Немој се играти ћаре са осталима ако се врате. Брзо ћу ја доћи. Дужна си ми сличице, лопту са потписом, шаторе и два коња . Објавићемо да си каубојац кад се ја вратим.
Београд, 2002.
02.35
Сањао сам да се играмо жмурке у твом дворишту. Перо је био нови колач, па је жмурио. Вашка, Селма, Кики и Фуке су били иза дрва. Ти си побјегла у ормар твог бабе у ходнику, а ја сам се попео на дуњу. Послије тога је Елма дошла и рекла: “Плус спас за свију нас”.
Прича је проглашена најбољим литерарним предлошком на тему "Етничка (не)трпељивост" на конкурсу Београдског центра за људска права.
