детаљ слике: КРК Арт дизајн

За повратак  

поезија инспирисана музиком Боре Дугића, намјењена да се чита или рецитује уз Борину пјесму “Трен”

Као звона црквена која нас зову Богу,

тако и ова фрула нас зове дому.

На нама је да ли ћемо хтјети чути,

да ли ћемо на крају послушати.

Навикли смо се у туђини,

поготово ми који смо као дјеца дошли.

Други живот не познајемо,

на страном језику размишљамо.

Имена наша српска дозволили смо да мијењају.

Туђу историју боље схватамо него сами своју.

Морало се ићи—то и жртву наших родитеља поштујемо.

Захвални смо за све што имамо.

Видјели смо свијета, покупили знања,

опстали колико толико без испаривања.

Али дошло је вријеме за повратак свима нама.

Дјецо, родитеље за руке, водите их кућама!

Јер каква бисмо били дјеца да допустимо

животу да нас однесе без трага, да заборавимо

ко смо и одакле потичемо?

Каква бисмо били дјеца да се својој мајци не вратимо?

Да родитеље своје сахранимо далеко од родне њиве,

гдје нема ни цвијета ни тамјана ни било какве родбине?

Да се само иза нас види последњи дим свијеће који нестаје,

или задњи звук звона који се у даљини можда негдје чује?

Не плашите се повратка—

него српског срца које чује ову фрулу и не заигра.

Замислите дана када последње српско чедо нестане:

улице без даха, села као пустиње,

и мрак. Мрак у црквама, школама, на планинама.

Неће се више чути „Помаже Бог” на цестама.

Неће нико присустовати сахрани српског језика,

а наш језик у себи носи бол, опстанак, снагу предака.

Не смијемо га овако лако заборавити,

сами себи ћемо бити криви.

Неће се осјетити мириси из кухиње

који зову домаћина кући: нема ко коме доћи. Нема ни зоре

и више је никада неће бити за племе једно мало са Балкана.

Никог и ничег, само једна неизлијечива свјетска рана.

Не зато што смо ми посебни, него зато што је Бог створио

све народе са разлогом. Ко смо ми да га убијемо?

То последње српско чедо што нестаде,

фрула стара из руке му испаде.

Нема је ко више слушати,

нема коме више свирати.

Зар овој будућности да се радујемо, поготово ми из дијаспоре?

Послушајмо мајку и не окрећимо јој леђа више.

Ајмо кући па куд пукло да пукло јер сунце

овог неба негрије ко што оно наше грије.

Дошло је вријеме за повратак свима нама.

Дјецо, родитеље за руке, водите их кућама!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: